Пре годину дана у ово време, тачније, 18. фебруара 2015., на насловној страни Вучићевог билтена „Информер“, осванула је изјава тадашњег америчког амбасадора Мајкла Кирбија: „…Србија има одличну војску, логично је да сарађује са НАТО“.
Била је то само најава потписивања споразума са војном алијансом чије злочине Србија није заборавила, нити сме да их заборави. Тачно годину дана касније, 19. фебруара 2016. године, председник Републике Томислав Николић потписује Споразум о сарадњи са НАТО пактом, који је претходно изгласала СНС већина у парламенту. Очигледно добро обавештен, Небојша Крстић, бивши саветник, бившег председника Бориса Тадића, два дана раније (17. фебруара), на друштвеној мрежи Твитер исписује и ове речи: „…Председник Николић ће потписати Споразум о сарадњи са НАТО. Ако се то деси, браво, председниче! Добар и користан потез за Србију…“. Крстић је ово урадио на предлог његове другарице Јелене Милић, хистеричне плаћенице НАТО идеологије, са којом дели своја „евроатланска уверења“ и поприличну суму зелених долара.
Последњих дана лета прошле године, на самиту Западног Балкана одржаном у Бечу, Александар Вучић је, званично у својству председника Владе Србије, а незванично као НАТО промотер, покренуо иницијативу за изградњу ауто-пута Ниш-Мердаре-Приштина-Тирана-Драч, којим ће трупе НАТО пакта пролазити према централној Србији и даље. Кад му је комесар за придруживање Јоханес Хан скренуо пажњу да је реч о пројекту вредном најмање милијарду евра, Вучић је увређен дао изјаву за своје поданичке медије у Србији, рекавши: „…Ако Европска унија не може да финансира ауто пут, нека каже, ми ћемо то учинити из нашег буџета!“.
Знао је Јоханес Хан врло добро да земље чланице ЕУ, које су махом и чланице НАТО пакта, не желе да дају ниједан евро овој алијанси преко оне обавезне квоте коју дају сваке године. Изградња ауто пута до Албаније, ствар је Србије и Албаније и НАТО пакта, неформално су констатовали и Хан и његове колеге из Брисела. Али, Вучићу је важнији НАТО пакт од Војске Србије, па је на првом овогодишњем састанку свих британских слугу у Лондону, поново тражио новац и подршку за ауто-пут од Ниша до Тиране и Драча у Албанији. Како и сваки диктатор огрезао у издаји, и хоће да се на овом послу покаже пред НАТО пактом, како би рачунао на неки вид заштите у будућности, али ни то му није гаранција кад, неизбежно, падне одлука да га уклоне са власти.
Само седам дана након што је ставио потпис на Споразум о сарадњи са НАТО пактом, председник Републике Србије Томислав Николић, дао је одобрење министру одбране „да стави снаге Војске Србије у пуну приправност, како би могле да заштите грађане, државу и имовину од свих безбедносних изазова који долазе споља“.
Најава да је Трећа бригада Војске Србије, стављена у пуну приправност поводом нових масовних и неконтролисаних улазака имиграната из исламских земаља на европски континент, звучала би озбиљно да није неких истина које јавност мора да зна. Извор Магазина Таблоид из Генералштаба, овим поводом огорчено говори о подређеној улози војске и о томе како је она систематски уништавана, да би данас постала обична играчка у рукама дилетаната попут Вучића и његове дружине. И он и његове колеге које не могу да прихвате да их практично стављају под команду неке параполицијске дружине, блиске људима из Владе Србије и Вучићевог најближег окружења, једногласно се питају: „…Где му је сад НАТО пакт, што он не брани Србију и Европу од најезде имиграната?“.
Заиста, постоји ли више Војска Србије?
На седници Савета за националну безбедност, одржаној у четвртак, 25. фебруара ове године, поменут је „контигент“ од највише 300 до 400 војника по уговору који би се нашли на граници Србије и Македоније. Суочити тако мали број људи са десетинама и стотинама хиљада имиграната из исламских земаља који ће током целе сезоне овуда пролазити, потпуни је апсурд и спрдња са војском и њеном наменом. Тим пре, што је Вучић на том састанку изјавио да „Србија неће спречавати никога да путује“, мислећи на имигранте и њихове већ утврђене правце освајања Европске уније.
Војска Србије данас нема ни довољно војника ни довољно командног кадра, нити има икаква овлаштења којима би могла да успостави ред у држави, како на њеним границама тако и у њој. А, хаос је видљив на сваком кораку, чак и у самом Савету за националну безбедност, где председник државе даје овлаштење министру одбране, да у његово име командује војском у случају немира на границама, док, истовремено, председник владе говори како „Србија неће спречавати никога да путује“. Шта је онда посао Војске Србије и ко њоме заправо командује?
Ако је врховни командант оружаних снага председник Републике, у овако ванредној ситуацији, где је земља угрожена а војска позвана да је брани, морао би да нареди хитно хапшење председника Владе Александра Вучића, због његовог противзаконитог и противуставног деловања.
Војска Србије претворена је у ислуженог парадног коња, који може још једино да служи као позадинска подршка некој НАТО јединици, што је коначно и био циљ америчке окупационе идеологије. Један од учесника бесмислених и трагикомичних војних дефилеа, недавно је казао и ово:
„…Ми у војсци више не знамо ни како се зовемо, ни који нам је грб, ни ко нам је командант, ни шта треба да радимо, јесмо ли војно неутрални или нисмо, морају ли српски младићи да служе војску или не, са колико година стажа официр иде у пензију…Толико о нашој информисаности, професионализацији и реформама које су над нама проведене…“.
Протекле године, мимо очију јавности, један од највиших функционера НАТО пакта, Френк Боланд, помоћник генералног секретара Алијансе на позицији шефа Директората за планирање снага НАТО, који је у складу са такозваним програмом ПАРП (Процес прегледа и планова) вршио је „процену“, тачније речено, контролу и инспекцију стања у систему одбране Србије са тежиштем на Војсци Србије, ради успостављања „нове командне одговорности“ и регулисања односа на релацији надређени-подређени. У свом кратком али прецизном извештају својим претпостављенима, написао је да је Србија „пацификована“ те да је прекомпозиција некада велике армије у малу логистичку воску, при крају.
Чињенице које јавност данас зна о Војсци Србије, само потврђују да је Боландов извештај тачан. Тако, на пример, невероватно звучи и чињеница да тенкове и тешко наоружање више нема ко да задужује и одржава! Наиме, нема више копнене војске у изворном значењу тог термина! Уместо тога, створене су, опет по налогу НАТО пакта, мале бригаде уместо армије и дивизија које смо имали пре сто година! Овако сломљена и слабо спремна војска „према НАТО захтевима“, која се базира на бригадама (чији су батаљони као основне тактичке јединице без икаквог смисла распоређује по Србији) као најјачим саставима, нема никакав смисао свог постојања. То је и био циљ НАТО пакта.
Истина је, овако девастирана, смањена и понижена војска, никоме не улива ни минимум поверења. Војска, без душе и организационих способности, уз гомилу кловнова који данас представљају „младе командне кадрове“, постала је обична циркуска представа и нема више ни помена о њеној „оперативној спремности“ (борбеној готовости, како се то некада звало).
Податак да се у војну гимназију уписало прошле године 52 одсто девојака и 48 одсто младића, речито говори да не постоје нити критеријуми нити озбиљна стратегија да се војска очува као битан стуб друштва и кључ одбрамбене моћи државе. Или, како народни геније рече: „…Тешко вуку кога птице хране и јунаку кога жене бране!“
мајор Горан Митровић, Таблоид
