Отворено писмо грузијске интелигенције специјалном представнику ЕУ у тој земљи

У прошли понедељак највећи грузијски лист «Квирис палитра» («Палета недеље») објавио је отворено писмо грузијске интелигенције специјалном представнику Европске уније у Грузији Томасу Хамарбергу.

Писмо под насловом «Поштујте нашу традицију!» потписали су књижевни класици као што су Чабуа Амиреџиби и Резо Амашукели, познати режисери Резо Есадзе и Георгије Хаиндрава, научници Анзор Тотадзе и Георгије Гоголашвили, мајстори савремене полифоније и кореографије Анзор Еркомаишвили и Придон Сулаберидзе, легендарна шампионка света у шаху Нона Гаприндашвили, психолози Марина Качарава и Лела Муџири, бизнисмени Леван Васадзе и Заза Нишнианизде, педагози, политиколози, политичари, државни службеници, скулптори, студенти, мајке неколико деце… Међу потписницима су представници разних националности и вероисповести: Грузијци, Руси, Азербејџанци и Јермени, православци, муслимани и грегоријанци. Писмо је постало једна од главних тема за разматрање у грузијским медијима и изазвало је метеж код пропагатора антитрадиционалних вредности у Грузији.

***

“Батоно Томасе!
Упознали смо се с Вашим рефератом о стању људских права у Грузији и желимо да одговоримо на онај његов део у којем говорите о нашим националним и религиозним мањинама и због нечега у истом контексту – о правима на пропаганду сексуалног разврата.

Пре свега ћемо истаћи да наше друштво толико поштује представнике наших националних мањина и с таквом толерантношћу се односи према њима, толико их сматра равноправнима с другима да никоме и никад није падало на памет да их изједначује с мужеложницима и проповедницима других облика сексуалног разврата. Овај најновији идеолошки трик је за нас потпуно неприхватљив, без обзира колико неки покушавају да га усаде на Западу. Уверени смо у то да је поистовећивање праксе сексуалних перверзија с представницима религиозних и етничких мањина у било којој земљи, што се последњих година дешава у САД и Западној Европи, вештачка, намерно наметнута идеологија, која нема ништа заједничко с вишевековним правилима живота људског друштва.

Пишете да је «прослава Међународног дана борбе против хомофобије остварење права, а не пропаганда». Нипошто не можемо с тим да се сложимо. Свака јавна манифестација је пропаганда онога што обележава и нелогично је негирати то. Желимо да Вас подсетимо да је 17. маја 2012. године предузет покушај спровођења сличне акције испред зграде средње школе бр. 51 у Тбилисију, где се наводно невино «остварење права» претворило у пропаганду разврата међу децом. Ви браните права, али оваква ствар представља управо кршење права деце и родитеља за које је неприхватљив бестидни егзибиционизам неморала.

У Грузији следбенике разврата који знају да греше нико не прогања, јер по нашој традицији сваки човек сам треба да се брине о својој савести и моралу. Али, то уопште не значи да вишевековна традиција нашег друштва даје право на јавну пропаганду разврата и безобразлука.

Ваш послодавац Вас је послао на рад у традиционално друштво. Дипломатске норме захтевају од Вас да поштујете традицију земље у којој се налазите. У једном од најтрагичнијих тренутака наше историје 100 хиљада становника Тбилисија је за неколико дана добровољно ставило главу на стратиште џелата бранећи хришћански морал. И Тбилисци ове људе сматрају свецима. А Ви дозвољавате себи да држите предавања становницима овог града и ове земље указујући им на то шта је исправно, а шта није, и још притом кажете да се испоставља да и ми треба да добијемо право да изразимо сопствено мишљење! Скрећемо Вашу пажњу на то да ми Вама дајемо право на слободно изражавање сопственог мишљења у нашој земљи и да задржавамо право да одговоримо на њега.

Кад говоримо о неприхватљивости пропаганде разврата не ради се само о хришћанској вери. Све традиционалне религије и друштва сматрају да су мужеложништво (противприродни блуд) и томе слични облици разврата велики грех и да су њихова јавна демонстрација и пропаганда неприхватљиви. И зар само због тога што наша нација никад неће дозволити себи да спаљује Ваше заставе код Ваших амбасада и остале облике безумља, сматрате да је исправно да позивате наше друштво на корените промене вишевековних обичаја његовог живота?

Акција од 17. маја ове године је представљала провокацију усмерену на дестабилизацију и конфронтацију у нашем друштву. Подсетићемо да је 26. маја 2011. године на истом месту – на проспекту Руставели – Сакашвилијев режим убио мирне учеснике у демонстрацијама. Лешеве убијених мирних грађана убице су сакриле на крову оближње продавнице и ујутру су на тргу организовале војну параду. Представници земаља Европске уније који су тада присуствовали војној паради председника Сакашвилија на неколико стотина метара од лешева и који нису упутили ниједну реч протеста против кршења прва на живот и окрутног унакажавња стотина људи ове године су се муњевито заузели за пропагаторе сексуалног разврата међу којима, хвала Богу, није било ниједне жртве у насталим немирима. Какве закључке наше друштво треба да извуче о приоритетима Запада у нашој земљи у погледу људских права?

Кажете да «Грузијска Православна Црква треба јасно да изјави да је против било каквог насиља према представницима ЛГБТ». Зачуђени смо што нас приморавате да Вас подсетимо: поглавар Грузијске Православне Цркве Његова Светост и Блаженство Католикос-Патријарх целе Грузије, архиепископ Тбилиско-Мцхетски и митрополит Сухумо-Абхаски Илија II је истог дана изјавио да се Црква ограђује од насиља. Овакво неправедно и лажно представљање улоге наше Цркве које се заснива на намерном телеколажу ретких кадрова на којима су приказана неумерена дејства неколиких свештенослужитеља изазивају у нама запањеност. Уопште, сваки покушај вршења притиска на нашу Цркву од стране Запада је потпуно неприхватљив за нас, мирјане. Марксизам, који је такође дошао са Запада, већ је покушао то да учини у прошлом веку. Одговор који је на њега дало наше друштво треба да представља очигледан пример свима онима који то покушају да учине у будућности. И марксизам нас је приморавао да славимо некакве међународне празнике које више не славимо.
Пропаганда разврата је за нас неприхватљива и у демографском смислу. УН је уврстила грузијски језик и грузијски етнос на списак језика и нација које изумиру. По њеним званичним прогнозама ако ништа не променимо до 2050. године број становника наше земље ће се смањити за 1.170.000 људи, што износи 28%. По истим подацима смањење ће се углавном десити код припадника грузијског етноса, што значи да ће се број Грузијаца преполовити. По подацима из 1910. године на Кавказу је сваки 3. становник био житељ Грузије, а по подацима из 2010. године – тек је сваки 19. житељ Грузије. Дакле, поставља се питање живота и смрти наше нације. У овим условима за нас је апсолутно погубна пропаганда антипородичног неморала чијем називу идеологија коју Ви подржавате из године у годину додаје стално нове и нове абревијатуре. За којом од њих ћете нам наредити да трчимо, батоно Томасе? Шта ћете рећи ако у наредним годинама интернационала разврата уз своја четири слова дода нова? Зар се код вас не води политичка борба за легализацију секса одраслих с децом под заставом борбе за људска права? Зар у земљама Западне Европе не покушавају да легализују инцест? Зар се на Западу не шире некажњено фото и видео материјали који приказују сексуалне везе између људи и животиња? Да ли постоји земља у којој се није почињало од пропаганде сексуалног разврата, а да се касније нису захтевали истополни «бракови» и усвајање деце од стране оваквих «породица»? Зар на Западу такозвана јувенална јустиција која под паролом заштите деце даје право правницима да упадају у породице и одузимају децу од родитеља не служи као стратешки вектор за слабљење традиционалне породице? Зар не видимо покушаје да се по налогу Запада овај опасни процес започне у Грузијском парламенту и зар не видимо како га подржавају наши неупућени или покорни чланови парламента и новинари? Шта ћете нам наредити да славимо убудуће, батоно Томасе, док милиони деце гину под ножем у мајчинској утроби? Наше друштво није саграђено на правима човека, већ на његовој одговорности. Тако је било и у Западној Европи – и како је жалосно што се код вас сад све мења.

Грузија је историјски једна од најтолерантнијих и најхуманијих земаља на свету и наше друштво се томе радује и тиме се поноси. У нашој земљи вековима једна поред друге стоје црква, синагога и џамија у пречнику од неколико стотина метара. У Грузији су људи увек умели да поштују друге религије, а да не говоримо о поштовању госта. Треба навести само пример Јевреја: овај најстарији народ је чак и у новијој историји свуда подвргаван прогонима и тлачењу у овом или оном облику, укључујући и европске земље; једина земља у којој није било ничег сличног је Грузија. У нашој земљи су вековима пријатељски живели људи различитих националности и вероисповести. Желимо да Вас уверимо да се поменути проблеми ни данас не постављају у нашој земљи и да их вештачки подстичу оне снаге које су забринуте због великог ауторитета наше Цркве и које полазећи од својих политичких циљева желе дестабилизацију ситуације у земљи. Веома нам је жао што се невладине организације за које се примећује да се баве овим активностима, финансирају управо са Запада.

«Вера је ствар савести и уздања, и свако је слободан и неприкосновен у овој ствари,» – то су речи нашег великог писца и друштвеног прегаоца Илије Чавчавадзеа и Грузијци су увек живели у складу с овим речима. У Западној Европи су такозвани процеси епохе Просветитељства и Реформације коштали живота милионе људи. А код нас су вера и знање увек постојали заједно без крви док марксизам, који нам је дошао са Запада, није пролио овде реке крви у име борбе за слободу човека. Слобода се не сме мешати с пропагандом разврата и с принудом на њега, са вређањем традиционалног друштва, с идеологијом која под лажљивом заставом слободног избора чини несрећнима и приморава да плачу милиони деце чији се родитељи разводе, с идеологијом која држи у усамљености и страху од будућности личност коју наводно штите државне институције. Управо ова идеологија изазива распад породице и безнадежност, наду у новац и привремено усвојене законе који без обзира на материјално богатство доводе човека на Западу до егзистенцијалне депресије.
Оно што се на Западу дешава у последњих 30 и нешто година је, нажалост, масовни колапс породичног живота, духовности и норми пристојности. Историја наше нације и наше државе је много дужа од овог временског сегмента. Зато не можемо да прихватимо поуке које нам упућујете са звоника овог пролазног експеримента. Погледајте живот своје сопствене генерације, батоно Томасе, – ком његовом делу ћете нам рећи да верујемо? Оном кад су Вас Ваши родитељи васпитавали у духу традиционалних европских вредности или каснијем периоду кад су вама, већ одраслим људима, неки објаснили нову идеологију? И ако је Ваша генерација тако нестална у моралним погледима како да знамо да нам у будућности нећете понудити још неке новине у погледу моралних норми?

Зато тугујемо због Вас и Ваших проблема, своју културу сматрамо делом опште евроазијске културе, али мислимо да Европа коју волимо и која нам је у многоме слична, није била основана на разврату хипи генерације, већ је утемељена на хришћанским вредностима које смо чували с горчином и радошћу у време совјетског социјализма и које ћемо чувати и у условима западног капитализма и глобализације. Ове вредности од нас захтевају да опраштамо другима, али нам забрањују јавну пропаганду разврата и укорењивање међу нама на тај начин наказних облика човекове слободе. А забрана забране је највећа и најпротивречнија лаж коју нам нико не може наметнути. Као и десет Мојсијевих заповести које се сматрају моралном окосницом човечанства, тако су и сваки устав и закони систем забрана и права, где се од човека пре свега захтева одговорност и пристојност. И управо бесконачна збрка везана за преправљање ових система и јесте разлог због којег се западни либерализам све више и више креће према логичком ћорсокаку, јер он под паролом поштовања туђег мишљења упада у друге земље и чини насиље над многима који се с њим не слажу, ставља табу на слободу мисли и речи посредством једностране демагогије о политичкој коректности и прогања заштитнике традиције сопствене земље. Ако заиста поштујете многоликост народа и традиција света, прихватите традиције нашег друштва које се разликују од Ваших и не покушавајте да их преправите.

Затим нам дозволите да сами одлучујемо о томе шта је за нас прихватљиво од поштоване Европе која је у многоме достојна подражавања, а шта није. И ако наше пријатељство за Вас није само празна реч, и Ви треба да верујете у њено основно својство које се назива равноправношћу пријатеља. А то значи да и Ви треба да желите да нешто научите или да се нечега сетите захваљујући нама. И можда ће то нешто бити људске и породичне традиције које ми толико чувамо у Грузији и које су данас тако ископниле у Западној Европи. Наша нација ће са задовољством сарађивати с Европском унијом по питањима научно-техничког напретка и изградње демократије. Али наша култура која је још пре Христа подарила човечанству вино и просо, Амирана-Прометеја и Медејину медицину, при чему се крађа златног руна знања сматрала великим подвигом међу прародитељима Европе – Грцима, неће прихватити моралне поуке од Западне Европе која се налази у моралној кризи.
Батоно Томасе, списак потписника овог писма, наведених по азбучном реду, могао би бити много дужи, али смо ради уштеде времена сматрали да је и он довољан како бисте стекли јасну слику о спектру људи који га подржавају. Извињавамо се свим достојним члановима нашег друштва који би са задовољством потписали ово писмо.

С поштовањем,

Резо Амашукели, песник
Чабуа Амиреџиби, писац
Георгије Бенизде, лекар-реаниматолог
Нона Гоприндашвили, шахисткиња, светска шампионка
Георгије Гвасалија, теолог
Георгије Гоголашвили, професор
Нукри Џохадзе, државни службеник
Георгије Донадзе, диригент
Нино Дурглишвили, мајка више деце
Анзор Еркомаишвили, фолклориста
Резо Есадзе, режисер
Леван Васадзе, бизнисмен
Анзор Тотадзе, професор
Звиад Иремадзе, правник
Марина Качарава, психолог
Вугар Мамедов, државни службеник
Нино Мамулашвили, мајка неколико деце
Сосо Мадџавидзе, политичар
Тамар Меипариани, педагог
Јуриј Мечитов, фотограф
Елдар Мустарфијев, државни службеник
Лела Муџири, мајка неколико деце
Заза Нишнианизде, бизнисмен
Марина Пазухина, мајка неколико деце
Леван Салуквадзе, скулптор
Придон Сулаберидзе, кореограф
Луарсаб Тогонидзе, истраживач
Звиад Томаридзе, политиколог
Лаша Урушадзе, студент
Кетеван урушадзе, историчар уметности
Нана Гонгадзе, мајка неколико деце
Нино Курашвили, мајка неколико деце
Саломе Чхеидзе, педагог
Шота Чочели, менаџер
Гога Хаиндрава, режисер
Важа Хоранаули, песник