“Кренули смо да помогнемо, али то што смо видели у Обреновцу не може да се преприча. Толико туге, страха, неверице и панике никада нисмо видели у људима. Куће и зграде под водом , не постоје улице”, причају за Вамедиу четворица Ваљеваца након проведених 14 сати у чамцу спасавајући људе . ” Гурали су нам у руке чарапе, папириће са именима чланова њихове породице, молили да их нађемо, запомагали су…”
Зоран Степановић, Жељко Дјерић , Милиљан Тадић и Горан Степановић одлучили су да помогну људима у Шапцу и кренули на организовани превоз , али случај је хтео да их пут однесе у Обреновац. Највећи разлог томе је чињеница да су имали чамац за 12 особа.Полиција их је успут усмеравала, али и упозоравала на тешку ситуацију у Обреновцу. ” Гледали смо на телевизији , али тек кад смо дошли видели смо да неке ствари ипак морају да се доживе. Спустили смо наш чамац у воду и кренули да спасавамо људе. Највећи проблем нам је био што ми заправо не знамо улице у Обреновцу. Тасмо нам полиција каже кад довеземо једну групу да идемо у неку улицу именом нам кажу , али то нама ништа не значи , ми не знамо улице. Ишли смо измедју зграда , звалачили се у тунеле , пролазе, свуда је било исто , једнолично , вода. Носили смо храну и давали је људима који нису желели да се евакуишу. Наш чамац прима 12 људи, али ми смо примали и по 15. Људи и жене су били уплакани, запомагали су , бебе су вриштале од плача”, прича Дјерић.
Ниједно њихово животно искуство кажу не може се мерити са оним што су доживели и видели у Обреновцу. ” Било је чамаца , али можда је требало и више . Медјутим проблем је био што су се чамци цепали на оградама јер их не видите у води , те шиљке и они изрежу чамац.Пуно чамаца је исечено на тај начин или се закачи за аутомобил за неке гране од нижег дрвећа, за олуке кућа које је вода откинула.Људи су били на спратовима на крововима. Викали су нас , дозивали запомагали да их покупимо. Пружали су нам децу , али ми смо гледали да баш прво покупимо и спасемо децу , непокретне, болесне , старе . Не знам , враћали смо се опет и опет , ми смо њих прво преузимали па се вратимо по остале. Било је људи који су непокретни и ми смо улазили у станове и износили их “каже Степановић.
Наши спасиоци кажу да нису бројали људе које су евакуисали , али понављају да су у чамцу били непрекидно 14 сати без паузе. ” Ушли смо у чамац у шет ујутро , а изашли из њега у осам увече. Ништа нисмо јели цео дан. Ми чак нисмо ни знали , делили су на једном пункту чизме , али ми нисмо то знали па смо цео дан били мокри. Често смо морали , неко од нас да изадје из чамца и ближе где је место предаје људи да чамац гура или вуче. Једна жена је из мале торбице коју је носила кад је изашла из чамца на сигурно викала за нама па смо се мало вратили, из торбице је извадила једне чарапе и дала нам. Још пар њих нам је гурало чарапе у руке. Тешко је то , молили су нас и преклињали да надјемо њихове , преостале чланове породице. Нису знали шта је са њима , где су , гурали су нам имена на папирићима , описивали људе , сви у глас . Помињали су улице , догадјаје , Једна жена нам је причала да јој је муж отишао у продавницу неких триста метара од куће и није се вратио , само триста метара,толико је вода брзо дошла, али ми смо желели само да што више људи спасимо”, видно узнемирен говори Дјерић.
Док седе у редакцији Вамедие допуњавали су један другог . ” Лагали смо их чак . Питају нас да ли вода надолази јер они неће да се евакуишу никако и ми кажемо надолази и даље да би пристали да удју у чамац. Вода је полако опадала , али морали смо . Имали смо још један мали чамац па смо њиме улазили у станове и претоварали људе. Они не могу да седе мирно у чамцу, морали смо да их смирујемо. Викали су да смо ми десети чамац који пролази нико се не враћа, нису схватали да је немогуће све одједном спасити.Нисмо се плашили , али у једном тренутку смо видели да према нама плута тело. Погледали смо се и договорили да га полако подигнемо у чамац и када смо пришли видели смо да плута лутка из бутика из неког излога. Доста лешева животиња је у тој води, то смо видели и то је језиво. Било је спасилаца са свих страна из Србије. Нисмо пробушили чамац , а не знам број, цео дан смо их извлачили . Негде око стотину, али није број битан , и један човек то је већ нешто кад вас погледају кад их искрцамо на обалу. Не знају шта да кажу , захваљују, гледају нас”полако прича Степановић преживљавајући сваки тренутак изнова.
Четворица Ваљеваца никада пре овог догађаја нису спасавали људе из поплаве , али понављају да су баш зато отишли јер су желели да помогну и спасу људе, што више људи. По њиховим речима у чамцу им је помагао и један мештанин упућујући их на улице . Исти човек испричао им је да је његов син био само 100 метара од њега кад је вода стигла великом брзином у центар града , али и да без обзира на тако малу раздаљину нису могли да дођу један до другог. “Кад му је син спасен ,рекао нам је да је успео да склони фотографије . Само то је желео да сачува . Ставио их је у кутију и успео да убаци на таван двоспратне куће. Само то му је било важно…да сачува њихове слике”, завршавају храбри момци своју причу и дуго након тога ћуте.
С.В.
