У настојању да се што брже растану са „остацима” прошлости, евроолигарси су заборавили да православна Украјина – није католичка Галиција. Пучисти свесно подстичу офанзиву католицизма – не размишљајући о последицама.

Историја је показала да окрутни покушаји да се „покатоличи” православно становништво нису водили ничем добром. Довољно је сетити се неславног српског монарха Обреновића који је за љубав католичке Аустрије покушао да стане на грло православне словенске песме

Ако је „Десни сектор” у рукама Запада само беживотни инструмент који извршава команде на звиждук, онда деловање истински идејних, радикално расположених организација налик на Црну руку која је свргнула проаустријског Обрновића нико није правилником прописао. Јер, нема незадрживије и јединственије силе од православља које брани сопствену веру

У УСЛОВИМА садашње „антитерористичке операције”, жуто-плаве траке изабране су за галицијске симболе, за „католички” део. Али, за православно становништво Украјине, које не подржава европске интересе хунте, жуто-плаве заставе су симболи „веселог” нацизма.

У настојању да православној држави накалеме католичке оријентире, пучисти који су заузели власт чине озбиљну грешку. Привидно демократска Европа, споља козметички дотерана, још увек живи следећи принципе циничног Бизмарка.

Западно поимање света – католичко поимање – данас дозвољава моралну жртву у име личног благостања, у име доминације.

Западно католичко поимање стимулише животињску конкуренцију. У борби за прво место на овом или оном попришту – сва средства су добра. Важан је само крајњи резултат: дали ћеш постати главно лице или наставити да животариш.

Ономе ко стекне позицију или богатство – аутоматски се оправдава сваки имиџ. Он неће бити осуђен чак и ако је високи статус стекао паљбом и пљачком. „Преживљава најјачи” – то је потврђена позиција савременог западног друштва.

Сведозвољеност у име индивидуалног благостања.

Православље не прихвата душевну жртву у име положаја у друштву. Православље осуђује крађу, убиство и празнословље у име ситног личног интереса.

Они који узеше власт у Украјини, својим примером очигледно показују склоност за такву врсту деловања. Ради личне користи, проевропска олигархијска клика неће се ни пред чим зауставити. За њих не постоји ништа свето.

Ипак, у настојању да се што брже растану са „остацима” прошлости, евроолигарси су заборавили да православна Украјина – није католичка Галиција. Пучисти свесно подстичу офанзиву католицизма не размишљајући о последицама.

Као што показује историја, окрутни покушаји да се „покатоличи” православно становништво нису водили ничем добром. Довољно је сетити се неславног српског монарха Обреновића који је за љубав католичке Аустрије покушао да стане на грло православне словенске песме.

Ако је „Десни сектор” у рукама Запада само беживотни инструмент који извршава команде на звиждук, онда деловање истински идејних, радикално расположених организација налик на ону Црну руку која је свргнула проаустријског Обрновића нико није правилником прописао. Јер, нема незадрживије и јединственије силе од православља које брани сопствену веру.

Управо због тога не би сметало пучистима да се у свом настојању да се што брже интегришу, да стану на католички колосек, присете минулих грешака краља Обреновића које је „истакао” српски верни поданик Драгутин Апис.

Разуме се, нова украјинска влада размишљаће о одбрани. Патриотске врпце и парадне поворке послужиће једном циљу – да се искорене расположења непожељна за евро-олигаријски клан. Они ће покушати да прошире истомишљеништво. Али, да ли ће такав корак оправдати сам себе?

Док свечани Мајдан прославља независност, на Југоистоку је проглашен дан жалости. А убиства која је изазвала нова власт дешавају се уз шум жуто-плаве заставе. Уобичајене боје за украјинску државу више нису репрезентативне.

У условима садашње АТО жуто – плаве траке изабране су за галицијске симболе, за „католички” део. Али, за православно становништво Украјине, које не подржава европске интересе хунте, жуто-плаве заставе су симболи „веселог” нацизма.

И, што је већа сила деловања прозападних атрибута са католичким укусом нацизма, утолико је већа сила отпора словенске православне заједнице. Вероватноћа настајања ортодоксних контра-организација у таквим условима знатно се повећава.

Занимљиво је: шта ће тада хунта моћи да супротстави обједињеном гневу украјинског православља?

Пише: Јан СЕРЕБРЈАНСКИ, главни уредник портала Primochka.kiev.ua

Факти