Генетски модификована храна формално није допуштена у Србији, али то што је држава забранила њему производњу, мада се и то мора условно узети, не значи да продавнице широм наше земље нису пуне намирница произведених изменом генетског кода.
Наиме, Србија годинама уредно увози месо животиња које су се храниле генетским модификованим крмним биљем. Практично нема на свету више индустријских сокова који немају вештачке заслађиваче, у жвакама је исти састојак произведен из слада кукуруза који је, опет, био генетски модификован. Дакле, битка с генетским инжењерингом у прехрани је на планетарном нивоу практично изгубљена, а да тога већина заправо није ни свесна.
– Сви смо постали заморчићи индустрије која производи замене за природне сировине – сматра професор Миладин Шеварлић, председник Друштва аграрних економиста Србије.
Подсетимо, у Србију је генетски модификована храна на велика врата почела да улази пре 12 година, а то би се свакако догодило далеко раније да земља није била под санкцијама. Формално је држава тада прихватила прву донацију из САД, а реч је било о 50.000 тона сојине генетски модификоване сачме.
Иако је било покушаја да се узгајање овакве соје заустави, данас је у Србији неколико хиљада хектара под овом генетски модификованом сојом. Подсетимо, оваква соја је предвиђена за производњу сточне хране и у шталама и оборима широм Србије се одавно животиње овиме хране.
[quote]
Нестају пчеле и врапци
У Сједињеним Државама, број пчелињих друштава смањен је за чак 50 одсто. Пчеле су дошле у контакт са поленом биљака које већ производе пестициде.
– Требало би да се запитамо када смо чули џивџана или видели врапца – каже професор Миладин Шеварлић.
Према његовим речима, штета од генетски модификованих производа могла би да буде агроекономски катастрофална. Како тврди, без посла би у том случају остало директно 5.000 људи, а индиректно око 15.000 запослених, односно без извора прихода би остало око 150.000 људи.
[/quote]
– Природне ароме, боје и заслађиваче замењујемо вештачким. Шта је протеклих 20 година избачено из употребе, а годинама су нас уверавали да одређени заслађивачи, на пример, нису штетни. Сада је у употреби друга генерација заслађивача, за коју, такође, тврде да није штетна. У припреми је и трећа генерација, о чијим ефектима ћемо тек сазнати – истиче Шеварлић.
Кључна дилема генетске модификације јесте питање њене евентуалне штетности по људски организам. Поједина истраживања употребе генетски модификоване хране показују веома узнемиравајуће резултате по здравље људи, али нема научног консензуса о овоме. Једни то приписују теорији завере лоби кругова у производњи хране, док други заиста верују да је још рано за утврђивање резултата.
Ови први тврде да се код животиња које су биле изложене оваквој исхрани, а нису завршиле у кланици, у другој генерацији јављају проблеми са органима, у трећој су регистровани тумори, а у четвртој бесплодност и смртност.
Професор Шеварлић појашњава да је генетска модификација заправо процес укрштања гена бактерија с генима биљака и животиња, те да је врло тешко контролисати процес гашења гена, који може да мутира на 36.000 начина.
Нису међутим сви сагласни с теоријом опасности. Тако стручњак за пољопривреду Захарије Трнавчевић у изјави за наш лист напомиње да је производња генетски модификованог биља сувише сложено питање да би се олако донео суд да ли је она добра или лоша.
Трнавчевић негира тезу да је Србија условљена од ЕУ да мора да почне да узгаја генетски модификовану храну како би користила аграрне фондове Уније.
– То није тачно јер изузев мањих површина у Румунији, ниједна држава Европске уније не производи генетски модификовану храну. Ни теза о томе да је то услов за наш улазак у Светску трговинску организацију такође није тачна. Реч је о спекулацијама иза којих не стоје чињенице – истиче Трнавчевић.
Привлачна модификација
Кад питате пољопривредне произвођаче они ће у већини случајева рећи да је узгој пожељан. Разлог томе је што имају мање издатке за прскање и отпорнију биљку. Показало се да и драстично смањује трошкове. Производња не угрожава друго биље, напротив.
– Мислим да страх није утемељен. На пример, у соју се уграђује ген једне бактерије који је чини отпорном на хербицид којим се прска коров, што је и еколошки прихватљиво јер се у природи разлаже на безопасне састојке, а земљишним бактеријама служи као извор хране, чиме се круг затвара – напомиње Захарије Трнавчевић.
Он наглашава и да је Србија недоследна јер с једне стране брани узгој, али не и увоз генетски модификоване соје на коју се односи највећи број приговора.
– Генетски модификовано биље се првенствено односи на соју и кукуруз, као и на памук и лубеницу. У биљку се усађује ген “бацилис тригенсис” који је чини отпорном на пестициде за уништавање корова. Сви експерименти и дугогодишња пракса у свету су показали да су пестициди против корова опасни и да на пољима где се користе уништавају усеве, док генетски модификована биљка остаје отпорна. То је суштина примене – каже Трнавчевић.
Студије показују да је свет заправо осуђен на генетску модификацију, што због глобалног отопљавања које је смањило површине погодне за узгој култура, што због драстично пораста становништва на планети, а хране је све мање. Отуда је и раст цена хране историјски највећи, најбржи и континуиран.
Вести
