Мада економска и политичка слика Србије изгледа безнадежно, нова влада у Вашингтону је одлучна да спречи великонемачку хегемонију на овом делу Балкана. Истовремено, и великоалбанску авантуру. Таква нова политика САД доводи Александра Вучића у стање потпуне изолације, која му иначе прети након што дуговечна канцеларка Меркел падне са власти у Немачкој. Мали балкански тиранин је болестан. Чека га председнички мандат са којим неће моћи да ради оно што је до сада радио. У међувремену, амерички ФБИ “прорађује” његове финансијске “операције” и “послове” његовог брата, његових кумова и најближих сарадника. Да ли је “мали Алек” спреман да одговара пред неком великом поротом?
Србија је једина држава на европском континенту која на својој политичкој сцени, практично, нема опозицију.
Под диктатуром једног човека, Србија данас нема ниједну независну и функционалну институцију система, нема јасне државне границе, нема своју спољну политику, а нема ни одбрамбену, економску, културну и сваку другу стратегију коју озбиљне државе имају. Горе од свега тога је што и Срби као народ нестају. А, без народа неће бити никакве државе ни система, као ни живота.
Вучићева примитивна реторика којом је скоро две деценије водио дубоко антиевропску и антицивилизацијску кампању, данас ради још примитивније представе, али сада “на путу европских интеграција”. И у тим безочним лажима (јер је јасно да ће брже нестати Европска унија него што ће Србија до ње доћи), отворено га подржава одлазећа немачка канцеларка Ангела Меркел и сви европски комесари у Бриселу. Британски министар спољних послова, Борис Џонсон, који је био кључна фигура бекства (“Брегзита”) из Европске уније, и који о тој несрећној заједници мисли све најгоре, “топло” препоручује Александру Вучићу да што пре гурне Србију у ту провалију.
Држава без институција и без граница, која нема ни своју спољну ни унутрашњу политику и која се налази у рукама једног човека, то је образац који је поставила Ангела Меркел заједно са својим истомишљеницима у Европској унији. Зато је Александар Вучић “октроисани” владар, “подарен”, наметнут од стране оних који не желе ни да чују за некакву европску Србију.
У свим државама које нису чланице Европске уније, последњих месеци падају владе. Чак и у Албанији трају протести опозиције који траже смену премијера Едија Раме, у Македонији такође. Пала је влада Исе Мустафе на Косову, а и владавина Бакира Изетбеговића је близу томе.Пао је Мило Ђукановић у Црној Гори, а у Хрватској (која јесте чланица ЕУ, али је тамо третирају као “уљеза”), пада влада Андреја Пленковића.
Нико од поменутих политичких лидера нема заштиту Ангеле Меркел или покровитељство од стране ЕУ комесара у Бриселу. Само Александар Вучић постоји као воштана фигура коју на смену обликују Бундестаг или Европска комисија. Први пут од како је европска заједница народа и држава основана, администрација у Бриселу води преговоре само са једним човеком. Вучић прима разне подсекретаре, министре и директоре компанија, па чак и председнике држава (као да је он био председник уместо Николића!). Примао је Вучић и разне “инвеститоре” и лажне градитеље на “магарећим ливадама”. У његов кабинет долазили су и даље долазе “контроверзни бизнисмени” из иностранства који су у својим матичним државама осуђени за тешка кривична дела и тамо их очекује хапшење. Све је то Вучићу одобрено из Берлина и Брисела, само да Србија буде што краћа, а Албанија што већа.
Разлога за употребу Вучића од стране Ангеле Меркел има још. Скоро цео један век, Немачка ради на конструкцији великоалбанских граница на Балкану. У оба светска рата такав “пројекат” је зауставила Србија и то у Берлину није заборављено. Пре више од пет година, Ангела Меркел је јасно и гласно рекла да више никаквих европских интеграција неће бити, посебно не за Србију, “нити ће се о томе уопште разговарати пре 2020. године”.
Србији је такође јасно речено да без пуног признања самопроглашене албанске државе на Косову, неће бити никаквих разговора о евроинтеграцијама. Тако је Вучић дошао као идеално решење за систематско дављење Србије, без оружја, бомбардовања и класичне окупације. Пројектован као Вођа, мали балкански диктатор је за само пет година направио Србији више штете него да је војска Бундесвера са савезницима напала и окупирала. Уништене су највиталније индустријске гране, девастиран је одбрамбени систем, срушени су сви преостали облици суверености…
Ових дана, након пада владе у Приштини, ратни злочинац Рамуш Харадинај вади нову мапу такозване Велике Албаније на којој је и Ниш уцртан као албанске територија. Али, то је више “цртеж” неког екстремисте, него опште прихваћени манифест свих Албанаца, како у Албанији и на Косову и Метохији, тако и у Македонији и Црној Гори.
Ето и одговора на питање зашто Александар Вучић, који слепо спроводи политику Ангеле Меркел на Балкану, тако фанатично ради на отварању ауто-пута Ниш-Приштина-Тирана-Драч. Ту се, такође, налази и одговор на питање, зашто се Вучићу толеришу кршења људских права у Србији, насиље над медијима, прогон ретких слободно мислећих људи, корупција, криминал и мафијашко братство којим се окружио.
Увучена у вртлог превара са стварним и “фиктивним” отварањима преговарачких поглавља са ЕУ, Србија се у Вучићевим медијима представља као “држава европске перспективе”. То је само једна од хиљаду његових невероватних лажи, јер су владе земаља Бенелукса пре две године процениле да ће Србија “и још неке државе Балкана”, можда доћи “пред врата” уније око 2025. године! Пред врата. Али не и унутра.
Како то у пракси изгледа кад Србију “шетају” европски куфераши, говори и податак да су почетком ове године, тачније 27. фебруара, званично отворена још два нова поглавља у преговорима са Европском унијом. Реч је о поглављу 20, које обухвата предузетништво и индустријску политику и поглављу 26, које се односи на културу и образовање. Поглавље 26 је на дан кад је отворено, истовремено и затворено! Као да је све у реду, мада сваки просветни радник у Србији зна да је просвета у распаду, а о култури је смешно и говорити, јер она скоро да и не постоји као ставка у буџету. Истина је следећа: Србија је у досадашњем току преговора о чланству са ЕУ отворила осам од укупно 35 поглавља. Од тих осам поглавља, четири неће никад испунити према садашњим стандардима ЕУ.
А, шта рећи за поглавља 23 и 24 која се тичу правосуђа у околностима кад судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић, јавно каже да су “тужиоци директно конектовани на Владу Србије” и да “…ми имамо потпуно политичко тужилаштво”, те најављује побуну у правосудним установама? Хоће ли ЕУ примити такву Србију у своје друштво? Свакако да не.
Србија се не налази ни у једном зацртаном плану ширења ЕУ у данашњим границама. Па је чак нема ни у плану као државе балканског региона кад су велике трансевропске инвестиције у питању.
Упркос свему овоме, спрдња са Србијом траје. Потпредседник малтешке владе Луиз Грек, из земље која председава Европском унијом и европски комесар за проширење Јоханес Хан ружно су се нашалили после међувладине конференције у фебруару на којој су отворена два нова поглавља у приступном процесу Србије, хладнокрвно констатујући да је то “доказ озбиљног приступа и рада Србије”. То је речено само пола сата након што је затворено поглавље 26 које се тиче културе и образовања у Србији, у коме, као што је познато, влада општи хаос, беда и беспарица.
Вучић је по свом обичају дрско најавио да ће до 1. јула, односно до краја председавања Малте Европском унијом, бити организована још једна међувладина конференција, и да ће тада “највероватније” бити отворена поглавља 29 о царинској унију и поглавље 7, о интелектуалној својини, која је Србија већ предала Бриселу. Наводно, спрема се још и поглавље 6, (компанијско право) и поглавље 30, (које се односи на спољне економске односе). Ништа од овога није тачно. Најобичнија лаж је да ће Србија отворити у наредних пет година она најважнија поглавља, која се тичу организованог криминала, правосуђа, државне управе и сличних “препрека”. Реч је о кључним стубовима мафијашке државе на којима Вучићев режим почива. Уосталом, из Брисела и Берлина нико не врши притисак на Вучићеву власт да брзо почисти сво смеће за собом. Напротив!
Од њега се очекује да полако дави Србију, да је исцрпи, сломи, исели, промени јој демографску слику увозом још миграната, подведе је најпрљавијим мешетарима и њиховим компанијама и преда све њене природне ресурсе великој Немачкој. А, што претекне, Великој Албанији.
Преговарачко поглавље 31., које се односи на заједничку спољну и безбедносну политику Србије и ЕУ, које нико у Србији не помиње, већ је наишло на блокаду балтичких земаља и Пољске, због тога што Србија није увела санкције Русији!
Кад је Министарство спољних послова тражило објашњење за ово, из Брисела је стигао одговор да ЕУ “…нема јединствену политику према Русији и да Унија има принудне мере према Русији у конкретном случају, те да је обавеза и државе кандидата као и државе чланице да настоје да се усклађују…”.
Укратко, Србија треба да преда своје мишљење Бриселу. Али, пре тога Берлину на “ревизију”. Очигледно је да се злочиначка политика Ангеле Меркел може идентификовати као наставак политике Трећег рајха. Подсећања ради Хитлер је послао Рибентропа да потпише савез са Совјетском државом (споразум о ненападању Молотов-Рибентроп). У свом другом мандату, госпођа Меркел је постигла сличан договор, након чега је кренула интензивна сарадња ове две земље, што је резултирало изградњом гасовода “Северни ток”. како се ни Хитлер није држао споразума, тако није ни госпођа Меркел па је увела санкције Русији. Али је за узврат онемогућила Украјину, Молдавију, Грузију и Јерменију да се приближе вратима Европске уније. Као контра услугу, Кремљ је омогућио Меркеловој да пороби Балкан и изађе на топло море, што је и био вековни циљ немачке државе.
Ипак, долазак нове администрације у Белу кући, радикално је променио однос Америке према империјалном понашању немачке канцеларке, чији пад је скоро известан. Она је успела да Немачку учини опасним реметилачким фактором, јер је последњом својом владом са такозваном “великом коалицијом”, напала све главне вредности немачког друштва, између осталог и независност медија и правосуђа.
Истовремено, администрација у Вашингтону је проценила да је Вучићева влада толико криминализована да је сматра опасним по сопствену националну безбедност. Нова влада САД пошла је од чињенице, да ће њен утицај у другим земљама бити бољи, уколико са њима почне да гради односе који ће те државе и народе учинити срећним и просперитетним. Зато је нова политика САД спремна и да их ослободи диктатуре и злочинаца. У противном, историја је научила да поробљени народи постају непријатељи поробљивача, да се код поробљених рађају ослободилачки покрети, које онда (као у случају ранијих влада САД) сматрају терористичким организацијама које угрожавају сигурност имовине америчких грађана и њихов новац.
Све одлуке које доноси Александар Вучић, са становишта међународног права су нелегитимне. Једног дана, демократске власти ће имати право да их ставе ван снаге. У том смислу је нова политика САД спремна да помогне будућим политичким елитама у Србији, које буду спремне да преузму одговорност за судбину државе.
Неке чињенице већ данас говоре у прилог томе. Првих дана маја месеца 2017. године, делегација америчког Конгреса започела је хитну мисију на Балкану, где је још актуелна пропала Обамина и Сорошева политика, која је годинама вођена на штету грађана, локалних институција и регионалне стабилности.
Петнаесточлана делегација предвођена републиканцем Бобом Гудлатеом добила је задатак да обиђе Грчку, Босну и Херцеговину, Албанију, Македонију, Косово и Италију, како би утврдила кога су све доскорашњи амбасадори који су радили за Обамину владу, корумпирали новцем Џорџа Сороша и неколико мистериозних инвестиционих фондова.
Упадљива је изјава државног секретара за спољну политику САД, Рекса Тилерсона који је такође почетком маја ове године поново нагласио да САД више неће налагати другим земљама да усвајају америчке вредности. Угледни амерички магазин “Американ спектејтор”, поводом корупције балканских влада и њихових лидера, саркастично је констатовао: “…Наше амбасаде на Балкану очигледно нису добиле ту депешу!”
На списку оних земаља које ће обилазити делегација америчког Конгреса, нема само Србије! Ствар постаје јаснија ако се зна да амерички ФБИ у Србији од почетка 2017. године истражује токове буџетског новца који је доспео у руке политичких противника Доналда Трампа. Пре свега, новца који је у САД изнео Александар Вучић и донео га на руке “Фондацији Клинтон”, као и пословање његовог брата Андреја, његовог кума Николе Петровића и десетак чланова Српске напредне странке који су у разним прљавим пословима прали стотине милиона евра и долара.
Америчка амбасадорка у БиХ Морин Кормак је у покушају да се додвори новом председнику, констатовала како је њена држава потрошила преко две милијарде долара на одржавање “дејтонске администрације у БиХ”. Али, нова влада САД није имала разумевања за то што је натерала Министарство финансија у Вашингтону, да уведе санкције Милораду Додику зато што је са грађанима славио српски православни празник Свети Стефан, 9. јануара.
За разлику од ње, амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, једини који је остао “на ногама” након доласка Трампа на власт, одлично се припремио и спаковао цео досије о томе како је Александар Вучић опљачкао Србију за десетак милијарди долара, петогодишњом, систематском ликвидацијом државних и друштвених предузећа, пољопривредних комбината и читавих индустријских грана и задуживањем најскупљим кредитима! И све само зато да би арапске компаније и поједине западне мафијашке компаније добиле најјефтиније ресурсе, бесплатну инфраструктуру и робовску радну снагу.
За разлику од својих колега који су били на служби у региону, Скот је озбиљно схватио “гласове разума” који су му чињеницама описали суштину Вучићеве владавине. Не треба заборавити да је реч о искусном дипломати који зна да “чита” и оно што му његова обавештајна заједница није написала.
Близу је и тренутак кад ће америчка конгресна истрага над албанским премијером Еди Рамом, који је означен као “…близак пријатељ Џорџа Сороша чија је мрежа дубоко ангажована у Албанији”, доћи до трагова о Вучићевим “инвестицијама” у неке заједничке послове са албанским бизнисменима.
Србија је све више мета за деструктивне акције Немачке и умируће Европске уније. Из Брисела и Берлина се од Србије тражи бескрајан низ компромиса, савијања и понижавајућих услова. Срећна је околност што се нова влада САД са новом политиком враћа на Балкан.
Бивша помоћница државног секретара САД, Викторија Нуланд, пре него је поднела оставку, у једном, случајно уживо на ТВ мрежама емитованом телефонском разговору, рекла је: “Ј… Европу!”
Можда је ова непривлачна и непријатна госпођа, која је током мандата показивала отворену мржњу према Србији, са те две речи дала добру идеју неким будућим властима у Србији. Да Бриселу кажу баш тако: “Фуцк ЕУ!”
А 1. Дух тираније
Мада у свим класичним дефиницијама државе јасно пише да њу чини народ, територија и власт, диктатура Александра Вучића је државу схватила као апарат физичке принуде, који служи њему лично. Из његовог перверзног бића и болесно сујетне психологије, изашао је зао дух тираније под којом се Србија данас налази. Има ли у таквим околностима излаза из напредњачког пакла у коме данас догоревају последњи остаци некада озбиљне државе и њених институција?
Глоса
На форуму у Бечићима, 12. маја ове године, председник Словеније (чланица ЕУ и НАТО), изјавио је да Европска унија и НАТО за дуже време неће примати нова чланове
Никола Влаховић, Таблоид
