Обе нове серије обновиле су и вечиту полемику: Да ли оно што видимо на малим екранима има везе са реалним животом и правом историјом, односно, с друге стране, да ли утиче на наше поимање историје и живота уопште?
Аутори серија и филмова по правилу крећу с паролама да реално описују и савремена збивања и историју. Али, када се суоче с доказима да све изврћу наглавачке, одступају и бране се уметничким слободама, које, у њиховом тумачењу, оправдавају све. Јер, у теорији, све је могло да се деси. И кад је сигурно да се нешто није могло десити, кажу да имају право да измисле све што им падне на памет. Тако, наводе пример да је у филму “Проклетници“ Квентин Тарантино “убио“ Хитлера 1944. године.
Међутим, убиство Хитлера у “Проклетницима“ није добар пример, јер је оно део ауторовог плана да још више истакне своју главну идеју: да су нацисти починили невиђена злодела. До извртања ствари дошло би у случају да нацисти нису приказани као зликовци.
“Све што знам о историји, научио сам из историјских романа“, рекао је један писац у ери пре филма и телевизије. Од појаве седме уметности, ова мисао се односи и на њу, али у геометријској прогресији, јер је гледалаца неупоредиво више него читалаца.
Другим речима, поменута полемика је излишна, јер је јасно да све што се види на екранима утиче на гледаоце. Знају то добро и протагонисти домаћих филмова и серија, иначе не би своје приказивали као апостоле, а наше као ђаволе.
Славко Воркапић, најуспешнији Србин у Холивуду, писао је о овом феномену давних дана, за београдски лист “Време“. У чланку који је 4. марта 1926. године послао из Холивуда, на тему како треба да изгледа наш филм, под ставком један Воркапић је написао ово:
“Сваки посматрач, са мало оштроумности, може лако да увиди како Америка, помоћу свога филма, на један врло суптилан начин, американизује, придобија за себе, такорећи осваја цео свет… Неспорна је чињеница да је Америка успоставила велики углед у очима других народа, великим делом помоћу свога филма, приказујући свету најлепше стране свога живота, претерујући у толикој мери, да наивна већина има илузију да је Америка прави Елдорадо или нека прекрасна Утопија, где се филмске звезде крећу као полу-богиње и богови. Све је то лепо и красно, и може бити потребно, али у ствари амерички живот није онакав какав се приказује у филму, док неки непознати народи имају више урођеног поштења, карактера и лепоте. Према томе, једна од ‘десет заповести’, које творац нашег евентуалног народног филма треба да се држи, била би: Акцентовати поштење и јак карактер главних јунака и јунакиња у филму“.
Те, прве филмске заповести, и данас се држе Американци, али и остали чије филмове и серије српска јавност гледа на ТВ екранима: Турци, Мексиканци, Индијци, Колумбијци… Сви они “умивају“ карактере филмских јунака, као и костиме, зграде и улице, итд, што иначе спада у наредне “филмске заповести“.
Разуме се, комунисти су знали, и знају, за ово, када су у питању њихови људи. Довољно је упоредити како један њихов студио (“Контраст“ Радоша Бајића) поставља на сцену једног њиховог јунака – Тита, у ТВ серији “Равна Гора“, и једног нашег јунака – цара Душана, у документарно-играној ТВ серији “Српски јунаци средњег века“. Сцену коју су направили за Тита, требало је да направе за истински велику историјску личност као што је био цар Душан, мада би можда и за њега то било претерано.
Међутим, како у представљању својих, тако и у представљању наших, комунисти имају и сопствену филмску школу, коју је утемељио главни Стаљинов човек за седму уметност, Сергеј Ејзенштајн. Професор Марко Бабац издваја два кључна елемента у Ејзенштајновој теорији:
Прво, дозвољено је и потребно је свако могуће фалсификовање догађаја, укључујући и приказивање играних сцена као документарних. Карактеристичан је пример јуриша на царски дворац у Октобарској револуцији. Јуриш је снимљен са масом глумаца и статиста и после је приказиван као документарни филм. Догађај је, наравно, измишљен, али, ако би се данас у Србији организовала једна анкета по том питању, огромна већина одговорила би да је филмска камера заиста забележила јуриш “обесправљене масе“. Уосталом, годишњице Октобарске револуције и даље се на српским телевизијама илуструју овим Ејзенштајновим филмом.
Друго, филм не сме бити копија и продужетак позоришта, јер је позориште висока уметност намењена елити, и самим тим има утицај на мали број људи. Уместо тога, филм мора да донесе дух циркуса и вашара. Отуда и данас у српским филмовима и серијама онолико кревељења и постаклука.
Социјалистички тоталитаризам, као девијација друштвеног живота, 1960-тих година ствара још једну девијацију филмске уметности, познату као “црни талас“. Једна од многих комунистичких фракција касније ће тврдити како је реч о слободарском и антирежимском таласу у филмској уметности. Међутим, Александар Дунђерин, у чланку “Црни филм – на ивици европске депоније“, на несумњив начин доказује да то није тачно. Главни филм црног таласа, “Скупљачи перја“, награђиван је и у социјалистичкој Југославији и у свету, а сем тога недавно је проглашен за најбољи српски филм икада. “Скупљачи перја“ су, тако, највише допринели чињеници да српска седма уметност и данас често “извргава руглу основне вредности српске традиције и духовности“, пише Дунђерин. Истовремено, они су почели да шаљу у свет мрачну слику о Србији.
Основна одлика црног таласа је ништавило – свет без вредности. У тим филмовима, како наводи Дунђерин, дефилују “антијунаци, најчешће морбидни ликови, друштвени аутсајдери, а сходно томе и амбијенти предграђа урбанитета, депоније живота, те мотиви насиља, и уопште девијантних облика понашања“.
“Скупљачи перја“ су, према теоретичару филма Богдану Златићу, “у подсвест Европљана урезали покретне слике које су сугерисале да је овај простор маргина хуманитета, односно депонија Европе на којој се одигравају антицивилизацијски процеси“. Другим речима, филмови црног таласа слали су Европљанима поруку да је Србија место које, на крају крајева, није грех ни бомбардовати.
Бизарности у овим филмовима приписиване су Србима као колективитету, док су паралелно, у биоскопима и на ТВ екранима, дефиловали измишљени комунистички хероји, у партизанским филмовима и серијама. Бизарности су остале до данас, док су партизански филмови и серије постали изузетак. Последња у том жанру била је ТВ серија “Равна Гора“.
Разуме се, бизарних ликова има у свакој кинематографији, али ни у једној морбидност не обухвата колективитет – целу нацију и цело друштво. Чак и када гледа филм о највећим америчким гангстерима, гледалац увек зна да је то друштвени отпад, који ће, уосталом, до краја филма бити елиминисан од стране “добрих момака“, како би већинско, нормално друштво, могло да функционише на уобичајени начин.
Тако, док су у серијама Радоша Бајића сељаци у маси блентави, у холивудском остварењу смештеном у руралну средину може бити блентав само по неки фармер. Поређењем фотографија Бајићевих глумаца, са њиховим улогама у серијама, видимо како ти глумци улажу огроман напор да би задатим ликовима дали извесну дозу дебилности. У Холивуду, пак, дебилни ликови се масовно појављују само ако је радња смештена у неку менталну установу.
Криминалистички филмови и серије су, поред љубавних, један од два најдоминантнија жанра у западним кинематографијама. Ти жанрови се нису примили у комунистичким земљама. Први, јер у тим земљама владају управо криминални типови, масовне убице и психопате, а други, јер је комунизам идеологија мржње. Исто тако, за разлику од западних кинематографија, у комунизму су ретки филмови о успешним спортистима, научницима или привредницима, писцима и уметницима уопште, о знаменитим историјским личностима и важним догађајима – драстичан пример је одсуство играних филмова и серија поводом стоте годишњице балканских ратова и Првог светског рата, а у том периоду држава је финансирала преко 100 играних филмова и серија – и тако даље, због опасности да неко, кроз те филмове, не постане популарнији од комунистичког диктатора, претвореног у квази-божанство, али и ради одсецања нових генерација од традиције, јер комунизам признаје само сопствену традицију.
Када се сабере све побројано, нове “серије рекордне гледаности“ не могу бити другачије него што јесу. Само у кинематографији која је претрпела толико негативних утицаје, Срби избегли са Косова, где им систематски скрнаве гробове, могу бити приказани као пљачкаши гробова у Београду, у који су избегли. Управо то је тема ТВ серије “Пси лају, ветар носи“. При томе, ови Срби су још на плакатима костимирани као Цигани, тј. као цигански отпад, јер је то матрица још од “Скупљача перја“. Наиме, и према Дунђерину и према Златићу, “Скупљачи перја“ не би толико успешно сатанизовали Србе, да то није учињено преко леђа Цигана, који су у свету већ на гласу као народ са маргине. У овом филму, српски језик чује се једино у Српској православној цркви, а узвишена црквена музика употребљена је као хорор музика, што је, иначе, изузетно тешко извести. “У историји кинематографије готово је немогуће наћи такав пример постизања утиска сабласности употребом црквене музике, односно употребом црквеног хора: као да нам не поју Херувими, него да нам се ругају авети“, пише Богдан Златић. Због те манипулације, од “Скупљача перја“ до данас, у српском филму нисмо видели Цигане какве лично познајемо, као новинаре, музичаре, раднике или мајсторе – дакле, људе као људе, већ виђамо само цигански отпад, као што екранима доминира и српски отпад. Антицигански елемент српског филма постао је “колатерална штета“ у дефинисању што јачег антисрпског елемента.
Радња серије “Сенке над Балканом“ смештена је у Краљевину Југославију, односно Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а одиграва се углавном у Београду. Бјелогрлић нам приказује вероватно најгаднији приказ неке престонице у историји кинематографије. Наговештај овога могли смо видети у његовој претходној серији, “Монтевидео“, када је кафану “Солунац“, у којој су се окупљали фудбалери, изместио са Булевара – преко пута Правног факултета – негде на периферију, приказујући Београд између два светска рата онако како су тада изгледали, на пример, Бајина Башта или Крива Паланка. Тај део данашњег Булевара краља Александра, од Поште на горе, и данас изгледа исто – светски. Идући овим булеваром, као и сваким градом у Србији, од центра према периферији, тачно се може видети где престаје оно што је прављено пре рата и где почиње оно што су правили комунисти. Просто речено, прво је лепо, а друго је ружно, јер у комунизму доминира тзв. естетика ружног, без обзира да ли је реч о архитектури, филму или нечем трећем.
Тај једноставан факат, по природи ствари, не одговара комунистима, због чега њихове камере беже у блато предграђа. И док страни филмови и серије по правилу почињу тоталима грађевина које остављају без даха, серија “Сенке над Балканом“ у шпици садржи некакву стилизацију канализације, а у првим кадровима блато периферне Савамале. То насеље је представљено не само као изразитно бедно, већ и као место у које полиција не сме да уђе. Оно је царство криминалаца изобличених лица, али ни у центру града ситуација није много боља. Заправо, гора је. Чланови двора и владе, привредници, жандарми, лекари, задужбинари, лидери руских избеглица – речју, цело друштво, огрезли су у блуду, неморалу и криминалу, док је наркоманија масовна. Речник свих, од Савамале до Двора и Владе, је исти, уличарски, уз невероватно много псовки, праћених великим бројем сцена на ивици порнографије. Другим речима, у демократским земљама овакве серије се не емитују у тзв. породичним терминима у осам увече.
Главни нарко дилери су четници покојног војводе Воје Танкосића и руски козаци, док је комуниста Мустафа Голубић приказан као Џејмс Бонд. Позитивни ликови су ВМРО-вци, који се приказују као борци за слободу Македоније (заправо, били су бугарска терористичка организација којој је циљ био припајање Вардарске Македоније Бугарској), а позитиван лик је чак и будући поглавник Анте Павелић, тадашњи адвокат, бранилац “македонских бораца за слободу“ (приказан је на начин као када би, на пример, неко снимио Хитлера као младог сликара, негде 1910-те године).
Разуме се, мада је серија најављена као нешто што ће открити до сада непознате историјске чињенице, све је измишљено, од прве до последње сцене. У првој сцени козаци убијају свог светштеника у Руској цркви на Ташмајдану, а у последњој до сада приказаној сцени, у седмој епизоди, ВМРО-вци савладавају жандарме у центру Београда – испред Главњаче, сто метара од Хотела “Москва“ – и ослобађају свог лидера. Жандарми су, иначе, карикирани у свакој сцени: неспособни, распојасани, стално једи и пију, попут војника Краљевине у ТВ серији “Равна Гора“.
Већ после прве епизоде, један од гледалаца написао је на интернету: “Ако је овако, бар упола, стварно 30-тих година у Београду било – нису нас Немци џабе бомбардовали“.
На овакве примедбе, један од сценариста, иначе професор на Факултету драмских уметности – а тај факат говори да ћемо још деценијама гледати Стаљинове и Ејзенштајнове трикове – Даница Пајовић, изјављује како је пре рата 90 посто становништва живело у беди и да је управо због тога дошло до промене система 1945. године. “Неки гледаоци ‘Сенки над Балканом’ мисле да смо приказали Краљевину СХС у најружнијем светлу, а не капирају да је то максимално улепшан приказ“, изјавила је, такође, Пајовићева.
Другим речима, сценаристкиња у потпуности прихвата комунистички наратив о “старој трулој Југославији“, али и онај о “обнови и изградњи“ земље после 1945. године.
Други сценариста серије, Дејан Стојиљковић, образлажући делове текста о принцу Ђорђу – у серији се приказује да он у ствари није имао шизофренију, већ да га је краљ Александар здравог послао у лудницу да би приграбио власт – пише да је овог несрећног принца “Пашић макао“ 1925. године, да би 1928. године Пашић “макао“ и Арчибалда Рајса, тако што га је избацио “из одбора за прославу десет година од пробоја Солунског фронта“.
Никола Пашић је преминуо 1926. године. Другим речима, овај, а ни остали сценаристи, немају представу о збивањима у Краљевини Југославији, нити их то занима.
Краљевина, а нарочито Београд и градски центри од Лесковца до Новог Сада, и без развијене филмске индустрије постали су Елдорадо за многе, не само од Словеније до Македоније, већ и из иностранства. Са подручја данашње Србије, тада није било економске емиграције. Тек са појавом комуниста и њихове диктатуре, народ почиње да бежи широм света. Побегли су милиони и тај процес и даље траје.
Најзад, ко жели да види предратни Београд, нека укуца на “Јутјубу“ наслов филма Макса Калмића: “Прича једног дана“.
Милосав Самарџић
“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. децембар 2017
