Поводом вавилонске пометње у врху СПЦ

ЈОШ ЈЕДНА ЕКУМЕНИСТИЧКО- НОВОТАРСКА БРУКА:

ИЗДАЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

И заиста, показало се да смо у праву: митрополит Амфилохије преко кога је, по свему судећи, текст наводног меморандума (који је, као што рекосмо, српски, хришћански и патриотски, али непослат властима Србије) доспео у јавност, тврдио је да меморандум постоји, али зато је патријарх Иринеј, који се зове исто као и некрунисани патријарх Иринеј, епископ бачки, изјавио да такав текст није ником послат, што је, опет, потврдио владика бачки, бечки и васељенски, вечити и доживотни портпарол и синодалац, инквизитор маскиран у исихасту. Тиме се наставио дугогодишњи тињајући сукоб између двојице бивших „јустиноваца“, а садашњих новотараца и екумениста, осведочених рушитеља СПЦ,митрополита Амфилохија и владике Иринеја, који се прекидао само када је требало гонити трећег (рецимо, владику Артемија).

О чему се ради? Наиме, крајем 20. века на власти у Србији био је Слободан Милошевић, против кога су се борили владика Амфилохије и владика Атанасије, док му је Иринеј Буловић био веран сарадник. Владика Амфилохије је Милошевића називао издајником српских националних интереса, и дувао у пиштаљку током студентског протеста 1996/1997, а Буловић се дружио са Мирјаном Марковић, а Бошко Перошевић, шеф војвођанског СПС-а, био му је интимус. Буловић је био одани сарадник СПС-ЈУЛ коалиције – рецимо, лично је венчао сина Драгослава Зеленовића, првог председника вишестраначке скупштине Србије, који је био из СПС-а, а био је и у свим одборима за све прославе јубилеја које је држава правила. За довођење патријарха Павла у заблуду и срамоћење Цркве оптуживао је, у оно доба,  владику Иринеја и јеромонах Сава Јањић (Сада је Јањић десна рука владике Теодосија, и, као и он, окренуо је леђа  страдалном народу на Косову и Метохији, и уопште га не занимају ни барикаде, ни граница Косова и Србије. У Дечане стално стижу шиптарски великодостојници, а примали су и председника Албаније). Сукоб је кулминирао 2000. године, када је митрополит Амфилохије написао синодско саопштење (без ичијег потписа, само са печатом Синода), где се тражи да се Милошевић повуче, а Иринеј Буловић одвео патријарха Павла на прославу Дана републике, 29. новембра, на ноге Слободану Милошевићу. После 5. октобра 2000. године, Буловић се мало прићутао, да би, како пише „Викиликс“, 2006. одмах дошао у близину бившег председника Тадића, коме је обезбедио логистичку подршку у виду владике Порфирија, стављеног на чело РРА, што нема ни у Ирану (да мула или хоџа председава кључном државном агенцијом за фреквенције). Док су на власти били Коштуница (иначе, близак митрополиту Амфилохију) и Тадић заједно, а на престолу патријарх Павле, Буловић није могао да у потпуности оствари свој утицај, поготово кад је издаја Косова у питању, јер је епархија рашко – призренска била на истој линији са патриотски оријентисаним Коштуницом. Али, кад је умро патријарх Павле, а Коштуница отишао са власти, епархија рашко – призренска нашла се на удару Буловића, Радовића и Атанасија Јевтића, који су, иако повремено несложни, били сложни кад је требало урнисати оне који су, монашком молитвом, бранили Космет у саставу Србије.         

У периоду боловања патријарха Павла, власт у Цркви држао је митрополит Амфилохије. Али, чим је доведен патријарх Иринеј, ствари се мењају: његов главни саветник и господар ситуације постаје Иринеј бачки, који одмах доводи свог човека, Андреја Ћилерџића, за владику у Патријаршију, да га чува и надзире. Такође, чим је видео да Борис Тадић губи позиције, Буловић се окреће Томиславу Николићу (посећује га 2011. за време његовог штрајка глађу, и нуди му своје добре услуге), да би сада, када су Николић и његови на власти, опет био „у седлу“ и господар ситуације. Наравно, то се плаћа: никаква критика власти поводом граница према Косову и Метохији не сме да потекне од стране Синода, а камоли да се прави ванредни Сабор, како су тражили  наивни представници покрета „Двери“(у Сабору већ неколико година влада екуменистичко-новотарска већина, што обеспредмећује и обесмишљава борбу неколицине благочестивих епископа). Буловић је, како сазнајемо, зато рекао митрополиту Амфилохију да се не бави пословима у Србији, него да оде у Црну Гору и да се тамо бави Милом Ђукановићем.  Слично је било и 2009. године, кад је доношен антиуставни Статут Војводине. Тада је митрополит Амфилохије, као члан Синода, издао саопштење против тог чина, а Иринеј бачки, подржавајући Тадића, тврдио да никаквог таквог саопштења није ни било.

На овом месту учинићемо малу дигресију и укратко одговорити на питање зашто је Иринеј бачки послушник сваке власти. Ствар је врло проста. Српске власти, све до једне, не занима очување чистоте Православне вере, а такође ни очување канонског поретка СПЦ – они до тога држе као до лањског снега. Црква им је потребна једино да преко ње добију који проценат гласачког тела, и остваре неки дневно-политички интерес. Доживотни портпарол то, наравно, зна, па је зато лакеј свим властима – да би, заузврат, добио њихову подршку приликом реализације планова својих ватиканско-фанариотских ментора. Јер упркос томе што епископи новотарци и екуменисти имају своју преторијанску гарду, она није довољна за обрачун са онима који се испрече на путу рушења Српске Цркве, које, за рачун и по налогу Ватикана и Фанара, спроводе носилац папског крижа и бискупског прстена & comp. За такве ствари је потребна знатно већа физичка сила, коју могу пружити једино световне власти.

Наравно, све што се догађа последица је издаје праве вере кроз екуменизам и издаје Светог Саве кроз фанариотизам. Пљунувши на оца Јустина и његове завете, и владика Иринеј и митрополит Амфилохије су дошли на клизав терен, и клизају се, вукући СПЦ са собом, у провалију. Митрополит некада није био такав, и могао је бити народни вођа, да се није поклонио папи у Ватикану и постао јефтин политичар, који не мисли на истину, него рачуна да ће помоћу „дипломатије“ остварити своје циљеве и интересе. Пошто је владика Иринеј од њега, у овом часу, јачи, јер он управља Српском Црквом никог ни за шта не питајући и ником ни за шта не одговарајући (управо из разлога који смо горе навели),митрополит Амфилохије мора да се повуче, и да препусти власт јачем.

 Али све је то грехота и срамота: народ је збуњен, осрамоћен, понижен, јер су га, после политичара, издали и епископи Цркве (част изузецима), који су призвани да воде кад нико други не сме и не може. На несрећу, издали су га баш они у које су људи некад највише веровали, и њихова садашња препуцавања сад ником ништа не значе, осим даљег брукања. Косово и Метохија, највећа светиња наша, предаје се уз прећутну сагласност епископата и муцава саопштења и изјаве патријарха Иринеја, који има титулу АРХИЕПИСКОПА ПЕЋКОГ.  Међутим, они који све ово раде треба да знају: изаћи ће пред Цара Лазара, и њему ће одговарати, а не папи Бенедикту и његовом цариградском сеизу, патријарху Вартоломеју. Нека то знају и нека се равнају!

Борба за Веру