После полагања венаца на спомен гробљу Зејтинлик, навести прошле године актуелни министар да ће се земни остаци пуковника Драгутина Димитријевића о трошку „заборавне“ Отаџбине најзад вратити у Београд.

То није изузетак као појава која се догађа, али је медији пренеше као сензацију и убрзо заборав ише, заузети „корацима од седам миља“ ионако дугоногог премијера.

Недавно се у новинама појави текст који открива да је тајну безимене гробнице, млађаном министру открио остарели чувар гробља. Преношена је као породични аманет у мутном времену, док су разни режими и разни владаоци у Отаџбини мењали (или то немилице покушавали!) свест тврдоглавих Срба!

Недуго затим, угледна историчарка, по оцени „тета са Сорош-универзитета“ али и неких „намицатеља (назив у РКЦ школама за наставника) истине“ о заједничкој историји Балкана, врисну до неба (како би народни песник опевао), износећи прегршт разлога о големој опасности која се тим најављује!

Жив, „мајстор Драгутин“ је био персонификација борца за национално ослобођење поробљеног српског народа, у два царства осуђеног да скапава на „турском коцу или католичком конопцу“ како то јасним језиком утврђених чињеница изнесе академик Екмечић, кога ни „сорош тете“ ни међународни „намицатељи знања“ никако не умеју да прочитају, јер не знају или се праве да не знају српску ћирилицу (најсавршеније писмо) а изучавају Србе!

Драгутин, оклеветан већ век цео као замајац српског празла васколиког, није се бранио од лажних оптужби на монтираном процесу, знао је као добар занатлија да ће последични догађаји потврдити исправност идеје о уклањању тирана са престола српског.

Чињенице век после казују, чин масакрирања тела убијених починио је официр чији је отац погубљен у личном обрачуну краља Милана са политичким противницима, а док се то злочиначко дело догађало, тешко рањени Драгутин борио се са душом.

Тек по свом опоравку сазнао је све детаље тога чина, али „сорош тете“ из НВО са британске исплатне листе некако нису ту лекцију училе у школи, и само умеју да казују о последицама његове „ванинституционалне владавине“ која је зауставила европеизацију(?) Србије!

Истрага, проведена у процесу Принципу и друговима у време рата 1914.године у Сарајеву али и неким европским земљама, чињенично доказује да није било институционалног учешћа власти из Београда у припремама атентата, а Драгутин ипак беше најпре државни чиновник.

Лажне, ничим доказане тврдње, оптужнице за учешће у припремама атентата на Фердинанда, изнете у Солуну као шлагворт за тобожње припреме атентата на регента Александра Карађорђевића, користили су многи историчари у некадашњој Аустро-Угарској и нарочито Великој Британији, да наметну став о злочиначкој улози „монструма са Балкана“ који је занатски веома умешно спречавао њихове прљаве работе у земљи Србији, док је као државни чиновник о том бринуо.

Оптужбе тадашњих радикалски првака које је он жигосао као извор зла, биле су само вешта политичка манипулација официрима који су били противници Драгутина, било да су били одани „обреновићевци“ или острашћени каријеристи-завереници, које је он одиста прогонио.

Сам чин ревизије процеса у време комунистичке власти није дело Александра Ранковића, који као абаџија није умео да везе тако филигрански фин везак, већ је то дело сликарске четкице Моше Пијаде као доброг познаваоца још несмирених српских подела, око самог чина уједињења са непријатељима дојучерашњим и доказаним србождерима (већински!).

Ревизија процеса урађена је баш некако у тренутку када су Брозовој власти почели да помажу „драги британски другови“, што још нико од младих српских историчара није ни почео да истражује а камоли да доводи у везу са наглим и појачаним интересом да се стабилизује усташка емиграција у Европи, као тобож антикомунистичка (читај најпре антируска!) претходница у припремама за разарање државе Југославије!

Некако у то време је и друг Кардељ (неостварени учитељ) боравио у Лондону, да тамо удари темеље својој будућој тези о „федерирању федерације“, чији је најоданији чувар управо био абаџија Александар.

Биће да католички део заједничке државе, ипак није никако могао да свари ниједног Александра, те му је зато и „помоћ“ стигла у ревизији процеса.

Сама ревизија није дала очекиване резултате, преживела „трула српска буржоазија“ била је школована и знала је за пословицу – Бој се Данајаца и када дарове носе, а међу српском антикомунистичком емиграцијом у Европи и Америци, било је довољно сведока из времена процеса у Солуну, да не прихвате никако такву ревизију.

Дежурни надзорник српске свести, Мирослав-„Фриц“ Крлежа, потрудиће се да се у томовима његове енциклопедије обавезно нађу текстови који Аписа доводе у директну везу са појединцима који су имали истакнуте функције у Коминтерни или у власти СССР.

Тако се „сам од себе“ наметнуо закључак да је тај мрачњак био и против „најдражег сина свих наших народа и народности“! (напомена – и јесте, али као бранилац своје Отаџбине од подофицира, одликованог у злочиначкој казненој експедицији припадника хрватске домобранске формације, не случајно назване вражија дивизија!)

Текст о опасности повратка Аписа у Отаџбину врви тезама које тако подупиру све чешће јавне манифестације НВО типа ТIТО-јugend, да је јасно како је угледна историчарка одмах наслутила опасност од те најављене работе, и то о државном трошку, замислите!

(Напомена — министаркина куповинa гаћа државном платном картицом није скандал, али би сахрана заслужног сина српског народа, то свакако била!)

Плаши ли се историчарка да би повратак Аписа могао да побуди жељу код Срба да скину јарам са својих леђа, и сами брину о себи и то још по његовом моделу ослонцем на Русију, а тамо сада има Владимир Владимирович који може у потпуности да разуме Аписове побуде и радње у заштити своје Отаџбине, од њених стварних или потенцијалних непријатеља, и то све без икакве помоћи „намицатеља знања“ из НВО.

Плаши ли историчарку могућност, да се и код осталих јужних Словена патриоти евентуално сете да су једном у прошлости успели уз помоћ Србије да збаце окупаторски јарам, и заједно створе државу у којој су били слободни људи а не полуробови ММФ и ЕБРД, а хлеба је било за све који желе радом да га створе.

Додуше, тада није било НВО плаћених из фондова НАТО пакта и Сорош добротвора, те није било ни корисника „међународних признања“ (читај — плаћеника страних служби) за процес „демократизације балканског региона“, док га тета Ангела најзад не претвори у „угодну чекаоницу блискоисточних миграната“, чије жељено пролеће баш изразито касни а зима је на прагу и проблем са енергентима, нарочито.

Плаши ли угледну историчарку сазнање да је Апис помагао све угњетаване Словене у „претечи ЕУ“, који су у време његове активности имали у Србији као Пијемонту сигурну кућу, пред жбирима Evidenzbiroa који је покушао да хара Балканом, као данас наследник његов Eulex.

А можда се плаши да ће сви напори „намицатеља знања“ у закулисним играма промене свести тврдоглавих Срба бити срушени као кула од карата, пошто им је темељ већ поприлично разградио Милорад Додик (ти Срби преко Дрине, израсту ко трава пирика, отпорни на „демократизацију европску“ по католичком моделу!), који јасно, гласно и прецизно дефинише све антисрпске радње, намере и мере „међународне заједнице“, под диригенском палицом САД.

Иако видно забринута, угледна историчарка ипак ће узети учешћа у међународној акцији „намицања знања“ у Центру за културну деконтаминацију, где ће учествовати у ко зна којем по реду покушају продавања „истине“ о српском „геноциду у Сребреници“, све из доказано лажних сазнања хашких истражитеља.

„Према свецу и тропар“ – кажу Срби, и неби чудило да се одједном волшебно нађу (можда енглески?) „докази“ да је у својим злочиначким намерама тај мрачњак Апис чак планирао и „геноцид“ у Сребреници, само није стигао да га организује, али остала усмена предаја о намери па се опет нашао неки српски официр, да је изврши.

Да можда нису енглески саветници саветовали идеју о повратаку Аписа у Отаџбину, као видљив доказ патриотске бриге владајуће странке, за српску историју и заслужне у њој?

Можда се неки „енглески друг“ поново игра поделе међу Србима, који нису још достигли тако висок ниво цинизма, какав могу да смисле „намицатељи знања“ из „лондонске школе за пропаганду“ настале још из времена енглеско-бурског рата, чији текстови беху основно штиво за образовање узорног ђака Her Gebelsa.

(Напомена – пошто су у почетку рата трпели пораз за поразом, осмишљено је одељење за пропаганду да ствара и пласира лажи, сопственом народу.)

Енглески саветници би ипак требало да знају да је у Аписово време настао први уџбеник за образовање српских кадрова у супротстављању непријатељској пропаганди а историски догађаји су га дорадили, барем кад је у питању британска пропаганда, те сваки мислећи Србин може и да разуме позадину приче о опасностима од повратка мајстора Драгутина, у полуокупирану Отаџбину.

Витали Жучни, Фонд Стратешке Културе