Најновија поскупљења свега и свачега, али и најаве нових, код нас по правилу виших цена – јер овде нико не зна шта је појефтињење – као да су опустошиле продавнице. Купаца је све мање, мада они који имају, али су у мањини, купују на килограме и џакове, а већина осиромашених купује на комад.
Одавно су апотекари увели праксу да се поједини лекови, попут „ранисана„, продају на комад, а овдашњи трафиканти нам причају да је од последњег поскупљења цигарета сви више оних који траже да се и оне продају на комад. Старији се сећају да је почетком друге половине прошлог века постојала таква куповина цигарета. Додуше, све је више оних који одустају од цигарета јер сваку паклицу прерачунавају у киловате или кубне метре природног гаса.
Месари незадовољно врте главом и све чешће их купци затичу како седе. Веле да је продаја свежег меса опала готово за половину, а све је више оних који месо купују на деке. Један бркати месар нам прича да је после три деценије рада први пут доживео да је једна бакица дошла и затражила десет дека од свињског бута. Чак су и свињски папци поскупели и сада за њих треба издвојити 150 динара за килограм, па и та сиротињска храна постаје луксуз за све више сиромашних и оне који неће себи и другима да признају да су у тој категорији. Парадајз, паприка и поједине врсте воћа одавно се купују на комад.
Таквом стању не радују се ни трговци, а најтеже је малим продавницама, односно бакалницама, јер кажу да их гуше велики трговински ланци који су почели да продају робу на почек чак до 180 дана. Све је више оних који процењују да ко преживи јесен неће зиму, а на пролеће ће се причати. Овде се стиче утисак да подивљале цене не дотиче једино јавни сектор јер рачуни стижу иритантно прецизно, а поједини дистрибутери искључују потрошаче и за дуг од неколико хиљада динара.
Дрва замењују природних гас као енергент, спрема се сеоба у кухињице и собице, луфтирају стара ћебад, капути се спремају уместо пиџама и као, боже прости, као да се спрема смак света, или барем нека велика несрећа. Они који су спремили зимницу, односно „киселину„, сада се питају са чиме ће је јести, веле да ће срећан бити онај ко буде имао за пасуљ, кромпир и кисели купус са слатким купусом. Све чешће се спомињу премијери, бивши и садашњи, министри, Љајић, Динкић, Вучић и они други који сада или прете хапшењима или се боје хапшења. Народ вели да од тога сиротиња нема много вајде јер и они који заврше у затвору, имаће топлу собу и кревет, као и храну, а они који су свих ових година и деценија пљачкани и осиромашени живеће у хладном, гладни и у страху па ће и последњи динар давати за цигару на комад или, ако преко везе дођу до „бенседина„, али и таблетица не би требала да се пије на празан желудац.
Прича позната свима, али никога посебно не тангира, а најгоре је када сиротиња заћути.
Дневник
