ПРАВА БИОГРАФИЈА: Рођени ујак Бориса Тадића је оснивач усташке Црне Легије, Јуре Францетић!

Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву (БиХ) од оца Љубе Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетић, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о), у Кићановић. Има и рођену сестру Вјеру.

Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗН-е (Одељење за заштиту народа, претеча свих каснијих безбедносних служби СФРЈ, прим. ред.) и сејао је смрт међу Србима Пивљанског краја, те као носилац Партизанске споменице ускоро добија и чин пуковника ОЗН-е!

Друг Љуба се повлачи из Сарајева у Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије (КПЈ). По успешном завршетку писања новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка Влаховића, Љуба постаје редован професор филозофије, политике и права (касније преиначено у социологија) на Филозофском факултету у Београду. Супруга Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотићевој улици у Београду.

Младог Бориса уписују у школу „Перо Поповић Ага“ (садашња ,,Мика Алас,,), у Господар Јовановој улици. Због проблема са физичким здрављем, никада није успео да се оствари на спортском пољу.

Као дете веома утицајних родитеља, млади Борис се уписује у Прву мушку гимназију „Моша Пијаде“ и ту се дешава нешто сто ће имати далекосежне последице не само за Бориса…

У његов разред долази млади и згодни Небојша Крстић у ког се Борис Тадић заљубљује! Њих двојица ступају у хомосексуалну везу. У трећем разреду гимназије, школска „теткица“ затиче Бориса како ради фелацио Небојши и шокирана оним што је видела, све пријављује директору Прве мушке гимназије „Моша Пијаде“. Тадашњи директор, иначе сарадник војне обавештајне службе КОС-а, забрањује „теткици“ да о томе било шта прича због утицаја Борисових родитеља, док истовремено то пријављује својим надређенима у КОС-у.

Тамо су одмах препознали његов „потенцијал“ и са компромитујућим информација са лакоћом га врбују да ради за њих. Један од првих задатака био је да шпијунира своје родитеље, у првом реду оца Љубу, који се у то време интензивно виђао са „дисидентима“ Загорком Голубовић, Драгољубом Мићуновићем, Небојшом Поповим итд…

Агенти КОС-а саветују Борису да макар формално нађе неку девојку, јер ће се приче о његовим склоностима проширити, и на тај начин упропастити планове које је Служба имала са њим. Пошто је био потпуно незаинтересован за супротан пол, „набацују“ му ћерку познатог „Политикиног“ спортског новинара, извесну Олгицу С., касније дипломирану правницу. Они се, као, „забављају“ и то је једна једина девојка коју је Борис Тадић имао до своје женидбе са Веселинком Веселом Заставниковић, револуционарком из Осјека.

До женидбе са Веселом долази из два разлога. Први је што је Небојша Крстић постао звезда СФРЈ као певач групе „Идоли“. Небојша је имао много мање жеље за везом са истим полом од Бориса, и покушао је да се дистанцира од њега песмом, ондашњим великим хитом, „Ретко те виђам са девојкама“.

Тако разочараног Бориса агенти КОС-а упознају са Веселом. Прави циљ им је био да га преко Веселе убаце у једну дисидентску „револуционарну групу“. Весела је изабрана као потпуно асексуална особа и у том погледу идеална жена бисексуалном Борису. Била је само три године старија од њега, али далеко изнад њега у свему. И од осталих из групе се издвајала чињеницом да је била најрадикалнијих идеја.

Весела је одушевљена својим дечком и упознаје га са Владом-Револуцијом Мијановићем, Павлушком Имшировићем и осталим члановима те групе. Нико и не сања да је меду њима „информатор“ КОС-а који је до тада успешно „безбедносно обрадио“ и сопствене родитеље, до те мере да су му оца Љубу суспендовали са Филозофског факултета. На наговор КОС-овог официра, Борис радикализује свој положај напуштајући стан својих родитеља, и са својом новопеченом женом изнајмљује стан у улици Коче Капетана број 47 који му „налази“ КОС, напуњен микрофонима!

Наравно да новопечени пар није имао новца, па су на суму коју је Борис добијао од КОС-а морали још да се довијају. Тако долазе на идеју да започну свој бизнис, и то са прављењем и продајом луткица, али је и то пропало. Захваљујући информацијама достављеним својим шефовима, цела група, укључујући ту и сопствену супругу Веселу, бива ухапшена. За време хапшења, Борис је био са својим „пријатељем“ Небојшом Крстићем на крстарењу плавим Јадраном, међутим да не би дошло до провале, шефови зову Бориса да хитно дође назад у Београд, где онда и он бива ухапшен и осуђен на 45 дана „Падињака“ због његовог „протестовања“ поводом хапшења његове жене и њених револуционарних компањона.

Борис Тадић убрзо после овога (1985) одлази на одслужење војног рока у Сарајево, где први пут доживљава нервни слом и тиме отпочиње јавна манифестација његовог поремећеног менталног здравља.

Шефови КОС-а ово вешто прикривају, а мама Невенка преузима на себе лечење јаким лековима. Видевши да од пара које је као доушник КОС-а добијао није могуће да живи, у ситуацији када је комунизам почео да се урушава широм света, Борис се обраћа свом тати, који је у међувремену постао важна фигура нове политичке стварности у Србији.

Као суоснивач Демократске странке и лични пријатељ земљака Драгољуба Мићуновића, тата Љуба без проблема убацује свог сина у новоосновану странку. Борис нема проблема ни са својим старешинама из КОС-а, који су и сами желели да убаце свог човека у једну од највећих опозиционих странака.

Борис постаје секретар главног одбора, а потом и потпредседник Извршног одбора ДС-а. Приватни живот је такође почео да се мења. Због познатих догађаја деведесетих, са једног јадранског острва се враћа у Београд и његов „пријатељ“ Небојша Крстић, где је радио као лекар. Са друге стране, породица (која никада није волела Веселу) и нови председник странке Зоран Ђинђић, врше притисак на Бориса да се ратосиља Веселинке.

Борис је, наравно, морао да пита и газде из КОС-а који су схватили да им Веселинка више не треба и да ће њихов штићеник направити много бољу каријеру са неком згоднијом и мање компромитованом женом. Осим тога и сама Весела више није имала илузија о свом браку.

Ментални проблеми њеног супруга све више су долазили до изражаја. Све чешће је испољавао свој психопатски карактер кроз премлаћивање своје супруге. Осим тога, све мање је крио пред женом природу своје везе са Небојшом Крстићем. Схвативши да је своје најбоље године провела уз психопату, који је одржавао противприродне односе са својим најбољим другом, и на све то сарадника КОС-а који је, не само откуцавао своју жену и њене пријатеље већ и довео до њиховог хапшења, бива потпуно згађена тим чињеницама и одлази у манастир где налази свој душевни мир и постаје калуђерица. На тај начин, путеви метеорског успона Бориса Тадића постали су широм отворени…

Ко је Јуре Францетић, ујак Бориса Тадића?

Јуре Францетић рођен је 3. српња 1912. у Оточцу. Пучку школу завршава у Оточцу, а гимназију похађа у Сењу и Оточцу. Студиј права на загребачком свеучилишту уписује 1931. и исте године приступа усташком покрету. Због усташке промиџбе је ухићен и изгнан из Загреба на пет година.

У ожујку 1933. одлази у емиграцију у Италију. Наредне четири године проводи у Аустрији, Италији и Мађарској гдје полаже усташку присегу у логору Борготаро (Италија), дана 24. травња 1933. Одлази у Мађарску као нека врста побочника Вјекослава Серватзyија који је именован заповједником логора Јанка Пусти. Након атентат на краља Александра интерниран је на Сардинији. Проглашењем амнестије у Краљевини Југославији, враћа се из Италије у Хрватску у студеноме 1937. Ухићен је и прогнан у родно мјесто. Сљедеће године долази у Загреб намјеравајући наставити студиј права. Прекида га позив на служење војног рока. У Нишу је положио испит за причувног дочасника. Поткрај 1940. у Загребу је ухићен због брзојавне честитке што ју је у име хрватских националиста упутио предсједнику новоосноване Словачке Републике др. Јозефу Тису. Враћају га у Оточац, а 12. сијечња 1941. бјежи у Њемачку како би избјегао ухићење због промиџбенога говора одржана на новогодишњој ђачкој приредби у Оточцу.

Након успоставе Независне Државе Хрватске враћа се у домовину. Именован је усташким повјереником за Босну и Херцеговину. У Сарајеву успоставља власт и оснива прве постројбеУсташке војнице за борбу против устаника у источној Босни. Из чина усташког доводника промакнут је 20. липња у чин сатника ПТБ-а. Средином рујна оснива и води Бојну групу Францетић познатију под називом Црна Легија. Зиму 1941./42. проводи заповиједајући постројбом у борбама око Сарајева, у потхватима на Озрен и Романију те Хан Пијесак. Чин бојника ПТБ-а добива 15. студенога 1941., а допуковника ПТБ-а 6. ожујка 1942.

Поткрај ожујка, на челу Црне легије, продире у источну Босну и избија на Дрину. Тим потхватом је постао национални јунак, а 24. травња одликован је Војничким редом жељезнога тролиста ИИИ. ступња с храстовим гранчицама. Поткрај свибња борави с И. бојном Црне легије у Макарској и Вргорцу, затим одлази у Мостар и због талијанског притиска враћа се у Сарајево.

Промакнут је у чин пуковника ПТБ-а 24. липња 1942. С дијелом Легије судјелује у борбама на Козари, а средином српња пребацује се у Доњи Вакуф и укључује у борбе за Бугојно. Након протјеривања партизанских бригада из долине Врбаса судјелује у потхвату пуковника Шимића према Ливну и Томиславграду. Из Купреса одлази 7. коловоза ради селидбе усташке бојне из Фоче у Имотски. Заповједништво И. сдруга предаје пуковнику Стипковићу, јер је 25. коловоза именован заповједником стајаћих здругова Усташке војнице. Именовање га је затекло у њемачко-хрватском потхвату на Шековиће гдје је водио усташке бојне.

Као представник Усташке војнице у пратњи поглавника Анте Павелића, посјетио је 24. рујна постројбе хрватске 369. појачане пјешачке пуковније у Русији а дан прије био је у изасланству које је посјетило Адолфа Хитлера у Виници. У листопаду води усташке бојне на Ливно у операцијиДИНАРА, а половицом студенога је на подручју Калника.

Летио је у Госпић 22. просинца 1942. гдје је требао преузети дужност заповједника Оперативног подручја Лика. Зракоплов којим је управљао заставник Мијо Абичић се присилно спустио у село Мочила код Слуња. У сукобу са сеоском партизанском стражом и сељацима тешко је рањен у главу. Када су у партизанском штабу сазнали је у зракоплову био Францетић, премјестили су га у самостан у Слуњу и покушавали залијечити с циљем да га размјене за велики број заробљених другова. Оперирали су га др. Франц Клеинхаппел и др. Бошко Божовић, али Францетић није преживио.

Умро је у слуњској болници (27?) 28. просинца 1942., а гдје је сахрањен није познато. Два дана након Нове године и у Загребу је објављено да је Јуре Францетић нестао, а да је погинуо службено је потврђено тек 30. ожујка 1943.

Посмртно је, 27. ожујка 1943., одликован Златном колајном за храброст поглавника Анте Павелића с правом на наслов витеза, а пригодом прославе двогодишњице НДХ, 8. травња 1943., промакнут је у чин дјелатног усташког крилника. У његову је част, 31. ожујка 1943., 7. пјешачка пуковнија добила име 7. домобранска пјешачка пуковнија усташког пуковника витеза Јуре Францетића.