Као што су тадашњи представници Приштине на крају пристали да их крволочна и искомплексирана Мадлен Олбрајт убеди да прихвате „споразум“ за који се знало да га Србија мора одбити, тако и Курти сада уверава америчког изасланика Дерека Шолеа да Приштина прихвата оно што би требало да буде неприхватљиво за Београд
Колективни Запад поново говори језиком ултиматума када је реч о Србији. Како другачије назвати Лајчаково јавно упозорење у стилу Вита Корлеонеа уочи бриселског састанка Вучић-Курти 27. фебруара о последицама одбијања тзв. француско-немачког плана:
„Одбијање тог предлога би значило одбијање нормализације односа и одбијање европског пута, на то би реаговале САД, међународна заједница и ЕУ и не желим да улазим сада у то које би биле негативне последице. Мислим да је свима јасно да се не говори ‘не’ Европској унији и Америци…“
Тај план јавност у Србији, којој се поново неувијено прети од стране Запада – који инсистира на даљем лажном представљању под именом „међународна заједница“– није видела. То су засигурно те „западне вредности“ које би требало већ једном да прихватимо – да наши политички представници прихвате нешто непосредно повезано са судбином земље без нашег знања. Уместо тога, приморани смо да склапамо мозаике из разних верзија које су пуштане као пробни балони преко разних медија током последњих месеци.
На основу свих тих различитих – а суштински сличних – верзија већ су многи упућени посматрачи закључили да се ради о пристајању Србије да своју историјску, крвљу натопљену и светињама засејану земљу третира као посебну државу. Односно, ради се о ултимативном захтеву за фактичко признање. То нам је и потврдио „неименовани европски званичник“, речима да ће Србија бити „суочена са ултимативним захтевом да прихвати тзв. европски план иако он предвиђа де факто признање самопроглашене независности јужне српске покрајине“.
Сцене као из „Кума“
А о озбиљним последицама прихватања оваквог документа говорио је почетком ове године не било какав „неименовани званичник“ већ Министарство спољних послова Словачке – једне од 4 НАТО, односно 5 ЕУ држава које још увек нису признале лажну творевину:
„Као што смо рекли и више пута понављали, став Словачке према Косову заснива се на декларацији Националног савета Републике Словачке из 2007. Свака промена словачке позиције о том питању зависиће од нормализације односа Београда и Приштине.“
У доба свесног западног заоштравања глобалне ситуације и милитаризације сопствених друштава и читавог европског континента, а с обзиром да црна рупа звана „Косово“ никад не би могла да буде примљена у ЕУ без губитка и оно мало преосталог кредибилитета које тај све мање добровољни савез држава има – јасно је да се циља на што брже НАТО-интеграције тог дела српске територије.
Због тога је у недавној посети Београду високи НАТО званичник Хавијер Коломина такође користио језик право из Кополиног „Кума“:
„Знамо да је предлог на столу, француско-немачки предлог, предлог ЕУ. НАТО веома подржава напоре ЕУ у том погледу. Ја сам председнику Вучићу и министру Дачићу веома јасно пренео поруку да ће НАТО подржавати тај план и да стога очекује од Србије да стане иза тога.“
У исто време, разуме се, НАТО спроводи нелегалну обуку будуће „косовске војске“. Све у складу са западним „поретком заснованим на правилима“, које политички Запад мења и прилагођава сходно својим потребама, понекад на дневном нивоу.
Већ и видимо понављање приступа из Рамбујеа у фебруару и марту 1999. Као што су тадашњи представници Приштине на крају пристали да их крволочна и искомплексирана Мадлен Олбрајт убеди да прихвате „споразум“ за који се знало да га Србија мора одбити, тако и Курти сада уверава америчког изасланика Дерека Шолеа да Приштина прихвата оно што би требало да буде неприхватљиво за Београд.
Да ли је могуће признање?
Но, да ли је фактичко признање најважнијег дела сопствене земље и идентитета стварно неприхватљиво за данашњи Београд? У име оних које представља, Лајчак тврди да јесте: „У последње време председник Вучић у јануару, а премијер Курти у фебруару су рекли да прихватају тај предлог“. И има основа за то, с обзиром да је председник Србије после састанка са Лајчаком и дипломатским представницима САД, Немачке, Француске и Италије 20.1.2023. изјавио „да смо спремни да прихватимо концепт и радимо на имплементацији предложеног споразума, с тим што сам направио врло јасним једну ствар и показао сву бригу и резервисаност по једном важном питању“.
Наравно, тадашња изјава председника Србије не може задовољити Запад, који увек тражи да сваки фаустовски уговор којег вам потури буде и потписан, што је Лајчак јасно ставио до знања:
„Значи време је сазрело да организујемо састанак у Бриселу и очекујемо од наших партнера са званично и јавно прихвате тај предлог и да разговарамо о његовој имплемнтацији што је циљ нашег састанка у понедељак.“
И због свега овог је српска јавност, која је доказано у огромној већини против признања лажне државе Косово, чак и по цену одустајања од ЕУ интеграција – оправдано узнемирена.
„Прво ЗСО, онда све остало“
Многи од оних који подржавају начин на који је председник Србије до сада водио преговоре уздаће се у његову поруку упућену Борељу почетком фебруара: да ће у на разговоре са Куртијем у Брисел ићи „само туристички“:
„Ако мислите да ме зовете у Брисел и да ме наговорите да кажем ЗСО истовремено са не знам чим или после не знам чега – немојте да ме зовете. Зовите ме да дођем туристички, а нисам заинтересован, био сам у Бриселу 200 пута. Ако ме зовете, обавестите ме да су испоручили ЗСО, када то испоруче долазим да разговарам о свему другом.“
Ако председник Србије остане доследан својим речима, шта год нам нудили у Бриселу 27. фебруара и како год изгледао тај фамозни француско-немачки план – он га ни усмено ни писмено у име Србије неће прихватити док се не формира и на терену не спроведе ЗСО. Чак ни суочен са ултиматумима. Јер, то је требало да буде и један од главних стубова замишљеног „милошевског“ приступа преговорима – уверење да је чак и она прилично мршава ЗСО која је гарантована првим и другим Бриселским споразумом за приштинске великоалбанске шовинисте апсолутно неприхватљива.
А ако не може чак ни такав ЗСО – онда је јасно да је бриселски преговарачки процес исцрпео све своје могућности, и да је једина преостала опција повратак преговора под окриље Савета безбедности УН.
То би било једино решење које би српски народ био спреман да поздрави и подржи.
