Изгледа да људи не капирају све те приче о правима оних, правима ових, правима муслимана, католика, хомосексуалца, глобалиста и осталих малограђана који се позивају на некакво своје тобоже угрожено, право.
Узмимо пример хомосексуалаца и сродних група (ЛГБТ и сл.). Њима ниједно право није ускраћено по основу тога с ким деле постељу, нити им је забрањено нити ограничена могућност да сами, међусобним уговором и договором уређују међусобне односе и заједницу живота.
Поштено. Али није то оно што све те групе желе – оне не би да уређују и регулишу своје заједнице и односе, већ – и ту настаје проблем – да српско друштво преобликују, прилагоде и уреде у складу са својим афинитетима и приоритетима, – као своју заједницу.
У томе је штос. Томе служе и параде и агресивна пропаганда и остало. И не буне се и не проглашавају нас за агресивне и заостале зато што им ми, овакви какви смо, истински ускраћујемо право да се воле (или ‘воле’), већ зато што добар део српске популације одбија да се повинује њиховим агресивним настојањима да цело српско друштво уреде тако да буде попут њихове заједнице, да дели искључиво њихове ‘вредности’ и афинитете.
То је то. То њима смета. Иста је ствар са тзв. невладиним, екстремно грађанистичким антисрпским организацијама.
Ни њих нико не омета у одржавању скаредних манифестација – иако би требало – са често сатанистичким симболима ( као нпр. Жене у Црном); али њима смета и крекетаће о својој угрожености док год већински део популације не прихвати и усвоји њихову слику и представу Срба и Србије, а ја се надам и осећам да до тога никад неће доћи, те да ће ускоро нестати у смраду сумпора и сопственом црнилу.
