Право родитеља

Поводом дописа-упутства које је Министарство просвете доставило директорима образовних установа у Србији којим се под фирмом увођења наставних јединица о наводној борби против сексуалног насиља, суштински уводе и промовишу идеје о радној равноправности и сексуалним слободама, тј. сексуално васпитање и обука деце старости од 3 до 18 година, усталасала се и узнемирила целокупна српска јавност. Тим поводом објављен је велики број стручних текстова и анализа, што је и разумљиво обзиром да се ради о најосетљивијој друштвеној групи тј. о нашој деци. Готово сви објављени текстови и анализе изражавају разумљиву забринутост за будућност наше деце, при чему остаје нејасно зашто се надлежно Министарство просвете, уместо да брине о интересима деце, одлучило на овакав деструктиван и, по свему судећи, крајње друштвено штетан потез, и то управо у време предизборних активности и постизборних реакција и протеста који још увек трају на улицама наших градова.

У међувремену, под притиском јавности, Министарство просвете је одлучило да привремено повуче спорне публикације – образовне пакете ради корекције и прилагођавања „узрасту деце и култури и традицији народа који живе на територији Србије“, након које корекције ће исти бити поново враћени у школе. За сада не знамо у чему ће се састојати корекције, шта ће се од спорног материјала повући, а шта ће бити враћено, па остаје тек да се види да ли ће надлежно Министарство намераваним поправкама образовних пакета уважити приговоре стручне јавности који су у протеклом периоду истицани, поготову што се наведене интервенције Министарства у виду примене образовних пакета заснивају на врло сумњивим резултатима некакве студије, који говоре да на узрасту од 10 до 18 година у сваком школском одељењу у Србији наводно постоје четири детета која су преживела неки вид сексуалног насиља (!).

Поставља се питање да ли је Министарство просвете, науке и технолошког развоја, као експонент јавне власти, уопште имало право да на описани начин задире у сферу приватног и породичног живота тј. постоји ли правни основ оваквих и сличних захвата, или су наше власти посегнуле за оваквим мерама како би по сваку цену покушале да промовишу геј културу међу нашом децом, и то мимо воље родитеља, наметањем програма одозго уз злоупотребу законских овлашћења, не хајући за верска и морална убеђења родитеља и традиционалне вредности нашег народа у погледу подизања и васпитавања властите деце?

Устав Републике Србије предвиђа да је правни поредак јединствен, да је устав највиши правни акт, да сви закони морају бити у складу са Уставом, а да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права такође део правног поретка наше земље и у том смислу се наведена правна акта имају обавезно поштовати.

При том, када су у питању основна права и слободе зајемчена Уставом, иста се имају непосредно примењивати.

Тако Устав прописује и гарантује слободу мисли, савести и вероисповести, а у чл. 43 ст. 5 изричито прописује да родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.

Одредба сличне садржине инкорпорирана је и у чл. 71 ст.2 Породичног закона где се каже да родитељи имају право да детету обезбеде образовање које је у складу са њихови верским и етичким уверењима.

Сличну одредбу садржи и Пакт о грађанским и политичким правима који у чл. 18 ст. 4 обавезује све државе чланице (између којих је и Република Србија) да поштују слободу родитеља да обезбеде својој деци оно верско и морално образовање које је у складу са њиховим сопственим убеђењима.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у чл. 8 јемчи сваком право на поштовање приватног и породичног живота и обавезује јавне власти да се не мешају у вршењу тог права, а у Протоколу 1, члан 2 предвиђа право на образовање те обавезује државу да у вршењу свих својих функција у области образовања и наставе поштује право родитеља да обезбеде образовање и наставу који су ускладу са њиховим верским и филозофским уверењима.

Из свих напред наведених одредаба, како највишег правног акта наше земље, тако и Породичног закона и набројаних међународних конвенција које је ратификовала наша земља произилази да да је држава дужна да област образовања усклади са верским убеђењима и моралним вредностима родитеља, а не да насупрот томе деци намеће систем вредности потуно супротан ономе који се негује у њиховим породицама.

Када је у питању пракса Европског суда за људска права у том погледу постоји јасно формиран правни став у смислу да чл. 9. Конвенције „не прописује само слободу мисли, савести и уверења, већ и слободу њиховог активног испољавања па стога и у језичком и у суштинском смислу постоји јасна веза између члана 9. и слободе изражавања која је прописана чланом 10. као и слободе окупљања и удруживања које је прописано чланом 11 Конвенције.» При том је чл. 9 Конвенције тесно повезан са правом родитеља да њихова «филозофска и верска уверења буду поштована приликом обезбеђивања образовања за њихову децу у смислу члана 2. Протокола број 1.» (1)

Питања у вези са поштовањем верских уверења родитеља у обезбеђивању образовања за њихову децу могу се отворити према члану 2. Протокола број 1. уз Конвенцију. У случају Ериксон против Шведске Суд је утврдио да право на поштовање верских и филозофских уверења припада родитељима детета, а не самом детету, школи или верском удружењу.

У вези са напред наведеним треба напоменути битне чињенице, а то је да је према резултатима пописа 2011. године, више од шест милиона становника Србије православне вероисповести (84,6 одсто од укупног становништва). Други по бројности су римокатолици, са 350.000 (5%), док је трећа по заступљености исламска вероисповест, са више од 220.000 припадника (3 %). (2)

Овакав састав становника Србије у погледу вероисповести не упућује на то да је Министарство просвете имало подлогу и правни основ да у наставни план и програм уноси, промовише и пропагира идеје ЛГБТ покрета о сексуланом васпитању, сексуалним слободама, родној равноправности. (3) Такво учење се никако не би могло сматрати усклађеним са верским, моралним и филозофским уверењима огромне већине грађана – родитеља наше деце, па се слободно може констатовати да је надлежно Министарство, излазећи у сусрет минорним групама са мањинским сексуалним опредељењима, прекршило релевантне одредбе Устава, Породичног закона, као и одредбе Пакта о грађанским правима и политичким слободама и Европске конвенције за заштиту људских права и слобода, намећући одозго, путем ауторитета власти, насилно и противзаконито, образовање и васпитање деце противно вољи и моралним схватањима њихових родитеља. Акт Министарства представљао је прави шамар и ругање традиционалним и верским осећањима и убеђењима родитеља. Може се рећи да се радило о покушају спровођења правног насиља над огромном већином грађана, те о непотребном и сувишном уплитању државе у приватну и породичну област живота, без икаквог оправданог разлога.

Да би се спречила даља евентуална повреда права неопходно је да родитељи буду упознати са својим правима и да буду у приправности ради предузимања конкретних мера.

У том смислу родитељи би морали предузети следеће мере:

ДЕЛОВАЊЕ ПУТЕМ САВЕТА РОДИТЕЉА

Указала се права прилика да најзад савет родитеља, као један од органа образовних установа, предвиђен одредбом чл. 58 Закона о основама система образовања и васпитања, престане бити само декор тог Закона, већ да постане делотворан орган који ће почети да штити аутентична права и интересе родитеља, а тиме и интересе деце. У том смислу, овај орган образовних установа би морао да почне да делује потупно аутономно, у складу са Законом, без закулисног утицаја и вођења од стране менаџмента школе, што се до сада често догађало.

У вези са горе изнетом проблематиком, родитељи свих одељења би најпре морали да се обрате просветном раднику (васпитач, учитељ, разредни старешина) тражећи хитно сазивање родитељског састанка тог одељења где би се расправљало о актуелној теми евентуалне повреде права родитеља или деце (уколико се установи да повреда постоји) уз давање јасних инструкција родитељу-члану Савета родитеља те образовне установе, о томе на који начин се има изјаснити у Савету родитеља и какав захтев се има даље поставити према надлежним органима.

Хитно затражити одржавање седнице Савета родитеља у свакој образовној (предшколској и школској) установи са истом тачком дневног реда: заузимања става тог органа образовне установе поводом актуелне проблематике (на пример образовни пакети) уз проучавање публикација и презентовање текстова наших познатих стручњака ради разјашњавања праве суштине идеја и метода који се износе у Приручницима.

Затражити од Директора школе да о заузетом ставу Савета родитеља извести надлежно Министарство просвете, науке и технолошког развоја и оставити рок за стављање ван снаге свих упутстава за увођење наставних јединица у вези са темом тзв. „сексуалног насиља“, за које се нађе да представља повреду права родитеља.

У случају, да се надлежни органи тј. Министарство оглуши о одлуку Савета родитеља образовне установе, упозорити све надлежне да родитељи неће дозволити да њихова деца похађају наставу све док се о овом питању коначно не изјасни надлежно Министарство, али и други органи државне власти.

УЛАГАЊЕ УСТАВНЕ ЖАЛБЕ

Израдити модел уставне жалбе против аката и радњи надлежног Министарства, због повреде основних људских права и слобода (права родитеља), и у том смислу обезбедити у свакој средини бесплатну правну помоћ од стране стручних лица (адвокати, службе јединица локалне самоуправе).

ОБРАЋАЊЕ ЗАШТИТНИКУ ГРАЂАНА

Уложити што већи број притужби пред Заштитником грађана због непоштовања основних права родитеља и затражити да се утврде да ли постоје недостаци и повреда права и да се о томе извести јавност.

ОБРАЋАЊЕ ПАРОХИЈСКОМ СВЕШТЕНИКУ

У вези са проблематиком увођења сексуланог образовања и сексуализације деце (уколико се и нова верзија обазовних пакета буде тиме бавила) упознати парохијске свештенике(односно друге верске великодостојнике), и то у пристуству других верника, непосредно након службе и затражити да о томе свој став изнесе и сам свештеник. При том затражити да о свему буду упознати и виши црквени органи, уз инсистирање да верни народ добије повратну информацију тј. да буде упознат о томе шта је од стране СПЦ, (односно других верских институција) тим поводом предузето, те да ли су наведени образовни пакети уопште спојиви са православним учењем и схватањем родитељства и породице уопште.

ПОВЕЗИВАЊЕ УДРУЖЕЊА

Умрежити све постојећа удружења и формирати што већи број нових неформалних и формалних удружења на нивоу школа или јединица локалне самоуправе, чији циљ би био заштита права родитеља, деце и заштита породице, све са циљем синхронизације свих предузетих радњи и даљих активности, те пружања сваке врсте помоћи родитељима у њиховој борби за остваривање права да васпитавају властиту децу, у складу са својим верским схватањима и традиционалним вредностима.

(1) Слобода духа-слобода мисли, савести и вероиповести из Билтена судске праксе Врховног суда Србије број 1/2008, Интерекс, Београд, Аутор текста: Драгица Алексић, саветник Врховног суда Србије)

www.srbija.gov.rs/pages/article.php?id=37

(2) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/postizborna-lgbt-inkluzija/ са линковима који воде ка текстовима образовног Пакета за вртиће и Пакета за основну и средњу школу.

Славка Којић, Фонд стратешке културе