Празилуковићи

,,Како се усуђујете ви кметови да нас происпитујете док уживамо?! Шта вас брига да ли из буџета или не, ви ионако немате динара за државну касу, зато што сте бедни. Ви сте закржљали и вашу љубомору и комплексе лечите преко ових патриЈотских сајтова. ХАХА јадници. Ако хоћете да чујете ево вам. Боли нас уво за вашу гладну децу и за вашу правду! Јел се патриотизам једе, да ли можда плаћа рачуне. НЕ? Е па онда шта се јављате. Ако нам можете нешто, ви урадите. ‘Ајд да вас видимо. Брига мачке шта мишеви о њима причају. Ово је ново доба, либерално доба, где опстају само најсналажљиви. Ми смо то и СНС странка нам је омогућила да покажемо шта умемо. Живео Вучић. Доле са великосрпским национализмом и фашизмом.”

Овај генијални пост је написала извесна Јелена Маринковић (шеф кабинета министра културе Републике Србије) на друштвеној мрежи Фејсбук, поводом објављивања неких фотографија са Тајвана где је дотична проводила свој заслужени одмор са још неким колегама који раде у Влади  РС Србије.

Народ као народ, видео па почео да поставља, изгледа, незгодна питања, која изазваше овако оштру реакцију помоћнице министра. Пост је, иначе, написан примереним и културним језиком каквим се, вероватно, служе у Министарству културе из кога потиче дотична особа.

Чему толики јед и бес?

Није чудо, јер се овде ради о празилуковићевском менталитету особе која, очигледно, мисли да је Богом дана, да нико не сме да је било шта пита и коментарише. Није мала ствар бити шеф кабинета министра. То је висок положај у административној структури власти. То је сан сваког празилуковића, поготову амбициозног и жељног положаја, који за собом повлачи све погодности, од власти, до пљуцкања по свима који би да угрозе њен положај и статус.

Празилуковићи су нова друштвена класа, каста, која се појавила одавно у српском друштву, али у последње време долази до пуног изражаја и показује се у пуном сјају.

Празилуковићи на власти се понашају према свима онима који нису из њихове касте као према нижим бићима, као према кметовима, робљу. Они знају да сада траје њихова ера, ера празилуковића, и зато немилосрдно грабе и газе све испред себе. Они могу све, њима ништа није забрањено.

Празилуковићи обожавају скупе ствари, од аутомобила, до скупих крпица и путовања, јер се на тај начин најлакше показује статус који су стекли, прво у својој касти, а после и у друштву уопште. Што скупље и што ружније, јер бити први празилуковић међу свим празилуковићима је идеал који свако од њих покушава да достигне у немилосрдној борби која стално траје међу њима.

Зато они наступају бесно и осионо као и особа, помоћница министра културе. Ако је она таква, какав ли је тек министар у свом наступу према њој и осталим службеницима у Министрству? Да ли је она његов кмет, па је тако огорчена и фрустрирана морала да излије сву своју горчину и бес у једном тренутку и да нам покаже да би и она радо да има своје кметове.

Кажу да празилуковићи никада не могу да се промене и да доживотно остају празилуковићи .

Тако народ каже, а народу треба веровати, јер је та народна мудрост речена као последица искуства, посматрања и проучавања празилуковића  кроз дуги низ година. Постоји народна изрека да сваком празилуковићу из дупета вири празилук и да се они по томе најлакше препознају. Нормално, то је фигуративно речено, мада то неки који добро процењују људе одмах виде, они кажу, визуелно.

Србија је сада као друштво у ери празилука, тј. празилуковића. Њих има свуда, од просвете, до културе, ТВ, свих српских институција. Жалосно, али је тако.

Срећом, познато је да свака ера у развоју друштва има своје трајање и пролазност.  Народ има изреку која гласи: ”Ничија није горела до зоре”, а народу треба веровати, јер је он најбољи судија и највећи мудрац, коме ништа не промакне, јер уме најпаметније и најмудрије да посматра свет око себе и људе који потекну из њега, па били они и празилуковићи.

Зека Поповић, Зекаоница