О моли се за нас, Јустине Ћелијски,
Да будемо и ми Христу вечно блиски
***
Где су Срби? Што је са њиховим душама?! Продадоше душе многи за чинију сочива. Како је страшно бити Србин кад изгубиш Светога Саву, када изгубиш веру Православну! Шта је то пакао – то је бити без Христа.
Св. Јустин (Нови) Ћелијски
***
Зато ми Срби, бедни духовно, а нарочито у ово време, издајемо све што је Христово. Шта нам предстоји? Пакао или покајање! Господ је дао покајање као лек за сваки грех.
Св. Јустин (Нови) Ћелијски
***
Данас у овом свету има пуно лажних богова. Уместо Господа Христа људи су измислили безброј богова, лажних богова. Европа је пуна лажних богова. Ко све и шта све није прослављено за лажног бога, за спаситеља човечанства. Ко све? Сви они робљи смрти, сви они … по лажној европској науци, философији, култури, цивилизацији и безбројним лажним боговима.
Св. Јустин (Нови) Ћелијски
***
Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“.
Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.
Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.
Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.
У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.
Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.
У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.
По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.
Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.
Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.
Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.
По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).
У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.
Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.
У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.
Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).
Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.
По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.
Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.
На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.
Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).
Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.
Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.
Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.
Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.
„Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.
Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.
Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“
***
АКАТИСТ преподобном оцу ЈУСТИНУ НОВОМ ЋЕЛИЈСКОМ
Кондак 1.
Теби, Оче Христоносни, који живиш у светлости Животворне Љубави, певамо песме захвалне, јер смо нашли Пут, следећи славослов Твога пута. Научи нас да се молимо, јер смо неми и ненаучени да на земљи оживимо достојним животом, да настанимо Твој богодани дом на Небесима, да Ти певамо са Небеском Србијом:
Радуј се, човече Богочовека Христа! Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Икос 1.
Предвечни Бог, Христос Искупитељ света, говораше: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ и нико ни пре, ни после Њега не рече такве речи. И Ти, Аво наш Јустине, заволе Најлепшег у роду људском и ништа за себе не тражаше, само да се Он усели у срце Твоје и да се Дух Свети у теби моли. А ми, задивљени таквом љубављу, понављамо речи Твојих прозби, слушајући у њима глас Бога Живог, и овако Ти кличемо:
Радуј се, јер си Христа славио као тајну воље Тросунчаног Бога о људима и творевини!
Радуј се, јер си нас о Христу учио: да је Он Једино Ново под сунцем!
Радуј се, јер си био ревностан песмопојац пред лицем Творца!
Радуј се, јер си преводио и писао свете речи, умножавајући своје дарове!
Радуј се, јер су Твоје молитве нашле пут до Бога љубави!
Радуј се, јер си пио воду живу са извора Живота!
Радуј се, силни у вери, праведни учитељу правде Божје!
Радуј се, благословени љубављу непресушном!
Радуј се, благословени песмом, да славиш Светитеље!
Радуј се, благословени молитвом да оздрављујеш, пророкујеш, да тајне Царства созерцаваш!
Радуј се, јер се и ми, који те славимо, молимо твојом молитвом!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 2.
Рођење твоје, страдање твоје, учење и кончина, благословени су били дивном тајном Благовештења. Примио си живот као дар велике милости, следећи Ону Која је казала Арханђелу: „Нека ми буде по речи твојој!“ и зарад љубави чудесне са смирењем прихватила тајну Боговаплоћења ради нашега спасења. Тако и нас научи, иако смо земља, да знамо да смо Сином Њеним за више назначени, да бисмо с тобом Њему клицали: Алилуја!
Икос 2.
Емануил Бог сиђе у чисту утробу Свагдадјеве, Која Га чекаше вољно, и озари се и узвиси Невеста Неневестна над сву творевину. И чуђаху се Анђели неизрецивој лепоти снисхођења и оваплоћења Бога Живог у тело човека. А ти се показа причасник великих тајни, Авво наш Јустине, поштујући Богородицу вазда, зато Те овако славимо:
Радуј се, јер си Дјеву Богомајку молитвено славио!
Радуј се, Благоје, јер си се родио, живео и скончао благовестећи Благовести!
Радуј се, познаваоче љубави, јер си препознао преображај пале прамајке Еве!
Радуј се, јер си тишину безсеменог зачећа Дјевиног прославио!
Радуј се, јер си поштовао дубоко ћутање Велике Молчалнице!
Радуј се, јер си богонадахнуто певао радости чудесног рођења Бога Логоса!
Радуј се, јер си са Мајком Божјом пред крстом плакао и на гробу ридао!
Радуј се, пријатељу Мироносица, јер си у њима видео назначење Христово за нову жену! Радуј се, озарени светлошћу Васкрсења!
Радуј се, јер си својим домом на земљи сматрао Свету Гору, удео Богородице!
Радуј се, јер си са Анђелима прослављао успење Пречисте!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 3.
Против нечисте крви греха војевала ти је душа, јер си од ране младости чувао чистим тело и дух, и будно пазио на покрете срца. Горећи у молитвеној љубави ишао си ка спасењу, поштујући у свему вољу родитеља и учитеља, ближњих и сваког створа, кад су биле по вољи Бога. Тако и нас научи да слушамо само што је за спас душе, да с тобом Господу једином кличемо: Алилуја!
Икос 3.
Одгајен у пустињи медом дивљих пчела, Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, пророковаше долазак Месије. И када му приступи Христос Јагње, он Га препознаде између људи, и крсти водом тело безгрешно, и виде Духа Светог где на Њега сиђе, и чу Очев глас са Неба: „Ово је Син мој Љубљени“. А Ти, Авво наш Јустине, много пута видевши у духу овај чудесни догађај, стајаше нем и удивљен, и сузе радости Те обливаху у пустињи, где су Те од људи сакрили, зато Те овако славимо:
Радуј се, мудри, јер си молитвено славио светог великог Јована Претечу Господњег!
Радуј се, јер си као Зорњачу која предходи Сунцу, међу заробљеницима смрти видео великог Јована, пријатеља Господњег!
Радуј се, радости пустињака!
Радуј се, јер си тело покорио постом и молитвом!
Радуј се, стубе огњени у пустињи!
Радуј се, силни изданче Новог Јерусалима!
Радуј се, јер си растао на сунцу Истине!
Радуј се, смирени, јер си се само Богу покорио!
Радуј се, надо праведника!
Радуј се, витеже духа!
Радуј се, јер си говорио да је срце орао у човеку, а разум гмизавац!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 4.
Доиста, велика љубав за људе одвела Те је међу болне и рањене, да их негујеш у време светског рата, да са њима страдаш преко Албанске Голготе. Примивши у изгнанству образ анђела, разумео си да ништа што чиниш за човека није као молитва којом славиш Бога. Зато научи и нас, запослене трудовима овога света, да скупа с тобом горимо молитвом као свеће, Господу једином кличући: Алилуја!
Икос 4.
Одабрани сасуд, изванредна похвала младости, лекар Пантелејмон би призван Господу кад виде презвитера Ермолаја да молитвом оживе дете које је ујела змија. И силном љубављу заволе Христа Бога и стече венац мучеништва, ни зверови га не нападоше, ни точкови не растргоше, не опече ужарено олово, а над мученичким телом његовим маслина се искити исцелитељским плодом, да се многи приведу у живот вечни. А Ти, Авво наш Јустине, лечио си лекаре, и срца си им пунио богомудрошћу и богољубљем, да опет заволе људе и да, као Бесребреници Свети, лече тела и душе од пропадања, стога Те овако славимо:
Радуј се, срце мучено туђим боловима, јер си светог Пантелејмона молитвено славио!
Радуј се, и благо твојој души, војниче који си пожалио брата!
Радуј се, јер ниси устукнуо пред тугом!
Радуј се, христоумни, јер си се понизио да служиш неуке!
Радуј се, тихи, јер се ниси уплашио громова рата!
Радуј се, јер си примио анђелски образ и уместо да лечиш тела, лечио си душе од безверја, маловерја и кривоверја!
Радуј се, јер си се молио као што други дишу!
Радуј се, јер си се молио сузом и песмом!
Радуј се, јер си срца загревао и душе разгаљивао и побеђивао болест и трулеж!
Радуј се, јер си трудовима овог света приступао са молитвом!
Радуј се, јер си радећи свакодневне послове скупљао зрна лепоте и стављао их у речи да славословом украсиш престо Господа!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 5.
Бдео си и постио, изгарао у молитви, и учио и писао да уздигнеш дух монаха и лаика, и све што си дотицао, прелазило је у славу. Грмео си пророчки, и прогнаше те, да би умукнуо глас који разобличава фарисеје и царинике; али, ко да каже сунчевом зраку да не сија, ко да припитоми орла у небеским висинама? Научи и нас да војујемо против зла, борећи се прво против својих грехова, да бисмо, ојачани, скупа са Тобом, сваким удисајем победоносно клицали Господу: Алилуја!
Икос 5.
Нествореном светлошћу од Оца Светлости обасјан, истински ловац душа за живот вечни, Петар Апостол би рибар и ученик Христа, Спаситеља света; и одрече се три пута, и покаја се, и прими дар Духа Светог, и говораше језике које никад није говорио, и живот положи да се прослави Име Божје. И Павле умни, као фарисеј жестоко нападаше Цркву Божју, и би први међу прогонитељима, а када га Христос обрати, он плану великом љубавлљу, и сведочаше Јеврејима о Спаситељу, и учаше међу Јелинима, како нико учио није; и реч Господњу рашири међу варварима и незнабошцима. А Ти, Авво наш Јустине, од Петра се научи сили исповедаша и покајања, и од Павла љубави надумној, којом победи свет и стече наслеђе вечно, да Те овако славимо:
Радуј се, јер си првоврховне Апостоле Петра и Павла молитвено славио, и подражавајући њихов подвиг душу си своју уздизао!
Радуј се, јер си по речи Божјој све праве законе поштовао!
Радуј се, јер си слободу, дар Духа Светога, имао: да Ти спасење човека буде важније од закона!
Радуј се, јер си проповедао веру која горе премешта!
Радуј се, јер си Бога Љубав пламеном љубављу славио!
Радуј се, јер си нас учио да отворимо очи и уши душе, и да сва чула небеском чежњом засејемо!
Радуј се, песниче, јер си стремио несагледивим висинама Духа!
Радуј се, цвете мирисни, јер си пусту долину смрти оживео молитвом!
Радуј се, чисти, јер си мрзео грех, а подизао грешнике!
Радуј се, јер си највеће тајне љубављу созерцавао!
Радуј се, јер си био жива светлост нама који за тобом идемо!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 6.
Обдарен изобилно даровима Божјим, послан си у свет на велике школе, али је горди Албион показао право лице, и Европа није сакрила жалац безверја, тражећи да се одрекнеш Православља и Истине да би те тако славили. Иако су те, као великог, браћа у Словачкој и Закарпатју познала, а у Грчкој и Русији многи богоносци видели у теби истинитог учитеља, захваливши се на понуђеном трону владичанском почаст ниси примио, да би смирењем служио Господу. Научи и нас, који гинемо од частољубља, да се одрекнемо славе, да бисмо скупа са тобом Господу клицали: Алилуја!
Икос 6.
Много пута вољени ученик Христов, свети Јован Богослов, заплака Христа ради, и носаше ожиљке од рана Христу задатих, и блажен, на Тајној Вечери наслони се на груди Његове, и патње му зацели Учитељ љубљени. Богатство и сиромаштво, патња и срећа, болест и здравље, живот на земљи, и сама нада у будући живот, за њега бејаху ништа без Христа, а у Христу самом бејаше за њега све. И Ти, Авво наш Јустине, тумачећи богословље светог Јована Богослова, живео си по њему, бирајући стреловит пут до мете своје љубави, Христа Васкрслог, зато Те овако славимо:
Радуј се, јер си вољеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, молитвено славио!
Радуј се, јер ниси поклекнуо пред опсенама овога света!
Радуј се, мудри, јер се приклони вери простих рибара!
Радуј се, живи, јер си живео само Христом и у Христу!
Радуј се, јер су те као светог препознавали и други народи!
Радуј се, јер си имао велику љубав за све људе, али си Христа волео нада све и у свему!
Радуј се, дивни учитељу вечнога живота!
Радуј се, Христов познаваоче света!
Радуј се, јер си Европу истинито судио да је љубављу вратиш Спаситељу!
Радуј се, славо философа и научника!
Радуј се, надо невољника и тежака!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 7.
Јасно и неодступно говорио си против безбожности времена, по правди Бога Истинитог; зато су те прогонили освајачи, лажни ослободиоци и силни властодршци. Као бескућник ишао си од манастира до манастира, тражећи дом уморном телу, и са сваког прага си прогоњен, док те није позвала Бсгородица да се склониш у Свете Ћелије, под окриље Арханђела Михаила. Па и нас, развраћене, научи да стојимо у истини и братољубљу, и да чувамо свето гостопримство, да бисмо с тобом Господу клицали: Алилуја!
Икос 7.
Усрдно и трепетно приступаше Дјеви Марији Свети Арханђел Божји Гаврило, Архистратиг Небеских Сила, да Је не преплаши Преблага вест Господња. И Свети Арханђел Михаило победи господара зла и свргну пале анђеле у бездан пакла, но кад би га звали и најмањи од најмањих људи, одмах би долазио у помоћ. А ти, Авво наш Јустине, примивши много пута помоћ од Светих Арханђела Божијих, стајаше пред њима свагда у молитви, славећи их као добротворе људи, дивну спону свише између Бога и човека, зато те овако славимо:
Радуј се, јер си молитвено славио Свете велике Архистратиге Небеских Сила, Арханђеле Михаила и Гаврила, и у њиховој обитељи Ћелијској скромно обитавао!
Радуј се, сиромашни, јер си одбио веће дворове!
Радуј се, гладни, јер си нахранио душе усамљених!
Радуј се, прогнани, јер си примио у дом срца твога изгубљене!
Радуј се, јер си благословен да расуђујеш шта је добро за твој род Српски!
Радуј се, јер си му показао пут у висине и ширине небеске!
Радуј се, родољубе Високе Србије!
Радуј се, богољубиви ратниче против безверја!
Радуј се, христочежњиви поборниче за човека!
Радуј се, јер су за Тобом кренула деца чистим срцем!
Радуј се, јер су за Тобом кренули људи детињег срца!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче СветеТројице!
Кондак 8.
Стотину пута заштићен умним пчелицама ћелијским од убица, жбира и доушника, у планинској тишини Ваљевске Подгорине, дух се Твој снажио за велике узлете. Иако си подносио највеће погрде и најгору немаштину, стално у молитвеном подвигу, ти си препознавао Светитеље и славио их за живота, величајући их као дивове, а себе унизујући као најмањег. Научи и нас да видимо светост у људима, и излечи нас од властољубља и охолости, да би с Тобом Господу клицали: Алилуја!
Икос 8.
Тамноваше Свети Јован Златоуст, прогнан вољом царице Ромеја, и би враћен и прогнан поново; и до данас тамница и прогон не потамнише његову светост, него се прославише славитељи, а прогонитељи су прах и храна црвима. И ти, Авво наш Јустине, славећи Бога виде Свете у Њему у свим временима, и дивљаше им се, и учаше се од њих, јер с тобом овде живе: Апостол Павле, Јован Богослов, Јован Златоусти, Јован Дамаскин, Макарије Велики, Исак Сирин, Јован Лествичник, Григорије Палама, Серафим Саровски, Николај Жички. А ми се научисмо од тебе да у сваком створењу славимо назначење Створитеља, и да у сваком детету љубимо Христа Живог, зато те овако славимо:
Радуј се, јер си молитвено славио Светог Јована Златоустог и учио се од њега разумевању догмата!
Радуј се, јер ти се Он јавио и обилно Те појавом благословио!
Радуј се, јер си на голубијим ногама, са страхом и трепетом, приступао сваком бићу!
Радуј се, јер су Те штитиле невине невесте Христове, и чудом Божје љубави одбраниле Те од моћних!
Радуј се, јер си надмудрио прогонитеље и мучитеље!
Радуј се, јер није остао ни камен на камену од затвора где су те држали, како си пророковао!
Радуј се, јер си нашао самоћу да се молиш и стекао богодатни дар суза!
Радуј се, јер си из незлобивог срца певао о Твари, славећи Створитеља!
Радуј се, јер си видео свету логосност Христову у људима кад су их сви остављали!
Радуј се, јер си врлином очистио срце да се у њега смести Бог Живи!
Радуј се нежна срно душе, јер си нашла свој Рај!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 9.
И да украси твоје дело, дивни цвет самоће, Бог те је даривао духовном децом да наставе Твој пут у слободи, по мери свога дара и своје љубави. На сваку њихову рану стављао си мелем молитве, а недуге лечио љутом травом речи, да зацели душа. Па и нас грешне, који Те славимо, прими под своје окриље; покарај нас и милуј, да од тебе неодељени, кличемо Господу: Алилуја!
Икос 9.
Николај Свети Чудотворац, архиепископ Мирликијски, заповедао је ветровима и таласима, и прогонио ваздушне демоне да спаси људе, разобличио Аријеву јерес, и са Светим Оцима у Никеји тумачио догмате; разговарајући пак са Анђелима дознаде за тугу три сироте, и донесе им тајно богати мираз да се часно удају. И није делио мале од великих, него својим присуством до данас сведочи Христа онима који га славе, које као своју децу прибира под омофор. А ти, Авво наш Јустине, одгајао си нараштај нових витезова, силних људи, часних мајки и пожртвованих сестара, давао замах шиховом животу, хранећи Христом њихове умове и срца, зато те овако славимо:
Радуј се, јер си великог Светитеља Божјег Николаја са својом духовном децом молитвено славио, а Николаја Новог Жичког први прославио и као Светог пројавио!
Радуј се, јер си уместо деце по крви, децу у Духу одгајао за Небески Јерусалим!
Радуј се, јер си својој духовној деци срца отворио за љубав Христову!
Радуј се, јер си се за њих даноноћно молио, и знао сваки трептај њихових душа и сваки покрет срца!
Радуј се, јер си их научио да је љубав света и спасоносна, и да се дељењем умножава, јер је то Божији дар!
Радуј се, јер си са њима делио сиромашну трпезу и велике узлете душе!
Радуј се, јер си учврстио веру верних, и мудрост мудрих довео до богосазнања!
Радуј се, поточе суза милости, јер си се улио у море Божјег милосрђа!
Радуј се, јер си трчао кроз траву, као живи пламен, у сусрет својој деци!
Радуј се, јер си певао Господу песме захвалне за њихово узрастање и љубав!
Радуј се, јер си сваку травку и сву твар Божију Христом миловао!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине проповедниче Свете Тројице!
Кондак 10.
У пољу си радио и мислио о највишим дометима философије по Христу, па си стекао богословна и човекословна знања, којима те Бог прослави међу људима. Тајне живота биља и небеских сфера отварале су се пред Твојом љубављу, док си, усхићен, созерцавао Логоса у њима. Научи и нас да молимо опроштај од пале природе, која због нас пати и умире, и Христом искупљује изнова грех наш, да бисмо једном душом Господу клицали: Алилуја!
Икос 10.
Најдостојнији, од Бога вољени, краљевић Српски Растко остави свет и пође у Свету Гору, замонаши се и доби име Сава, и нађе радост и мир, и врати се у земљу својих отаца, прогна јерес и учврсти Православље, удари темеље државе и самосталне Цркве. И стално учаше нишче о великим знањима, која му је Бог подарио док је путовао и молио се, а сва му се творевина клањала. А ти, Авво наш Јустине, заволе Саву, најлепше чедо Српско, и истим путем твоје су мисли ишле као Савине, и дух се твој појио од истих учитеља истим знашем, и мисао се ширила да обухвати и небо и земљу, сву твар и бића, зато те овако славимо:
Радуј се, јер си Светитеља Саву, Просветитеља и Учитеља српског, молитвено славио!
Радуј се, јер си говорио да човек познаје оно што воли: ко земљу воли – он земљу познаје; ко човека воли – он човека познаје; ко Бога воли – он Бога познаје!
Радуј се, јер си задивљен стајао пред створењима сићушним, у којима се огледала мудрост Божијег стварања!
Радуј се, јер си говорио да и најмањем цвету треба сва снага земље и сунца и љубав Божија да процвета!
Радуј се, јер си знао да је предвечно назначење човека да буде трон Тројичног Божанства!
Радуј се, јер си учио да је назначење човеково: да има Бога за Цара свеколике своје делатности!
Радуј се, јер си умео да се вазнесеш у надпросторне висине Божанства и да са њих славословиш Богочовека Христа!
Радуј се, јер си непрестаним богослужењем био опијен неисказивим пићем тајни Духа Светога!
Радуј се, Евхаристијом сједињени са Христом као лоза са чокотом, јер си одатле примио дарове знања, сокове откривења, лечења и учеша!
Радуј се, јер за тебе философија није била философија речи, него небодани излив Христомудрости и благодатног живота!
Радуј се, јер си желео да се све твоје мисли претворе у молитве вековечне Господу Сладчајшем!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 11.
Озареног љубављу, још за живота као светог препознавали су те пастири, монахиње по зарушеним манастирима, деца у наручју родитеља. Кад си се ти молио, црква се пунила Анђелима и Светитељима, и народ је знао да је Небо близу, да Богородица над свима шири златни омофор Сина Свога, док се на тебе излива благодат Духа Светога. Зато не удаљи од себе нас маловерне, да твојим молитвама оживимо, да заједно с тобом кличемо Господу Човекољубцу: Алилуја!
Икос 11.
Возбран, рођен и крштен у Христу Богу од богоносних отаца наших Кирила и Методија, род православни Српски чуваше предање идући за својим Светима. И прослави се мучеништвом и дутотрпљењем, призивајући свагда Бога Правде и Бога Милости уместо хлеба, богатства и славе пролазне. А ти, Авво наш Јустине, гледајући увек испред трона Свете Тројице: Богородицу, Анђеле, Апостоле, Светитеље, и Свете Србе међу њима, учио си нас да више од земаљске волимо Небеску Србију, Царство Небеско за које се Срби на Косову определише, зато те овако славимо:
Радуј се, јер си као огњене стубове пред родом Српским видео Свете Србе, и прве међу њима преподобног Симеона Мироточивог и Светитеља Саву!
Радуј се, јер си славио силом Христовом испуњене верне пастире, Свете Архиепископе и Епископе Српске: Арсенија, Саву Другог, Григорија Рашког, Јевстатија, Јакова, Саву Трећег и Никодима!
Радуј се, јер си величао Свете блажене Јерархе и руководитеље Цркве Српске: Данила Пећког, Јоаникија, Спиридона, Јефрема, Кирила и Никона, Максима, деспота Српског!
Радуј се, јер си се молио славним Светим Јерарсима Српским: Макарију, Гаврилу Првом, Клименту Охридском, Василију Острошком и Тврдошком, Сави Ердељском, Петру Цетињском и Петру Јасеновачком!
Радуј се, јер си за узор имао Свете Преподобне оце наше: Наума Охридског, Горазда, Ангеларија и Саву, Гаврила Лесновског, Прохора Пчињског, Јоакима Осоговског, Симона, монаха Давида и Петра Коришког!
Радуј се, јер си оставио лажни сјај света следећи Свете богоносне оце наше: Теоктиста, Григорија ћутљивог, Јоаникија Девичког, Јефтимија, Јефрема и Нестора Дечанског, Јоасафа царевића Метеорског, и Нектарија Битољског!
Радуј се, јер си помињао славне Свете Божје угоднике: Никодима, Висариона, Стефана Пиперског, Ромила Раваничког, Романа, Нестора, Мартирија, Данила и Сисоја — Синаите, Зосима Туманског, Григорија Горњачког, Јова у Драчи и Рафаила Банатског!
Радуј се, јер си у Небеском Јерусалиму славио Свете преподобне Мајке наше: Анастасију, мајку Светог Саве, Параскеву, Јелену краљицу, Јелену Дечанску, Евгенију Љубостињску, Ангелину деспотицу, Јелисавету кнегињу, великомученицу Злату Мегленску и блажену Ефимију Девичку!
Радуј се, јер си био спреман да смело за Христа страдаш, као Свети мученици Господњи: Јован Владимир кнез Зетски, Урош Нејаки, Свети кнез Лазар Косовски и Ђорђе Кратовац, Христо Албански, Анастасије, Никита Светогорски, игуман Пајсије и ђакон Авакум!
Радуј се, јер си Свету Тројицу славио са Светим краљевима: Стефаном, Владиславом, Милутином и Стефаном Дечанским, Лазаром Косовским и Стефаном Штиљановићем!
Радуј се, јер си пред лицем Господа видео нове Светитеље Српске: владику Николаја Жичког и Охридског, Новомученике Српске из два рата, Новомученике Глинске, Јадовинске, Јасеновачке, Херцеговачке и Косовске, и многе друге знане и незнане!
Радуј се човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 12.
Орадошћен Благовестима, дочекао си кончину своју светлу, која сву децу твоју сабра и народ доведе да с тобом подели последње диханије; а Бог допусти да твоје чисто тело остане нетрулежно и нежни миомир, благослов душе са небеса, данима лежаше над долином Градца и у келији твојој. А када би погребен, облаци се зацрнише, севнуше муње, громови загрмеше страшно, опомињући да се преселио Пророк и Праведник. Зато нас научи, силни у вери и силни у љубави, да достојно примимо у Христу крај земаљског живота, и пођи нам у сретање, да заједно с тобом кличемо Господу: Алилуја!
Икос 12.
Милозвучни учитељу Православља, говорио си: у Тросунчаним бескрајима Трисветог Божанства пракорење је живота сваког лудског срца, и сваког бића, и све твари. И тајна живота и најмањег и највећег, и најпростијег и најсложенијег на земљи, у суштини својој света је, небеска је, логосна је, тројична је. А ти, Авво наш Јустине, проникавши љубављу у срце Тајне, учио си нас да земаљским животом по Христу наследимо живот вечни, зато ве овако славимо:
Радуј се, јер си увек и у свему Свету Тројицу молитвено славио и Светотројичном Литургијом прослављао!
Радуј се, јер си се надао да се боголике душе наше са богообразним телима на сву вечност васкрсењем споје!
Радуј се, јер си нас учио да би се небески огањ Божанства, благодат Духа Утешитеља, уселила у срца наша још у овом веку!
Радуј се, јер си тумачио да ће тај огањ Духа Светог изаћи из распалог тела и опет спојити све удове и васкрснути силом васкрсења Христоликог човека!
Радуј се, јер си говорио да ће тада свака личност бити пуна, у својој сопственој природи и суштини и обожена Духом Светим!
Радуј се, јер си знао да ће тада преображена тела остати испуњена Духом Светим и славом Христовом, и блистаће светлошћу бесконачном!
Радуј се, јер си учио да је љубав прво созерцање Свете Тројице!
Радуј се, јер ти је срце сагоревало над целокупном твари: над људима, над животињама, над биљкама, и над сваким створењем!
Радуј се, јер си у молитви и литургији за њих лио потоке суза!
Радуј се, јер си се молио и за неразумна бића, и за своје непријатеље, да се очисте и спасу Христом!
Радуј се, јер су твоје мисли и дела у овом свету били одбљесак твог живљења у Светој Тројици!
Радуј се, човече Богочовека Христа!
Радуј се, Јустине, проповедниче Свете Тројице!
Кондак 13.
О, чудесни угодниче Божји, преподобни оче Јустине Нови Ћелијски, у завештање роду и духовној деци оставио си да Житијима Светих додају нове Светитеље. Клањамо се Христу и славимо те, оче преподобни, и сузама и крвљу, страдањем и благомилостивим животом настављамо твоје дело. Посрћемо и падамо, али ти нам помози да устајемо, Авво наш Јустине; омолитви нас, загреј нас, утеши нас, благослови наше трудове и смерно ово слављење, да с тобом и с онима које си волео, истим дахом, истим срцем, истом песмом кличемо Господу Христу: Алилуја!
(Овај Кондак се чита три пута, потом Кондак 1. и Икос 1.)
Молитва Ави Јустину за оздрављење срца
О, Аво Јустине, помози нам! Сунчева чиста светлост, расцветало биље, јагањци у пољу и дечји осмеси, говоре о нашем греху, јер их не видимо, оче преподобни. Незаслужено се родисмо и учисмо од добрих учитеља, и научисмо знања и стекосмо мудрост, и задобисмо поверење људи, а нисмо онакви какви се представљамо, већ смо празни и хладни у свему.
Молимо ти се у самоћи, где тек ретко препознаје брат брата. Милосрдно прими исповести за грехове који нас пустоше, јер их свагда изнова чинимо; за гордост, похлепу, блуд, завист, сластољубље, гнев и лењост. Не осећамо више радост и не видимо лепоту, дар Духа Светог Утешитеља. И душе у нама замиру, јер остависмо љубав Христову.
Омолитви нас, загреј наша тужна, Христочежшива срца, како си говорио, оче преподобни; научи нас да победимо зло које нас притиска. Измоли са нама опроштај од Јединог Човекољубца. Омиј нас сузама. Запали у нама самилост Христову, која је као мали извор у хладовини из кога се напајају чула и ум, а душа се снажи за веће узлете. Измоли за нас наду да ћемо живети дубоким и снажним животом по Богу.
О, дивни угодниче Божји, који на свету ниси имао никога осим Христа, преподобни оче Јустине Нови Ћелијски, моли се са нама пред лицем Творца, да се Божја љубав усели у наша срца као бујица пролећне светлости, да остане у нама заувек, да се наши животи, наша посртања и устајања, наша страдања и свакодневни трудови, заврше славословом Христу Спасу, Духом Светим на славу Бога Оца — за наш и свега света живот вечни. Амин!
(Фејсбук страница Св. Јустин Нови Ћелијски)
