Пре 20 година у Дунаву пронађено тело истражног судије Небојше Симеуновића

“Ова држава је зверињак, скројена од злочина”, каже за Н1 Јелена Симеуновић, сестра судије Небојше Симеуновића, уочи још једне годишњице октобарских промене које су, како верује, коштале живота њеног брата.

Јелена је данас, две деценије од смрти њеног брата, огорчена и готово без икакве нада ће се званично расветлити околности под којима је страдао њен брат.

Случај Небојше Симеуновића, као и велики број политичких убистава која су десила током владавине Слободана Милошевића, остао је нерешен.

Небојша Симеуновић био је више од 20 година истражни судија Окружног суда у Београду, где је радио на многим важним предметима, укључујући случајеве убиства савезног министра одбране Павла Булатовића, помоћника министра унутрашњих послова Радована Стојичића Баџе, хапшења оснивача ЈУЛ-а Ненада Ђорђевића.

Пратите наше одабране најбоље вести на мрежи “Телеграм” на Андроид телефонима или десктоп рачунарима ОВДЕ

Почетком октобра 2000. године, Небојша Симеуновић је, упркос великим притисцима, одбио да потпише налог за хапшење 13 рудара организатора штрајка у Kолубари, Небојше Човића и Бориса Тадића, наводећи да није испоштована процедура у редоследу законских радњи. Јелена Симеуновић наводи да је пријава против рудара била допуњена и дописом Генералштаба ВЈ.

„То више није било дело које се квалификује као штрајк, већ дело које се квалификује као саботажа. Тешко кривично дело за које је закон предвидео казну до 15 година затвора. Небојша је, и поред снажног притиска председника суда и тужиоца, одбио да потпише налог државног врха. Ноћу, између 3. и 4. октобра, зове га полицијски генерал Драган Илић, који и даље инсистира да Небојша потпише налог и ухапси рударе, рекавши да је хапшење рудара Kолубаре договорено на највишем нивоу. Мислио је да ће мог брата заплашити кад је рекао да је хапшење договорено на највишем нивоу. Небојша је други пут одбио да потпише налог државног врха“, сећа се Јелена Симеуновић.

Одлука да се оглуши на наредбе које су стизале од тадашњег државног врха коштала га је живота, верује његова сестра.

„Небојша је донео одлуку поштујући закон и следећи своју савест. Србија би пливала у крви да није било мог Небојше, грађани у том тренутку сигурно не би мирно гледали хапшење рудара“, подсећа Јелена Симеуновић на то како су могли да изгледају ти октобарски дани да је можда неко други био дежуран тог дана.

Месец дана касније, у ноћи између 6. и 7. новембра 2000. године, судија Симеуновић је нестао. Почетком децембра његово тело пронађено је у Дунаву, у близини хотела „Југославија“. Окружни суд у Београду саопштио је да се судија Симеуновић убио јер је био депресиван, склон алкохолу и тежак срчани болесник.

„Не само што га је држава убила, него га је и мртвог блатила“, прича Јелена Симеуновић. Она тврди да су њеног брата убили убризгавши му амонијак у уши и позива се на записник који је начињен 12. фебруара 2001. године у Окружном суду. Тада је, како каже, саслушана особа која је била упозната са дешавањима на Институту за судску медицину, када је на обдукцију донето тело судије Симеуновића.

„Дошло је до интоксикације и угушења, па је наступила смрт. Тело је затим бачено у реку и пронађено. Амонијак директно у крви на обдукцији се одмах открио. Амонијак кроз уши и ушне канале делује на кранијалне нерве и мозак и проузрокује оштећење нервних ћелија и недостатак кисеоника који храни нервне ћелије. То значи да је неко стручан дао савет или извео све“, пише у записнику на који се позива Јелена Симеуновић.

Случај се током низа година третирао као самоубиство. Ипак, 2010. године републичка тужитељка Загорка Доловац даје налог да се покрену истражне радње и открију околности које су довеле до смрти судије Симеуновића. Тужиластво тада наводи да ће овај случај бити приоритет. Међутим, 21 годину касније, смрт Небојше Сименуновића није разјашњена, а званично није утврђен ни узрок смрти. За Тужилаштво, колико је познато, предмет је и даље у фази предистраге.

Судијина сестра је једини разлог што име Небојше Симеуновића није сасвим заборављено, јер је једина која две деценије покушава да сачува сећање јавности на њега. Јелена Симеуновић је на сваку годишњицу смрти брата у новинама објављивала отворено писму у коме је позивала да се реши случај. Након две деценије није сигурна да има више снаге за ту врсту борбе јер је и сама, како наводи, била жртва различитих врста затрашивања. Ове године писма можда не буде.

„Политичка убиства из тог периода нису разрешена, осим убиства Славка Ћурвије и то само зашто што су новинари на томе инсистирали. Није било воље. Није било ни лустрације, уместо тога правили су се договори и пактови са онима који су били власти пре 5. октобра 2000.

Верујем да ће доћи дан када ће Небојшина смрт бити расветљена. Ја то нећу дочекати, али неко други сигурно хоће. То могу да расветле само неки млади људи, који су сада можда у средњој школи, само они који нису ‘попрскани’ Небојшином крвљу могу то да ураде“, каже Јелена Симеуновић за Н1.

На мрежи “Телеграм” можете пратити наше одабране најбоље вести и оне које не објављујемо на другим мрежама. “Телеграм морате инсталирати на мобилним телефонима или десктоп рачунарима а затим нас пратити кликом на опцију “ЈОИН” на дну екрана. Тамо можете отићи ако кликнете ОВДЕ

Н1