Пробајте да се из главе сетите одговора на следеће питање: која је била најбоља европска земља по стопи раста бруто домаћег производа прошле (БДП) године?
Одговор се сам намеће, зар не? Стотинама и стотинама пута говорили су томе – што Александар Вучић, што Синиша Мали, што Ана Брнабић: Србија је број један у Европи по стопи раста за 2020. годину. Сви падају и пропадају, ми се држимо, ту негде око нуле, можда -1 одсто, а погледајте Црну Гору, Хрватску…
Но, то што су грађани били принуђени да стотинама пута чују – није било тачно. Зашто није било тачно? Председник Вучић је објаснио: поједине земље у Европи су фалсификовале податке, само зато да Србија не би имала највећу стопу раста.
Дакле, Србија је била друга?
Не, била је пета. Е сад, присетите се колико сте пута чули од званичника – истих оних који “пробише уши” тврдњама да је прва – тачан податак, да је Србија 2020. завршила на (одличном) петом месту по стопи раста БДП. Ценим, ниједном.
А сад прочитајте овај цитат Александра Вучића, и реците из које је године:
„Могуће је да следеће године идемо на раст од 2,5 одсто, на дефицит нижи од 3,5 одсто, што би значило да бисмо спадали у ред земаља које најбрже напредују на територији Европе.“
Могла би бити било која година током власти Александра Вучића, зар не? Замените бројке (иначе, ово је изјава из марта 2015), ставите оне које Вучићева пропаганда сада приказује објективнима и добићете “формулу” којом Вучић непрестано описује стварност око себе: и кад очекује раст од 2,5 и кад очекује раст од 7,5 одсто, као ове године – то је набоље у Европи. (А кад се подвуче црта, испадне да, ипак, није.)
Чему ова прича о БДП-у? Иако је то тек један од показатеља стања привреде, Вучић га обилато користи у својим пропагандним активностима. Ово грубо упрошћавање стварности је карактеристично за њега – било је примера када најави долазак фабрике у неки град и одмах потом устврди да су тиме решени (у садашњем времену, мада фабрика још увек не постоји) малтене сви проблеми у том граду, укључујући и низак наталитет.
А како је заправо растао БДП за време власти СНС-СПС?
Иако раст БДП-а једне земље у једној години мало тога значи, и Вучић и Синиша Мали се утркују да износе податке не само о годишњем, него и о кварталном расту, све поредећи га са другим земљама – наравно, онда када њима одговара.
Међутим, када погледамо дужи временски низ, ситуација није тако ружичаста. Ако за основицу узмемо крај 2011. године и кажемо да све посматране земље од 2012. крећу од нуле, можемо видети да је на крају 2020. Србија завршила на 4. месту по укупном расту у периоду 2012-2020. Привреда Србије је за то време порасла за 16,5 одсто, односно, просечно 1,84 одсто годишње. Тај раст је био скоро двоструко мањи раста Румуније у истом периоду (укупно 32,7 одсто), која је порасла убедљиво највише од свих посматраних земаља.
Испред Србије су у овом параметру и Албанија и Бугарска (кумулативан раст од око 17,5 одсто), док су остале посматране земље лошије пласиране – најгора је Хрватска са укупним растом од свега 2,9 одсто за ових 9 година.
Ваља, међутим, приметити и да је на крају 2019. Србија била претпоследња – пандемија је просто збрисала претходни раст многим земљама, нарочито туристичким земљама попут Црне Горе и Хрватске. Није, дакле, Србија толико порасла за ових девет година, колико су друге земље пале “у финишу”, током короне.
Да ли је Србија добро прошла (за сада) у овом параметру? Јесте. Да ли је то захваљујући мудрој политици или нечему другом? Најпре захваљујући добром почетном стању пре пандемије, као и структури привреде – ни најмудрија политика не би могла да од корона-кризе спасе привредну годину земље која зависи од туризма.
Но, погледајмо шта се дешавало раније, за време мрског ненародног жутог режима, када је привреда разваљена, опустошена и опљачкана, и када, по речима Вучића, “нигде фабрике није било, нигде ништа није радило”.
У периоду од 2001. до 2009. (узета је 2000. година као “нулта”, односно у којој све посматране земље имају исту почетну позицију), дакле за исти период од девет година, БДП Србије је увећан за 57 одсто (6,33 одсто раста просечно). Испред ње биле су Румунија (57,4 одсто) и Албанија, која је једина имала привредни раст од посматраних земаља у кризној 2009. години (укупно 65,9 одсто раста).
До краја посматраног периода, на крају 2011, Србија се зауставила на другом месту по кумулативном расту (61,4 одсто, или 5,58 одсто годишње у просеку), иза Албаније.
Дакле, током ненародног режима ДОС-а, привреда Србије је расла три пута брже него током златног доба СНС-а. Чак и да се уважи примедба Синише Малог да би требало гледати раст Србије након фискалне консолидације (па ако још искључимо и ковид годину), у те две најбоље године СНС-а (2018. и 2019) Србија је расла испод 4,5 одсто годишње у просеку.
Треба рећи и да је онај раст од 2001. до 2011. био на стакленим ногама – базирао се на потрошњи, уз висок спољнотрговински и фискални дефицит. Са друге стране, неуобичајене околности из прошле и ове године, уз очиту намеру власти да троши и не пита колико кошта, утерале су Србију током две узастопне године у фискалне дефиците који се мере милијардама евра и неће ваљати ако се такво понашање настави и након избора следеће године – очигледно је да ће се паре пре избора делити и шаком и капом.
Нова.рс
