Од почетка овога века, на глобалном нивоу је видно да сви живимо у врло турбулентном економском окружењу. Дубоке анализе периода од 2000. до 2023. године намећу закључак да све ово време протиче само једна криза, која с времена на време мења свој облик, као резултат глобалних политичких утицаја, а истовремено повратно утиче на регионалне, интегралистичке и националне политике.
На то указује и чињеница да појединачне кризе трају све дуже и дуже, а периоди између криза су све краћи и само на моменте изгледају као крај претходне кризе.
Да ли ми уопште схватамо шта се догађа око нас, под каквим смо утицајима који стижу од међународне трговине и финансијских кретања? Kако реагујемо у циљу заштите нашег јавног интереса, који се односи на све грађане? За почетак може се размотрити однос динара и евра, валуте 20 чланица Европске уније (ЕУ). То намеће и следеће питање, да ли се курс формира према понуди и потражњи на нашем девизном тржишту, а у циљу заштите конкурентности наших роба и услуга, подстицаја извоза и заштите животног стандарда грађана?
Да би се испунили ови циљеви, динар би морао да пролази константну депресијацију пратећи захтеве наше економије, па би сада евро вредео 180-200 (а можда чак и више), а не 117 динара колико је већ дуго.
У принципу, а то је и историја доказала, држава која има флексибилнију и адаптибилнију економију, лакше пролази и излази из криза. Додуше, историја је потврдила и чињеницу да онај који је своју државу довео до кризе – било да је друштвена, социјална, здравствена, економска, финансијска, политичка не може је и извући из те кризе.
Свето тројство здраве економије
Процена вредности националне валуте зависи од три важна елемента: структуре националне економије, конкурентности домаћих роба на домаћем и иностраном тржишту и животног стандарда становништва.
Уколико се избалансира ово „свето тројство“ здраве економије, динар ће имати реалну вредност. То ће онда омогућити конкурентност наших роба над увезеном робом, конкурентност наших роба на иностраном тржишту, диверсификацију земаља из којих се увозе робе и услуге, диверсификацију држава у које се извозе наше робе и услуге. То ће онда утицати на смањење дефицита међународне размене и смањење јавног дуга, који се не враћа од прихода државе, него на терет становништва. Kоначан резултат ће бити реалан растући стандард становништва.
Нажалост, наша стварност је другачија. Ми живимо у земљи у којој се од почетка овог века без озбиљног, (могло би се рећи без икаквог планирања) дешавају процеси на штету јавног интереса. Практично, ми немамо монетарну политику, јер динар нема улогу наше националне валуте будући да је чврсто везан за туђе валуте.
Сви уговори, сви планови, цене, плате и пензије обрачунавају се у еврима, па чак и БДП, који се статистички и реално/номинално реализује искључиво у динарима. Употреба туђе валуте као мерила наше валуте, не дозвољава да се реално и ефектно балансира вредност динара, променом курса евра и осталих страних валута у оптицају у нашој економији, а то доводи до прецењености динара, што значи да је наша роба постала мање конкурентна у међународној размени, односно постаје прескупа и за извоз и за домаће тржиште.
Дугогодишње прихватање захтева ММФ-а да динар буде стабилан према резервној валути, у нашем случају то је евро, довело нас је до резултата који се постижу у колонијама које имају валутни одбор (Цурренцy Боард).
Валутни одбор
Валутни одбор је вид монетарне власти у земљи која емитује своју националну валуту – новчанице и кованице. Уколико земља има ВО – без обзира на то да ли има или нема централну банку домаћа валута је везана за страну (резервну) валуту, фиксним курсом. ВО не утиче на монетарну политику земље, него се ослања на понуду и потражњу резервне валуте, емитујући националне новчанице и кованице, обезбеђујући конверзије фиксним курсом. Ова улога ВО у симбиози са централном банком онемогућава да се креира и спроводи монетарна политика у складу са јавним интересом.
Валутни одбор (Цурренцy Боард) може функционисати сам или паралелно са централном банком, иако је овај аранжман неуобичајен. Ова мало позната врста монетарног система постоји од времена успостављања централних банака. Валутни одбор се врло ретко користи као једина монетарна власт, јер не може бити зајмодавац у крајњој инстанци као „владина банка“.
За разлику од централне банке, ВО не спасава проблематичне банке чији кредибилитет одржава стабилност локалне валуте. Због тога ВО мора: да одржава најмање 100% резервне валуте која покрива новчану базу локалне валуте и да има дугорочну чврсту везу фиксним курсем са локалном валутом. ВО не може манипулисати каматним стопама утврђивањем дисконтне стопе. Пошто ВО не даје позајмице банкама и влади, једини начин који влада има да прикупи средства је фискални приход и задуживање, а не штампање новца.
Пошто ВО мора покривати локалну валуту девизним резервама, централна банка задуживања државе у резервној валути користи као покриће за штампање вишка новца, који проузрокује инфлацију.
ВО мора у потпуности омогућити претварање локалне валуте у резервну валуту – не смеју постојати ограничења за физичка лица и привредне субјекте да мењају националну у резервну валуту и обављају трансакције на текућим или капиталним рачунима.
ВО пушта у оптицај локалну валуту (новчанице и кованице) која је везана за страну валуту, која се назива резервна валута – јака валута којом се тргује у међународној размени. У овом случају је вредност и стабилност локалне валуте директно повезана са вредношћу и стабилношћу стране/резервне валуте, са којом је локална валута повезана строго фиксним девизним курсом.
Са ВО, монетарна политика земље није под утицајем одлука монетарних власти централне банке, него је одређује понуда и потражња резервне валуте. ВО једноставно издаје локалну валуту и нуди услугу претварања локалне валуте у резервну валуту по фиксном курсу.
За разлику од централне банке, ВО не држи банкарске депозите који зарађују камате и доносе профит из кога се може вршити спасавање. Ако комерцијална банка пропадне, ВО је неће спасити.
Теоретски, ВО би због чврсте везе локалне са резервном валутом, временом требало да доведе до каматних стопа врло сличним онима на домаћем тржишту резервне валуте – у нашем случају еврозоне – али пракса доштампавања новца од стране НБС то онемогућава.
ВО не утврђује монетарну политику, него понуда и потражња за резервном валутом везаном фиксним курсом за домаћу валуту. То значи да се каматне стопе и други инструменти монетарне политике не користе за управљање привредом.
Утицај ММФ-а
Спровођење монетарне политике сличне систему валутног одбора, у коме НБС одржава дуги низ година фиксни девизни курс евра, може нагло да доведе до спекулисања иностраних инвеститора и кредитора да ли ће и до када ће НБС заиста користити девизне резерве у циљу заштите фиксног курса евра. Због овога ММФ захтева, а гувернер НБС и министар финансија пристају на фиксни курс динара према евру, који је једина гаранција повраћаја инвестиција и редовног сервиса дуга.
Ситуација у којој ће НБС морати да задржи или повећа основну камату у циљу обуздавања и обарања инфлације, а инфлација не буде падала у кратком року, доводи до перцепције иностраних инвеститора и кредитора да ће НБС морати да коригује вредност прецењеног динара – који се одржава на фиксном курсу евра у девизним резервама, а не на снази националне економије – довешће до одустајања од пројеката присутних спекулативних инвеститора, а финансијске институције неће бити спремне да финансирају наше пројекте, јер ће слабији динар променити курс и онемогућити јефтину замену за евро – неопходну за експатријацију профита, повраћај инвестиција и уредан сервис дугова.
Теорија западне провинијенције „слободног тржишта“ приказује ВО као основу за стабилност локалне валуте, а фиксни девизни курс осигурава вредност локалне валуте, што пружа поверење предузећима, инвеститорима и финансијерима, чинећи локалу валуту поузданом. Нажалост, пракса показује другачије резултате фиксног девизног курса – то је један од најопаснијих инструмента неоколонизације. Фиксни девизни курс не дозвољава валоризацију домаће валуте на нивоу реалног достигнућа националне економије. То доводи до прецењене вредности националне валуте, која фаворизује увоз и онемогућава извоз, јер локалне робе и услуге постају неконкурентне, а животни стандард опада.
Дакле, ВО искључује основну обавезу централне банке да одржава реалну вредност националне валуте, конкурентност роба и услуга обезбеђујући раст животног стандарда својих становника.
Праћењем вредности динара, у периоду од 2002. када је оперативно евро ушао у нашу економију, па све до сада, евидентно је да и поред одлуке НБС из 2009. године која је обавезује да одржава пливајући курс, обезбеђује да динар буде одраз наше, а не немачке економије.
Последњих девет година динар је практично у режиму Валутног одбора и фиксног курса са евром, а НБС фингира пливајући курс динара у односу на евро.
Висина девизне резерве коју држи НБС, била би за похвалу да не одржава диктирани ниво фиксног девизног курса евра. Девизне резерве које држи НБС су веће од новчане базе динара у оптицају у Србији, а по правилима ВО може неконтролисано штампати динаре, што доводи до прецењеног динара и перманентне инфлације.
Прецењени динар фаворизује и поспешује увоз, јер је потребно мање динара да се купи евро, а са друге стране тај исти динар обуздава извоз, јер се за зарађени евро од извоза добија мање динара. То значи, да је наша монетарна политика – ако уопште постоји – оборила конкурентност наших роба и услуга. Ниска или потпуно уништена конкурентност наших роба доводи до тога да се увозе производи сумњивог квалитета и продају по прецењеним ценама.
Наши традиционални, елементарни производи се све мање производе, јер ни на нашем тржишту не могу покрити трошкове производње, а камоли да створе профит који би омогућио акумулацију и инвестирање у развој производње. Проблем домаће производње размењивих добара, лежи у чињеници да смо деиндустријализовани и зато морамо увозити и готове производе и репроматеријале. Најбољи примери су пољопривреда, сточарство и прехрамбена индустрија.
То нас доводи до закључка да је прецењеност динара систематски повећавала увоз и смањивала извоз, па је Србија постала претежно увозничка земља, са константним дефицитом спољнотрговинске размене.
Директна последица оваквог статуса међународне трговине је пад конкурентности наших роба и услуга, а то је нарушило јавни интерес и добрим делом обара стандард становника. Дакле, прецењени динар уништава нашу економију.
Реалан курс према валутама земаља са којима имамо највећу размену, омогућио би конкурентност наших производа и услуга у извозу, а увоз роба и услуга би био скупљи. Ово би довело до значајне промене рација увоз/извоз, па би наш извоз знатно више покривао увоз. Ова промена би била подстицај развоју производње размењивих добара, подизање њиховог квалитета и реално повећање броја запослених. Дакле, имали бисмо већи приход од извоза, мање трошкове увоза и нижи дефицит у међународној размени, па би то довело и до смањења јавног дуга.
Произвођачи би за исту цену свог производа у извозу добили знатно више динара, могли би подићи плате, стимулисати већу продуктивност и квалитет, а повећала би се и потрошња, што би повећало фискални приход државе и БДП. Све то би довело до повећања животног стандарда, засновано на повећању прихода и потрошње на бази повећања куповне моћи.
