Патријарх српски Порфирије упорно одбија да пружи подршку грађанима који не желе да компанија Рио Тинто отвори руднике литијума на територији Србије, иако му већ месецима стижу апели са свих страна да би као духовни вођа српског народа требао и морао да узме у заштиту своје стадо и изрази јасан став по овом питању од есенцијалне важности за опстанак нације.
У алармантној ситуацији подељене Србије, када је власт преко својих батинаша кренула у физички обрачун са огромним бројем грађана који пружају подршку пољопривредницима и сељацима који не желе ни по цену живота да напусте своја огњишта због стране корпорације, црква и даље стоји по страни или чак на тренутке јасно стоји уз намере власти да се зарад интереса Рио Тинта спроведе отимачина приватних поседа, исељавање народа и екоцид над природом.
Не тако давно, патријарх Павле је на Савиндан стао уз тадашњу омладину предводећи литије ка Храму Светог Саве тог јануарског јутра 1997. године.
Медији су тада пренели да је том величанственом скупу присуствовало око 300.000 грађана те да се пред непрегледном масом људи на челу са поглаваром СПЦ полицијски Kордон померио из Kоларчеве улице након вишедневне блокаде.
Патријарх Павле је успео у намери да заштити интегритет цркве и оснажи веру међу народом да је њихова борба исправна и да се не може пендрецима и тортуром владати на крају двадесетог века. Подржао је младост, подржао је живот, али су политичари који су на том таласу прикупљали подршку за сопствене интересе изневерили и народ и цркву, али и лик и дело покојног патријарха.
Да Вас подсетимо: Вучић поново показује колико презире раднике и раднице – 300 евра је срамота
Након Павла, на чело цркве дошао је патријарх Иринеј, којег огроман део народа није прихватао за свог поглавара због више него отворене наклоности према политичарима и режиму, али и свим његовим структурама које су нас ево довеле до овог драматичног тренутка када су Срби поново кренули у међусобни обрачун.
Чини се да је сличан приступ, али прилично суптилнији, одабрао и актуелни патријарх СПЦ Порфирије. Доста се говорило о његовој блискости са Александром Вучићем, као и да је председников човек од поверења Никола Селаковић имао својеврсни задатак када се бирао духовни вођа православних верника у Србији и расејању.
Сада српски народ и ти исти верници апелују на патријарха да под хитно нешто предузме и у разговорима са председником државе јасно стави до знања да се рудник Рио Тинта у Србији не сме отворити јер постоји отворена претња да ће се догодити природна и хуманитарна катастрофа која ће овај народ оставити без воде за пиће, здраве хране и са додатно уништеним ваздухом.
Патријарх је на такве апеле имао поруку да му се обраћају они који заправо у цркву и не долазе.
Kолико је велики утицај и небески утисак на овај народ оставио патријарх Павле, толико су његови наследници на овом светом месту врло често урушавали његово наслеђе по питању народне саборности, његове слободе и права на нормалан живот.
Од патријарха који предводи мирну колону оних који су желели бољу и праведнију Србију дошли смо до оних који се сликајући за Инстаграм скривају од живих верника, од свог народа. Дошли смо до тога да људи који би у нашем народу морали имати највећи ауторитет упорно и гласно ћуте у ситуацији када се стадо разбежало, а ови који су остали спремљени су за кланицу која је у медијима представљена као национални спас.
Тужно је ово поређење. Тужан је процес деградације свих друштвених и духовних вредности које су Србе чиниле Србима, поносном нацијом својих славних предака и њихових потомака. Из појединих примерака наше нације испливале су најгоре особине, али никада није касно да се опаметимо и окренемо ономе што нас спаја и уздиже. Ако то нису земља, вода и ваздух онда заиста не знам где се крије тај магични кохезиони елемент.
Патријарх није будистички монах који под заветом ћутње са тигровима живи на врховима Тибета. Kао црквени поглавар има обавезу да штити овај напаћени народ, да га упућује и едукује шта му се спрема, да се за њега моли Господу и да буде први међу нама божијим синовима.
Од опстанка народа важније је, чини се, подељено ордење креатурама попут Милорада Вучелића, али и опрости грехова кроз милионске донације цркви. Институција цркве у озбиљној је кризи, а њени поглавари би коначно могли да изађу из удобних и затамљених лимузина и заузму се за своје вернике без којих и та црква и ова држава губе смисао постојања.
И заиста, не мислим да је цркви место у политици. Јасно је да се политика меша и у тему екологије и да једно не искључује друго. Али је јасно да је политика одавно зашла и у цркву, тако да то стајање по страни не може бити довољно оправдање када је ћутња на неправду заправо саучесништво у злочину. Нико ваљда не жели да се понове сцене када Србин на Србина удара чекићем и песницом. Тракторима је остављени народ бежао из Kрајине и са Kосова, а сада је багером кренуо Србин на Србина.
Патријарх Порфирије нема права да ћути на актуелна дешавања, а ово му поручују они који, замислите, и у цркву иду.
луфтика.рс
