Управо су те “десетине хиљада радних места” под знаком питања у анализама економиста попут професора Милојка Арсића, у негативним сценаријима које разматра Међународни монетарни фонд, али и у мислима синдикалаца, попут Душка Вуковића, потпредседника Савеза самосталних синдиката Србије.

“Док су мере на снази, нема отпуштања, али сама формулација услова под којима су исплаћивани ‘минималци’ из буџета каже да онај ко добије та средства не сме да отпусти више од 10% запослених – то значи да када су и мере усвајане, калкулисано је са тим да ће доћи до смањења запослености и да ће криза дуже трајати”, оцењује Вуковић.

Уверен је, такође,  да смо “испуцали” све буџетске мере које би нам омогућиле да задржимо ниво запослености и стандард радника, а као аргумент нуди правац у коме се крећу разговори о евентуалном повећању минималне цене рада.

“Прошле године је држава прихватила повишицу од чак 12 одсто, док ове године нуди ‘недостојних’ 4 до 6 одсто више, што говори да ће стандард радника бити низак, а још ће и послодавци моћи да отпуштају већи број запослених него док су мере биле на снази”, закључује Вуковић.

“Пакет мера постигао циљ, али је скупо пословати у Србији”

Председник Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Зоран Вујовић сматра да су Владине мере, кроз два пакета подршке привреди, постигле циљ: манијм приватним фирмама су помогле да “преживе” и да сачувају раднике, али је сада питање – докле ће то трајати.

“Проблем је у томе што ће се последице ковид кризе осећати дуже него што ће трајати ефекти ових мера. Зато сматрамо да би држава требало да повуче неколико потеза, међу којима би први био да направи селективан програм помоћи најугроженијим деловима привредног система.

Као што је помогла хотелијерима, требало би да помогне и  угоститељима, организаторима сајмова, фестивала и културних дешавања, и питање је шта раде министарство привреде и Привредна комора Србије ако већ нису припремили списак предлога коме је помоћ најхитнија”, оцењује Вујовић.

Према његовим речима,  требало би да се стави мораторијум на наплату парафискалних намета и да се размотри смањење стопа пореза и доприноса,  а прилику за смањење трошкова види и у укидању плаћања накнада за чланство у управним и надзорним одборима.

“Не морају све компаније да преживе кризу”

Професор Економског факултета Љубодраг Савић сматра да је, што се два пакета мера тиче, Влада Србије  положила тест, у смислу да је највећи део предузећа “преживео” од избијања епидемије до сада, али упозорава да те мере нису биле дугорочне већ краткорочне.

“Сада предстоји тешка ситуација у којој ће нека предузећа неће само отпуштати радну снагу, већ је питање и да ли ће  ‘преживети’ период пошто дејство мера престане”, каже Савић.

Он скреће пажњу на то да је у фокусу јавности исплата последњег минималца, иако постоји и Гарантна шема вредна око 2,2 милијарде евра намењена кредитирању развојних пројеката домаћих предузећа. На нашу опаску да ће само “квалитетније ” фирме успети да искористе тај новац одговара противпитањем – “Ко каже да у тржишној привреди треба да преживе сви?”

“Држава је понудила солидарну помоћ, у виду исплате ‘минималца’ и гарантне шеме. Смисао солидарне помоћи је да свима пружи прилику – неко може и хоће да ту прилику искористи, а неко, ко можда ‘вуче’ проблеме и од пре епидемије, неће то искористити и пропашће”, објашњава Савић.

Коментаришући сугестије да би држава требало да настави да помаже привреду, односно да “чува” запосленост, Савић је рекао да су легитимни  захтеви за помоћ, али и да мора да се живи и после пандемије.

“Не би ваљало да испадне да смо решавали један проблем, а направили још већи – рецимо, решавали смо проблем негативног утицаја пандемије на привреду па смо се због тога превише задужили.

Ми смо пре 2014. године здвајали више од 3 одсто БДП за сервисирање јавног дуга – нема ништа горе него да нам се поново деси да дођемо у ситуацију да због задуживања, плаћамо више него што привреда успе да ‘створи’ током године”, објашњава Савић.

Скреће пажњу и на то да висина јавног дуга не би била проблем ако би се привредни раст у наредне две године заиста  кретао између 4 и 6 одсто годишње, као што тренутно прогнозирају међунардоне финансијске институције.

“Шта ако се то не деси? Нажалост, нисам толики оптимиста када је реч о глобалном опоравку од последица пандемије”, упозорава Савић, и закључује да је зато најважније проценити када је време за трошење а када за “затезање кесе”.

Правда.рс