ЈЕДАН напад искрености бившег председника Бориса Тадића, који је ових дана постао „заразан” на „Твитеру”, довољно је илустративан и инспиративан за подробнију анализу вишедеценијског односа западних сила према косовском чвору, али и према нашој власти – ма ко јој био на челу.
Наиме, увелико се дели снимак Тадићевог интервјуа у којем он открива каквим је све језивим притисцима западних центара моћи био изложен Зоран Ђинђић, а поводом намере покојног премијера да се што пре отвори питање статуса Косова и Метохије.
– Након рата 1999. ушло се у процедуру западних земаља за успостављање независности Косова. Ђинђић је у једном тренутку, разумејући да ће то поломити државни систем Србије и само друштво, изашао са иницијативом која се десила непосредно пред његово убиство, а којом је тражио од западних политичара да се косовско питање ревидира, да се поново врати у међународну јавност и да се уђе у преговарачки процес. На ту своју иницијативу добио је екстремно агресиван одговор. Ја сам у том тренутку, игром случаја, био у Вашингтону због Молитвеног доручка и позван сам у Стејт департмент након тог његовог писма. Имао сам екстремно тежак разговор са представницима Стејт департмента и добио сам реално претње које је требало да пренесем Ђинђићу. То сам и учинио. Он је био веома забринут због тога што сам му рекао. Након неколико недеља Ђинђић је доживео трагедију. Не инсинуирам да ли је запад уопште повезан са њом, али је то на мене оставило изузетан утисак.
Под утиском су очигледно били и бројни „твитераши” који су почели масовно да деле овај снимак бившег шефа државе. Ово нам даје шлагворт за још једно подсећање, коме су непосредни сведоци и
Наиме, свега пет дана пред његово убиство, Ђинђић нам је дао интервју који се са ове дистанце и имајући у виду актуелне ултиматуме којима је изложена Србија и њен председник Александар Вучић, може сматрати једном врстом опоруке, али и опомене.
Борис Тадић је оптужио Америку за убиство Ђинђића због Косова.
Шта мислите о овој изјави? pic.twitter.com/zUgLTSLWjL
— Српско девојче (@LepaGorica) February 19, 2023
Разговор је објављен у нашем броју од 7. марта 2003. под насловом „Србија није жетон за плаћање дугова”. Рађен је непосредно после Ђинђићевих писама које је упутио лидерима најјачих сила света у којем је затражио да се отворе преговори о статусу наше јужне покрајине, да се трага за компромисним решењем и да се до краја испоштује Резолуција 1244. Његов кључни мотив је био „да упали светло” да нам „доле у мраку не сазидају државу”.
Ево неколико кључних теза из тог интервјуа тадашњег председника владе:
Нико нема, ни међу Албанцима, ни у свету, права да нам каже: „Милошевић је потрошио ваша права и ви почињете од нуле”. Суочени смо са широким искључивањем чак и могућности да Београд има било каква права.
Учинио сам све што сам могао да својим последњим иницијативама покренемо косметско питање паралелно са питањем Ирака. Моја намера је да покажемо свету да нисмо ничији жетон у резерви којим би неко намиривао неке своје друге дугове.
Истина је, већ сам, због Космета, покварио односе са доста својих колега у међународним организацијама. Неки од њих су ово за шта се залажем схватили као гурање прста у око. Космет је, међутим, за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије.
– Све се прибојавам да ће међународна заједница да каже: „Косметска дивља градња постала је толико велика да не можемо да је решимо, хајде да је легализујемо”. Нас више не сме да задовољава да имамо суверенитет споља, док нас изнутра разједа „осми путник”.
Ђинђићева идеја била је да се у првој фази у светском јавном мњењу створи расположење да се покрене тема КиМ, а да у другој Београд изађе са неким својим предлозима како да се реши тај вишегодишњи ребус. Онда је уследило његово горко признање:
– Свет није расположен за то. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе, личне, које сам добио из многих светских центара, да не таласамо на ту тему, наставити ту причу.
А критика на његов косметски активизам било је на претек. Јавно му се успротивио, усред Београда, месец дана пред атентат, тадашњи Високи представник ЕУ Хавијер Солана. Тих дана је у лондонском „Тајмсу” објављен уводник у којем је назначена „узнемиреност западних дипломата национално-државотворном еволуцијом косметске политике и убеђења Зорана Ђинђића”. И коначно, свега седмицу пред убиство испред улаза број 5 зграде Владе, тадашњи шеф канцеларије САД у Приштини Рино Харниш оценио је да су изјаве премијера Србије „изузетно дестабилизујуће” и да „није време за отварање коначног статуса Косова”.
Ђинђић је имао одговор на то:
– На Косову се враћају неки нови нормални свакодневни односи, а иза паравана се ствара држава. Подигао сам прашину и панику око тога. У свету ништа не можете да урадите, ако не произведете кризу. Ако нема кризе, нико се вама не бави. Ја сам створио кризу, рекао сам: „Хоћемо да се тај статус одмах зна”. Они кажу: „Није време”. Како није? Зашто га онда решавате свакодневно ако није време. Зашто онда дајете парламенту Косова да одлучује о питањима економског система, што је у надлежности централне државе, зашто на Косовски заштитни корпус преносите надлежности безбедности, зашто утврђујете граничне прелазе, а не питате Београд. Па, као, „добро то”. Није добро, то не може да буде добро.
Читав овај колоплет још више добија на тежини ако се стави у садашњи контекст. Подучава нас да су каубојштина и булдожер дипломатија запада из Ђинђићеве епохе, када је реч о косовском питању, свој огољени израз добиле у ултиматуму који је фамозна „петорка” недавно испоручила Вучићу. И опомиње нас истовремено да су шићарџијске жеље појединих домаћих политиканата – да председник сломи врат на Косову, иако веома подле, бенигније од онога шта су у стању да направе моћне мецене лажне државе.
