Део српске опозиције, тачније ове фронцле што су остале од ње, из историје је научио само једну ствар: да ’45. није паметно ићи у четнике. Па су нагрнули код Врховног команданта, колко има на дрвету грана, још је више младих напредњака, колко има на дрвету листа, још је више младих активиста!

Нико није толико блесав да се опије сопственом умишљеном величином па да Вођи, садашњем и извесно будућем, забоде прст у око. Као што је извесни зидар Петар Шљага, покојни, Бог да му душу прости, нацврцан бануо на партијски састанак у селу:

– Помаже Бог, другови!
– Седи доле, будало, и марш из партије!

Зато је Вуку Вучић постао нови Свети Сава, Душан Силни, Карађорђе, Милош, Дража, Тито – све у једном. За њим би и у ватру и у воду, до Фекетића, ако треба. Јесте да је мало задњих година кркељав и метиљав, године стигле, а брада тешка, али би за Вођу и у смет загазио.

Уосталом, откуд ми Драшковић уопште залута међу опозиционаре?!
Шта само још имали на менију? Бориса Бившег, Клунија српске политичке сцене. Нечим су га намамили (неком масном министарском фотељом, шушка се), а чаршија бруји да су свемоћни Немци наредили да се Клуни врати у власт по сваку цену.

Не свиђа им се што Вођа јача више него што су они планирали, шта ли.

Далеко било да ми је жао те жуте банде што нас је годинама јахала и мамузала као каубој коња кроз прерију. Али, они су показатељ како лакоми и алави очас посла размонтирају све чега се дохвате, а таквих је охохо на политичкој сцени Србије.

Вођа, наравно, трља руке, добациће Борису Бившем неку мрвицу, Ивици следује нога у тур и ето нама остварења сна о једнопартијској држави која ни Слоби Почившем није успела. Ђилас ће нестати, а и заслужио је, у таблоидној каљузи, ово што се сада храбри је као гицање у живом блату.

Коштуница? За њега кружи спрдња да је, док је Вучић побеђивао сметове и спасавао децу, кренуо да спасава жртве земљотреса у Краљеву. Вазда необавештен, али зато лоше информисан, поносно је, сам самцит, са шаком јада од партије, кренуо на напредњачки бајонет.

Исто као и радикали, радикално решени да се, по Шешељевој директиви, више никад не врате у скупштинске клупе. Јер, тамо седи све го издајник, шта ће они у том друштву, они ће писати саопштења и нарицати над трагичном судбином српства, окованог ланцима велеиздаје.

Џаба Дверјани звали и једне и друге, дајте људи божији да узмемо бар неки глас, смазаће нас ко Чиби шкембиће! Ама јок.
Кад се гине, нек се гине славно, бре! Ионако је стогодишњица Великог рата, баш згодан повод за погибију, а што ће то бити изгибија без испаљеног метка – нема везе.

Срећа у несрећи, те ови Вођини извршиоци и јуришници немају мере, па топовима грувају по мувама. Вриште насловне стране новина о лоповима, бандитима, нађе се и понеки новокомпоновани фашиста, а то, богме, зна да буде контрапродуктивно у народу који од свих спортова највише воли да пиша уз ветар.

Стисли нас напредно са свих страна, затворили нас као у експрес-лонац, а имао сам прилике да виђам кујне у којој тај лонац избије поклопац: пасуљ по плафону, прозори се разјапили, а деца дрече, упишана од страха.

Недавно су напредни јуришници покушали да се обрачунају и са неваљалим Интернетом који је извргао руглу Великог и Непогрешивог. Онда је назвао Ким Џонг Ун и рекао да се ману ћорава посла, да то засад ни њему није успело, а и на Куби крвави се води рат по том питању.

Зато, мало оптимизма није на одмет. Можда нам се само чини да су баш толико јаки, можда их 16. марта млатне мокра чарапа по глави. Не би они били први такав случај болног атерирања са небеских висина.

Само полако, пред зору мрзне…

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести