Букурешт – Приближава се крају предизборна кампања за изборе новог румунског председника (први круг је 2, а други – 16. новембра). Кампања се одвија у овде до сада невиђеном хаосу, при чему у њој главно коло, парадоксално, води одлазећи председник Трајан Басеску иако није кандидат, пошто његов други и последњи петогодишњи мандат истиче 21. децембра 2014.
Упркос уставним одредбама која председнику забрањују политичко опредељивање и ангажовање у корист неке странке, Басеску скоро свакодневно излази на медијску сцену и отворено навија за своју „верну” политичку сарадницу, бившу министарку Елену Удреа, која се појављује као прва и једина жена учесница трке за заузимање фотеље у председничкој палати „Котрочењ”, у којој је радила једно време као председнички саветник и шеф Басескуове председничке канцеларије.
Председник Басеску је за њу створио чак једну странку – Партија народни покрет – и поставио је за лидера странке.
Разлог свему, како се тврди у румунским медијима, јесте то што се Басеску нада да ће преко евентуалне Удреине победе моћи да избегне судске одговорности за низ незаконитих малверзација, од којих га је до сада штитио председнички имунитет.
Популарност госпође Удреа, чувене румунске „политичке плавуше са облинама“, веома је мала, скоро никаква, и зато је председник Басеску решио да за њу створи повољни изборни простор тиме што ће покушати да из председничке трке избаци главне конкуренте.
А конкурената има чак 14. Од њих један једини (премијер Виктор Понта) заступа левицу, док се на десници налазе скоро сви остали кандидати, који се могу ујединити у другом кругу под Удреином заставом. Сва испитивања јавног мњења показују да највеће шансе за коначну победу има премијер Понта, иначе лидер Социјалдемократске странке. Зато се на њега и окомио председник Басеску разрадивши специјалну стратегију да га сасвим избаци из председничке трке.
О тој лукавој стратегији, њеном спровођењу и резултатима овде се већ недељама води бурна полемика из које је произашла тврдња да се председник служио и служи законом потпуно недозвољивим средствима. Оцењује се да је председник месецима копао јаму премијеру, али да је на концу у њу сам упао.
Већ је пословично позната политичка акробатика у којој овде Басеску нема премца и у којој се често налазио на ивици или изван законских оквира. Али, овога пута је грдно, антологијски омануо да се о томе нашироко распреда и у међународној штампи.
У намери да оцрни и компромитује младог премијера Понту (42) у очима бирачке јавности, председник Басеску је лично лансирао причу да је Понта „неподобан” и да треба да да оставку пошто је „незаконито” био „прикривени официр”, односно шпијун спољнообавештајне службе (СИЕ). Шушкање о томе се „тек онако” појавило у медијима. Та је шушкања прихватио председник Басеску и изашао у јавност својим отвореним тврдњама да он то „прецизно зна” и да ће показати „необорива документа”. Рачунао је да је довољно наступити пропагандистичи, понављати тврдње и да ће медији одрадити своје.
Међутим, то му се обило о главу, јер је избио скандал који је потресао све поре румунског политичког живота.
А десило се ово. Познати румунски политичар, бивши министар спољних послова Теодор Мелешкану, био је последњих неколико година директор спољнообавештајне службе (СИЕ). Пре неколико месеци он изненада подноси оставку на ту дужност, а затим се појављује као председнички кандидат. Наравно, медијски рефлектори се одмах окрећу ка њему. Новинари га питају да ли може да потврди Басескуове тврдње да је премијер Понта некада био „шпијун”, „официр под прикрићем”, радећи у исто време и као државни тужилац (1997–2001). Мелешкану је одговорио да по закону не може то ни да потврди ни да порекне. Једноставно, тајне агенте штити закон. Новинари не посустају. Они питају Мелешкануа да ли је председник тражио од њега „списак тајних агената који су радили и даље раде под прикрићем у румунској влади” током свих година од 1990.
Уследила је сасвим неочекивана бомба. Мелешкану је суво одговорио: „Да, тражио је.” И то још од 2013. године. Што је значило да се Басеску одавно припремао за изборну диверзију.
После тога избезумљени шеф државе излази пред мале екране и у суштини признаје да је тражио да му се открију „агенти”, јер он, наводно, има права на све информације. Мелешкану му одговара: да има право на све информације, али не може да зна ко је те информације набавио. „Извор информација је строга тајна за све.”
Политички аналитичари помно прате јавну полемику Басеску–Мелешкану и закључују да је председник злоупотребио свој положај у покушају да користи обавештајне службе у свом обрачунавању са политичким противницима. Али да су му обавештајци отказали послушност. Ово је снажно одјекнуло у румунској јавности као нешто што се први пут дешава у двадесетпетогодишњој румунској постреволуционарној историји.
У ствари, овим је потврђено да су оптужбе упућиване годинама Басескуу да се недозвољено користи тајним досијеима за обрачун са опонентима биле оправдане. Брука је пукла не све стране. Тврди се да је овим нанета грдна штета румунским националним интересима и угледу Румуније. Басеску се у румунској штампи упоређује са Нероном који је после себе оставио само згаришта.
