Предлог за промену политичког система Србије

Политички систем у Србији један је од водећих генератора нестабилности која влада у читавом друштву још од почетка транзиције из ауторитарног у плуралистички режим. Прилагођаван и конструисан како би фаворизовао владајуће структуре, без обзира на њихову идеолошку различитост, препун је наслеђених института из епоха које не одговарају потребама грађана у данашњем свету, на које су неприродно увезене обавезујуће форме савремених демократија. Тако смо добили прегломазан и дисфункционалан политички систем, који занемарује потребе репрезентативности и конкурентности. Уместо да хармонизује унутрашње односе, политички систем у Србији погодује стварању отуђених и самодовољних елита и бирократије, продубљујући тензије у оквиру државе. Тако за последицу имамо све мању мотивисаност грађана да учествују у јавним делатностима, као и пад поверења у најважније државне институције и функције.

Пише: Владимир Добросављевић

Да би се околности промениле, неопходно је започети са променама у политичком систему, који треба прилагодити тренутној реалности и потребама српског друштва. Такав процес, комплексан и сложен, никада не може бити коначно завршен, већ мора остати отворен и флексибилан за сталне модификације. Ипак, већ сада је јасно који су то први и најважнији кораци неопходни ка изградњи једног бољег амбијента.

Парламент

Највиши представнички дом је данас институција без ауторитета која не репрезентује целокупну сложеност српског друштва, која се претворила у помоћно средство извршне власти и партијских елита.

Српски парламент није, како се обично сматра, прегломазан, већ по броју гласача који бирају једног посланика (око 27.000) спада међу просечне у европским оквирима (25.000-40.000). Ипак, неопходно је, зарад повратка угледа, и у том сегменту направити реформу. У том смислу, треба применити стандард по којем је кубни корен од броја становника или уписаних бирача оптималан за број посланика у скупштини. У нашем случају, тај број би се кретао између 180-200 посланика, при чему би се и даље задржао висок степен репрезентативности јер би се један посланик бирао између 27.000-36.000 бирача. Напомињемо да је модел са израчунавањем кубног корена од броја бирача бољи јер реалније пресликава динамичност популационих процеса од модела са укупним бројем становника коме је једини адекватан извор попис становништва, који се обавља једном у десет година.

Да би се осигурала што већа самосталност у раду народних посланика, морају се забранити бланко оставке, а осталим нормативним актима гарантовати сигурност посланичког мандата, сем у случајевима неспојивости са извршним функцијама, кривичних дела за које су предвиђене казне од преко пет година затвора, као и угрожавња јавне безбедности и здравља или смртним случајевима.

Парламент мора постати централно место политичког живота земље, а да би се то постигло, неопходно је укинути непосредни избор председника државе и тај чин преместити у Скупштину. По Уставу Републике Србије, председник има протоколарна овлашћења, а захваљујући директном бирању од стране грађана несразмерно велики утицај на политички живот, па се тако ствара паралелни центар моћи који није поткрепљен законском регулативом. Зато је за нашу земљу најбоље да се формира парламентарни систем са јаком извршном влашћу. У том случају, председник би се бирао у Скупштини и то тако што би у првом или евентуално другом кругу гласања била неопходна двотрећинска већина. У трећем, и последњем, била би неопходна половина од укупног броја посланика, а у случају неуспеха процедура би се понављала.

Ради хармонизације односа у раду Скупштине, председници свих одбора треба да се мењају на годину дана и то наизменично из редова власти и опозиције.

Изборни систем

Садашњи изборни систем, пропорционални са једном изборном јединицом и затвореним листама, био је добро замишљен на самом почетку политичке транзиције како би се путем њега институционализовале најутицајније странке. Већ после неколико година, овакав изборни систем постао је кочница даљег развоја политичких односа, дестимулишући улазак нових људи у сферу јавних послова, онемогућивши успостављање јасних критеријума успешности и променљивости у политици, погодујући тиме само јачању партијских бирократија. С обзиром на друштвени амбијент у Србији, јасно је да реформа изборног система мора ићи у правцу персонализације и приближавња народних представника својим бирачима, али тако да се задржи утицај странака на кандидовање, чиме би оне биле приморане да се боре за селекцију што квалитетнијих и утицајнијих личности.

Из тих разлога, могућа решења су пропорционални изборни систем са затвореним листама и више изборних јединица. Затим, персонализовани пропорционални систем, где има онолико листа са само једним кандидатом колико се бира посланика, а где се мандати распоређују тако што се на крају збрајају сви гласови. Код странака које су прешле цензус, мандате добијају обавезно они кандидати са највећим бројем гласова, уз могућност корекције од стране групација које су их кандидовале која не прелази 20 одсто. На крају, решење је и пропорционални систем са једном или више изборних јединица, али са отвореним листама где би се бирачи поред странке опредељивали и ког њеног кандидата подржавају.

Реформа изборног система је централна тачка за политичке промене у Србији.

Бирачки списак

Када је реч о бирачком списку, потребно је дигитализовати изборни процес и омогућити гласање онлајн свакоме ко има личну карту са чипом и електронски потпис. На тај начин би се стимулисали млади и они мање заинтересовани за политику да учествују на изборима.

Бирачко право треба омогућити свима који имају пребивалиште у Србији последњих шест месеци пре датума одржавања избора, уз непрестану корекцију бирачког списка и привремено брисање оних који у том периоду нису присутни на адреси на којој се воде. На тај начин би се добио реалан и адекватан број присутних гласача, а којих, према свим релевантним проценама, има између 4,9 и 5,2 милиона.

Територијално-политичко организовање

Као и све земље Југоисточне Европе, тако се и Србија суочава са снажним трендовима депопулације, пражњења читавих делова своје територије, метрополизације, те одлива стручних кадрова. Зато је неопходно територијално-политичко организовање земље прилагодити датим околностима, како би се смањили њихови неповољни ефекти.

Могућа решења су регионализација земље у оквиру 6-12 региона, где би се водило рачуна о њиховој просторно-демографској сразмерности, али уз опрез да се њиховим формирањем не створи потенцијални извор етничког или регионалног сепаратизма. Као и у случају пропорционалног изборног система са више изборних јединица или персонализовног пропорционалног, и овде се мора водити рачуна о симетричности изборне географије.

Друга опција је подизање надлежности постојећих округа, добијањем својих представничких тела у сразмери са величином локалних заједница које их чине, и централизовање управе са нивоа локалних самоуправа на ниво округа. Тако би се ефикасно надоместио недостатак стручних кадрова, нарочито из домена примењених наука (архитекте, грађевински инжењери, еколози, информатички инжењери…) у тим срединама, те омогућило да сви грађани добију подједнако компетентну услугу јавне управе. То би подразумевало и да се на нивоу локалне самоуправе бира само градоначелник или председник општине који би именовао своју извршну власт са ограниченим бројем чланова, а скупштина округа би контролисала његов рад и потврђивала или мењала његове одлуке. Овакав модел би важио и за Град Београд и његове градске општине.

Коначно, трећа солуција је задржавања постојећих модела локалних самоуправа, с тим да се примени начин израчунавања неопходног броја одборника са кубним кореном од броја становника или бирача, уз афирмативну корекцију за средине са изразито малим бројем бирача (испод 5000).

Политичке странке

Услед смањења изборног цензуса са пет на три одсто, функционално је смањити и број потписа за регистрацију политичких странака са 10.000 на 5.000. Регистроване странке биле би ослобођене скупљања потписа за учествовање на изборима, као и за кандидовање на председничким изборима. Та обавеза би остала само за групе грађана које одлуче да учествују на неким изборима.

Странка би била избрисана из регистра уколико два пута не учествује на изборима или не пређе цензус. У таквом случају, читав процес регистрације странке морао би да се понови.

Владимир Добросављевић је политички консултант. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Нови Стандард