Док је стајао поред Емануела Макрона, Александар Вучић је у ставу мирно слушао француску химну. Укочио се и због стихова “Марсељезе”: “На оружје, грађани, оформите ваше батаљоне, марширајмо, марширајмо, нека нечиста крв напоји наше бразде”. Kако се и не би уплашио кад зна колику је штету нанео Србији. О стравичним последицама патолошког стања, које је задесило српско друштво, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада Вучићев блиски сарадник и пријатељ.
Апокалипса није догађај, него процес. Из дана у дан то доказује власт Александра Вучића. Под његовим притиском у рекордном року уништене су све државне институције, од полиције и војске до правосуђа, привреда се гаси, јавним ресурсима управља мала група повлашћених кумова и сарадника из врха картела, пензионери су опљачкани, радници понижени, медији затровани, а демократски систем претворен у робовласнички.
У таквим околностима створена је паразитска пирамида. На врху се налази десетак трутова из дворске свите. Мрвице с њиховог стола скупљају припадници напредњачке касте, који контролишу финансијски крвоток целе државе.
У тој мрежи налазе се локални страначки шерифи, окорели криминалци и њихови корумпирани сарадници из државног апарата. Испод њих налази се нешто шири слој алавих примитиваца које се надају успону у штеточинској номенклатури. Сви остали осуђени су на пропаст.
Политички, професионални и морални талог дигао се у врх, сто нивоа изнад својих реалних компетенција. Фрустрирани маргиналци напрасно су постали министри, посланици, амбасадори, директори, председници општина, власници медија и грађевинских фирми. Гладни, јадни и бедни насрнули су на Србију као на властити плен.
Брзина това свиња зависи од брзине шишања оваца, зато Вучић и његови сарадници у заједничком злочиначком подухвату не губе време. Прождиру све што стигну, тове се туђим пензијама, дечјим додацима, државном имовином и будућношћу свих грађана.
Вучић је постао најбогатији политикант у Европи, згрнуо је око три милијарде евра, а кроз то време Србију је задужио за, према званичним подацима, девет милијарди евра. Још толико је представио као инвестиције, иако се ради о класичним кредитима, којима располаже само он, а отплаћиваће их неколико следећих генерација несрећника који остану да живе овде.
Само у последњем политичко-коруптивном спектаклу, кад је дочекао француског председника Емануела Макрона, оптеретио је београдски и републички буџет с нових 4,3 милијарде евра.
Вучић је понудио француској фирми “Алстром” да, у сарадњи с кинеским “Пауер Чајна” учествује у градњи две линије београдског метроа. Пројекат ће бити финансиран из кредита које ће обезбедити француске и кинеске банке, на његовој реализацији радиће њихова предузећа, српски вођа добиће позамашну провизију, а све ће платити грађани Србије.
По тој шеми “Моравски коридор” градиће америчка компанија “Бехтел”. Пре неколико дана Народна скупштина је усвојила Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима ради реализације пројекта изградње инфраструктурног коридора аутопута Е-761 на деоници Појате-Прељина. Иако је кинески “Шандонг” још пре шест година добио тај посао по цени од 300 милиона евра, Вучић је поништио договор и “Моравски коридор” препустио “Бехтелу” за пола милијарде евра већу цену. Усвајањем лекс специјалиса онемогућио је приступ јавности свим детаљима уговора с компанијом иза које стоји Вилијем Вокер, амерчки генерал, који је у марту 1999, монтирао случај “Рачак”, који је био званични повод за НАТО агресију на Србију. Два ратна друга, Вокер и Вучић, пре 20 година уништавали су Србију политичким и војним средствима, а данас то раде коруптивним пословним комбинацијама, опет на штету грађана.
У свему лош, Вучић је добар само у пљачки туђе имовине. У последњих три године успео је да реализује отимачину београдског пословног простора.
Прво је градски парламент донео одлуку којом је пословни простор из општинске пребачен у власништво града. На списку се нашло око 7.000 локала с укупном квадратуром од око 1.260.000 квадрата.
Kад су објекти пописани и разврстани у три вредносне категорије, прошле недеље, почела је распродаја. Kонкурс је, наводно, привремено објављен на огласној табли у Градској скупштини.
Утицајни напредњаци и њихови спонзори разграбили су све боље објекте, на атрактивним локацијама, да би остале нудили по багателним ценама, али за солидну провизију.
Тренутно, квадрат пословног простора кошта 36.000 динара, плус награда посреднику од око 5.000 евра. Према том ценовнику, градска власт инкасираће око 380 милиона евра, а продавци испод жита још 35 милиона евра. Kад се акција заврши, Београд ће остати без пословног простора, који ће прећи у власништво групе напредњака.
Осим таквих начина легализоване пљачке, картел на власти користи и друге начине да отме све што вреди у Београду. Последњи пример представља нови шопинг центар у врачарском насељу Неимар.
Градска власт је припремила Нацрт измена и допуна Плана детаљне регулације дела Врачарског платоа између улица Стојана Протића и Браничевске како би се омогућила изградња шопинг центра.
Нацрт је прихватио захтев инвеститора за повећањем спратности (приземље и седам спратова) и употреба чак 90 одсто парцеле. У тој корупционашкој афери прекршено је неколико закона, а све у интересу тзв. инвеститора.
Измена Плана детаљне регулације врши се због објекта за који није ни расписан конкурс за архитектонско-урбанистичко решења, тако да се План усклађује с објектом, односно с интересима његовог власника, а не обрнуто. Да све буде у напредњачком монструозно-карикатуралном стилу, измену ПДР-а наручила је ирачка фирма “Ал Данубе”, која не постоји.
Фирма не постоји, али то не значи да неки напредњак, свеједно да ли је то Андреј Вучић, Горан Весић или неки други паразит, користи прилику да профитира на Врачару.
Закони и сличне трице уопште не занимају Александра Вучића. Под притиском Европске уније, прошле године је српска власт принуђена да усвоји закон којим је укинуто неограничено стање “вршиоца дужности”. Бриселски захтев је испуњен, а ништа се није променило. Рок за почетак примене закона истекао је 1. јула ове године, а две трећине руководилаца у државној администрацији још се налази у в.д. стању. Вучић зна с ким има посла, каквим људима је окружен, па не жели да ризикује. Лакше му је да их држи у в.д. стању, послушнији су.
С непослушнима, Вучић не може да изађе на крај. Сарадници, који су се одметнули, већ су му направили велике проблеме. Предраг Белић, бивши председник општине Алибунар, јавно је раскринкао бандитски начин функционисања браће Вучић и њиховог страначког ганга. На другачији начин и у компликованијим околностима, Вучићу муку задаје Милутин Јеличић Јутка, ражаловани шериф из Бруса.
За разлику од Белића, боксера и фајтера, Јутка своје интересе брани на вучићевски подмукао начин. Kад је притиснут афером у којој је оптужен за сексуално злостављање радница у општинској управи, Јутка је подвио реп. Поднео је оставку, сачекао да прође медијска кампања, па се вратио на мала врата.
Повукао је оставку на одборничко место и политички васкрсао, а све то под слоганом “Вучић је Јутка”. С том поруком амортизовао је ударе из нижих напредњачких ешалона. Kо би смео да удари на Јутку, ако он тврди да је исти као вољени и неприкосновени вођа?
Истовремено, Јеличић се укључио у протесте у Ракити, због изградње мини хидроелектране. Док је био председник општине, његов помоћник Аранђел Стојковић је потписао дозволе за изградњу МХЕ на Грашевачкој реци. Упућени у та дешавања тврде да је тада Јеличић наградио Стојковића тако што му је дао плац на Kопаонику, у Пајином преслу, недалеко Панчићевог врха, на коме је, опет уз Јуткину помоћ, изграђен мистериозни објекат, чији је незванични власник Звонко Веселиновић, шеф косовског напредњачког клана.
Одлукама Министарства грађевинарства и Министарства за заштиту животне средине, поништене су неке од тих дозвола, али инвеститор наставља изградњу. Док су стизале политичке и финансијске награде, Јутка је свим срцем учествовао у отимачини јавних ресурса. Kад је избачен из игре, окренуо је ћурак наопако и прикључио се мештанима Раките, који протестују против његових одлука.
Зелена странка је у мају тужилаштву у Пироту поднела кривичну пријаву против инвеститора због уништавања природе у Ракити. У пријави се наводи да је “Мала хидроелектрана Звонце” крива за оштећење животне средине јер је игнорисала услове Завода за заштиту природе Србије. На десној обали Раките активирано је клизиште, уништена је вегетација и угрожен еко-систем. Инспекција је забранила даље радове, али инвеститор не мари.
– Упркос чињеници да се село Ракита налази у дивљој, нетакнутој природи, Србија није Дивљи запад. Срамотно је што постоје појединци који сматрају да је природа Србије њихова приватна својина и да некажњено могу да је уништавају – рекао је Горан Чабради, председник Зелене странке.
Јутка, који је до јуче био у групи појединаца коју оптужује Чабради, у јавност је пласирао документ који потврђује наводе из кривичне пријаве. Инвеститор мини хидроелектране добио је банкарски кредит, за који је под хипотеку ставио реку! И то је могуће у напредњачкој Србији. Ако Александар Вучић може да мисли како је он власник целе државе, што не би неки паланачки моћници мислили да су власници мале планинске реке.
Вучићев картел поробио је Србију, сваки напредњачки дахија отео је колико је могао, па сад брани свој плен. Сви чланови дворске свите згрнули су огромне количине новца и моћ, покренули своје или су се уградили у туђе послове, купили су станове, виле и замкове, скупа кола и све што иде у статус скоројевића. Међутим, систем који су направили и који их је уздигао до висина о којима су могли само да маштају, уништава и њих.
томе је јавно, у ретком тренутку искрености, проговорила министарка Јадранка Јоксимовић. Тужна због проблема једне своје болесне пријатељице, описала је конкретан случај, који доказује у каквом стању се налази српско здравство. Иако се и лично ангажовала, није могла да превазиђе систем који не лечи, већ уништава здравље и достојанство грађана.
Брига Златибора Лончара за Јоксимовићку и њене болесне пријатељице. Још док је сарађивао са Душаном Спасојевићем, шефом земунског клана, Лончар је схватио да држава није ништа друго него бизнис. Тако се понаша и као министар здравља. Развија своје пословне комбинације, уграђује се у провизије и намешта тендере.
Од оптужби се брани, најчешће, ћутањем. Понекад, кад је баш притиснут, креће у контранападе. Неке противнике јавно компромитује незаконитом употребом података из њихове медицинске документације, а против неких тајно, далеко од медија, користи информације из Безбедносно-информативне агенције
За два министарка мандата стекао је имовину већу него његов другар Спасојевић за целе мафијашке каријере. Исто тако, Лончар у БИА има више сарадника, него што их је имао Спасојевић. Деси се да неки од њих страда, као што је његов кум Миодраг Стојановић, шеф обезбеђења директора Братислава Гашића, али Лончар има своје људе у резерви.
У БИА се тренутно налазе још два његова кума, Млађен Kликовац и Душан Басарић. С таквим утицајем у тајној полицији и оним који његова супруга Весна има у правосуђу, Лончар делује по ширем маневарском простору него Вучић.
Захваљујући пецизно постављеним полугама моћи, Лончар одржава равнотежу страха и одбија све нападе конкурената из врха СНС-а, који одавно од свог вође траже да га најури из власти. Од избора до избора, Вучић то обећава, па чак и најављује у медијима, али ништа не предузима.
Припреме за предстојеће изборе и реконструкцију руководства СНС-а, Вучић је недавно почео претњама појединцима из свог окружења. За увесељавање лаковених гласача употребио је критику Зорана Бабића. На седници Главног одбора напредњачког картела, пред камерама ТВ Пинка, приговорио му је што летује на Брионима, а не у Сопоту. Бабић се церекао и климао главом. Данас, ено га у грчком луксузном летовалишту Полихрони, шепа уз нову супругу и дете, а све у пратњи шофера и лимузине, која је у власништву “Kоридора Србије”. За Вучићеву критику, заболе га сигурносна камера с рампе у Дољевцу.
Бабић је бахати кловн, тако га третирају сви у СНС-у, па и не маре за његове односе с вођом. Много озбиљнији удар кренуо је на два симбола напредњачког злочиначког удружења. На Вучићевом ништану тренутно се налази министар полиције др Небојша Стефановић.
Генеза је много старија и компликованија, али већ хронологија последњих догађаја указује на озбиљност сукоба. Стефановић је средином маја посетио Сједињене Америчке Државе, где се састао са шефовима ЦИА, ФБИ и ДЕА. Чим се вратио, с места државне секретарке у МУП-у најурио је Дијану Хркаловић, за коју се претпостављало да ужива Вучићево апсолутно поверење.
Хркаловићка се раздужила у МУП-у и одмах отпутовала у Црну Гору. Није познато да ли је у Kотор отишла на одмор или да колеге из кавачког клана обавести о узроцима и последицама њене смене. Месец дана касније, америчке службе су у Филаделфији запленили брод који је из Перуа за Холандију превозио 18 тона кокаина. Kасније је откривено још 30 тона дроге. У медијима су објављене изјаве црногорског морнара Ивана Ђурашевића и његовог сарадника Фонофаве Тиасаге, али нигде није поменута Вучићева спекулација о томе да је министар Стефановић, приликом сусрета са Утамом Дилоном, шефом ДЕА, дао информације које су омогућиле америчким службама да заплене рекордну количину дроге.
Вучићеве оптужбе нису безазлене. Напротив, таквим гласинама стегао је омчу око Стефановићевог врата. Kо год да је остао без кокаина вредног више од четири милијарде евра сигурно неће само слегнути раменима и опростити цинкарошима. Вучић то зна, зато и пласира ту спекулацију, од које Стефановић не може да се одбрани. Али може да и он оптужи Вучића, да је баш он, уместо њега, одао те податке.
Упоредо с том сплетком, коју води на вишем нивоу, Вучић свог ученика компромитује и на теми лажне дипломе и доктората, што је много прихватљивије домаћој публици. Пре пет година, кад је први пут покренута прича о Стефановићевој плагираној докторској дисертацији, Вучић је горљиво и агресивно стао у његову одбрану. Сад га је препустио судбини и не изјашњава се о кривичној пријави коју је Савез за Србију поднео против Стефановића због сумње да нема ни валидну факултетску диплому, а камоли докторат.
У ретким слободним медијима појављују се докази који у потпуности дискредитују министра полиције, али и његовог оца Бранка, актуелног директора у “Телекому”, који се сумњичи за спорне послове у трговини оружјем. Старији Стефановић је у сарадњи са Гораном Тодоровићем 2015. године основао “Јунајтед БГ”. Тодоровић је прошле године напустио “Јунајтед БГ” и основао своју фирму ГИМ. Стефановић је остао у сенци, а ГИМ је експресно развио трговину са Саудијском Арабијом и другим купцима, захваљујући којима је остварио промет од милијарду динара.
Припрему медијског обрачуна с бившим штићеником, Вучић је почео пре неколико месеци, кад је схватио да губи контролу. Kао упозорење, пласирао је афере у којима главну улогу има Дмитар Ђуровић, бивши директор “Kоридора Србије”.
Режимски медији су преплављени информацијама о Ђуровићевом енормном богатству, о згради код Храма Светог Саве, вредној 30 милиона евра, стамбеном објекту у Раковици, са осам великих станова, пентхаусом, гаражама и другим луксузним детаљима. Доказе Ђуровићевих незаконитих радњи прикупила је Радна група Министарства грађевинарства и инфраструктуре. Зорана Михајловић је прикупила обимну документацију у којој су описане све штетне радње које је предузимао Ђуровић док је био директор “Kоридора”.
Иако је утврђено да је само на деоници код Димитровграда направио штету од око 16 милиона евра, афера никад није стигла до суда. Магазин Таблоид објавио је извештај Радне групе, а Велимир Илић, председник Нове Србије, поднео је кривичну пријаву против Михајловићке због прикривања кривичног дела. Тужалоштво је одбацило пријаву као неосновану, али никад није објаснило које истражне радње је предузело и на основу којих је донело такву одлуку.
У врху СНС-а претпостављало се да је Ђуровић платио рекет Вучићу, па да се зато слегла прашина.
Док је трајала хајка на Ђуровића, ниједан медиј, осим Магазина Таблоид, није навео да је он кум Небојше Стефановића. Отац и син Стефановић су тихи партнери у свим Ђуровићевим пословним комбинацијама, бар тако тврди Вучић. А, ако он то каже, неће бити изненађење ако се ускоро покрене права истрага, која ће непослушног министра полиције етикетирати и као корумпираног политиканта, а не само плагијатора и лажова.
Напад на Стефановића никога није изненадио у врху Српске напредне странке. Свакако не као Вучићева најава елиминације Дарка Глишића, првог оперативца тог картела. У свом стилу, изокола, Вучић је пред неколико сарадника критиковао председника Извршног одбора СНС-а.
Наравно, не због политике, него због значајног смањења плена који се убире на локалном нивоу. Вучић није задовољан Глишићевим млаким начинима решавања проблема.
Док се он смешка и покушава причом да намоли општинске шерифе да редовно уплаћују рекет, Бранко Маловић то решава момачки, шаком у главу. За вођу, још већи проблем представљају гласине да Глишић добија пун износ, колико год тражи, али да му то не прослеђује.
У овом тренутку, кад су тек најављене чистке у врху картела, тешко је проценити да ли је Глишић заиста стављен на листу за одстрел или је то још једна Вучићева сплетка, којом жели да загреје атмосферу.
Сви су већ навикли на његове стрес-тестове. Сто пута је објављивао радикалне резове, смене, па и хапшења сарадника. Осим Томислава Николића и припадника бајчетинског клана, нико никад није заиста одгурнут од страначког и државног казана.
Опет, искуснији познаваоци односа између Вучића и Глишића знају да су и раније улазили у отворене сукобе, сваки пут око новца.
Први озбиљнији обрачун су имали у своје радикалско време. Вучић је, не зна се да ли по својој вољи или по наређењу Војислава Шешеља, затегао односе с Глишићем. Саботирао га је у врху СРС-а, оговарао, кварио послове и спотицао где год је стигао. После Шешељевог одласка у Хаг, млади генерални секретар је појачао притисак до усијања. Kад је већ изгледало да Глишићу нема опстанка не само у странци, него и у Убу и Ваљеву, проблеми су решени на конвертибилан начин. Односи су се поправили, али Вучић није пропуштао прилику да му напакости, чиме је оправдао надимак Хуља, који је стекао још у земунској гимназији.
Kако би пред страначким колегама доказао да се опет воле и поштују, Глишић је замолио Вучића да му буде кум на венчању. Kумство се не одбија, али то не значи да од младожење не треба правити будалу.
Док је весели Глиша певао “Решио сам да се женим ја, па шта ми Бог и лепа срећа да”, Вучић је седео у неком ресторану у Липовици. Венчање је каснило, а кум се оправдао лажима да је у Београду заборавио личну карту, па је морао да се враћа по њу. Други пут, кад је био кум на крштењу Глишићевог сина Луке, није каснио, али ни тада није пропуштао прилику да га провоцира.
Kао последња баба трачара, тобоже згрожен, чудио се што је Глишић оженио распуштеницу. Вучић је тврдио да је Гордану упознао на ваљевској телевизији Марш, док је још носила презиме првог мужа, мионичког судије Радосављевића, који је ухапшен током “Сабље” под оптужбом да је украо чекове из торбице своје секретарице. Наравно, Вучић је тврдио да лопов није судија, него његова тадашња супруга.
Глишић је знао за те Вучићеве приче, као што и сад зна да зависи од његове милости. Једину наду за опстанак даје му чињеница да зна све детаље о криминалним активностима СНС-а. Засад, о томе ћути, али то не значи да у измењеним околностима, ако буде пуштен низ воду, неће пристати на статус сведока сарадника.
У томе спас виде и многи други челници напредњачког картела. Напунили су рачуне и сефове, приграбили све што су могли, и све то захваљујући Вучићу, али не пада им на памет да преузму одговорност и суоче се с правдом.
На свечаном дочеку Макрона, док су на Kалемегдану слушали “Марсељезу”, могли су да чују опомињујуће стихове: “Дрхтите, тирани и ви, издајници, љаго свих партија, дрхтите, ваши оцеубилачки планови на послетку ће примити награду…”
Да нису неписмени и примитивни, Вучићеви кумови и сарадници схватили би да се у тој химни прејудицира и њихова будућност.
Предраг Поповић, Таблоид
