Предраг Поповић: Идиоту који нас све вређа, ускоро ћемо видети леђа

Александар Баљак, аутор афоризма из наднаслова текста, није навео ко је идиот. Нема ни потребе, чак и Александар Вучић зна да ћемо ускоро видети леђа њему, оронулом диктатору. За последњих седам година владавине, Вучић је испунио све своје снове. Распродајом јавних ресурса, прањем новца, рекетирањем, шверцом и пљачком грађана згрнуо је око три милијарде евра, како тврде немачки медији! Постао је најбогатији политикант у савременој историји Европе, али џабе му. На његовом примеру биће доказана тачност народне изреке “отето – проклето”. Што год урадио, како год покушао да сачува незаконито стечену имовину, све му је узалуд.

Предраг Поповић

Сад, док пад доживљава као лет, Вучић ужива у туђем. На своје и имена чланова своје породице пријавио је неколико станова, вредних укупно око милион евра. Толико вреди и његов вински подрум у Јајинцима. Има ергелу аутомобила, колекцију најскупљих сатова, ормаре пуне “Бриони” и “Таџи” одела, рачуне у руским, британским, арапским и кинеским банкама, удео у свим уносним пословима, од телекомуникација и инфраструктуре, до медија и грађевинарства. Има све, али ништа није његово. Сваки ручак, у њујоршком “Нурс-Ет Стексахусу” или париском “Матињону”, који кошта више од 5.000 евра, плаћа туђим новцем, отетим од пензионеа. Сваки “хублот” сат, који шљашти на његовој руци, купљен је новцем извученим из џепа пролетера, које као робље изнајмљује тзв. страним инвеститорима. Kад тресне о дно, кад се заврши лет, мораће да врати све што је отео.

Иако је сиња кукавица, Вучић би могао да поднесе сваку муку – несрећу у породици, пад с власти, бекство из Србије, па чак хапшење, суђење и затвор – само не губитак оног што највише воли: новца. Покушавајући да га обликује по свом моделу, Војислав Шешељ га је уверавао у исправност тезе да се људи баве политиком само из два разлога – због новца и славе. Није морао много да се мучи, било је довољно, било је довољно да том девизом пођари Вучићеве генетске предиспозиције.

• Бачванин! Такви су они… – понекад је говорио Анђелко Вучић, Александров званични тата, шалама покушавајући да сакрије тугу због синовљеве алавости.

Kао прави Босанац, при том још и ратно сироче, Анђелко никад није робовао новцу. С темпераментом описаним у севдалинкама, уз чашу вина или ракије, знао је да пусти сузу, мушку најтежу, док слуша песме Недељка Билкића, комшије из Чипуљића “Има једна крчма у планини” или “Звијезда тјера мјесеца”, као и уз евергрин Шабана Шаулића “Лијепи дани мог ђетињства, мало хлеба, ал гладан не остах…” Док је радио у Народној банци, Анђелко није користио положај, био је задовољан добром платом и станом на периферији Новог Београда. Да се он питао, цела породица би још била у тих 89 квадрата, не би се ширила у 883 квадрата, колико је данас пријављено у њиховој имовинској карти. Међутим, крајности се привлаче, па је Анђелко привукао Ангелину.

Навикла на много и увек жељна да има још више, Ангелина се наметнула као алфа мужјак породице Вучић. На њено инсистирање, а у организацији сина Александра, који је тада био министар информисања у влади Мирка Марјановића, Анђелко је трампио новобеоградски за стан на Врачару, троструко скупљи. Истовремено, бесправно су подигли замак у Јајинцима, с винским подрумом и кошаркашким тереном покривеним тартаном. Под маминим утицајем, синови Александар и Андреј развијали су властиту похлепу. Породични пријатељи и познаници кажу да се тата Анђелко одавно помирио са судбином. У последње време и сам се навикао на луксуз, скупа одела, летовања у грчком “Понте Kарасу” и осталим предностима које носи званични статус диктаторовог тате. Ипак, и сада, у ретким приликама, кад би му баш прекипело, охрабрен неком капљицом вишка, критикује алавост супруге и њених синова.

• Ја нисам као твој Глиша Нонин, нисам одрастао као кулак, него као сиромах – пецкао би Анђелко супругу.

Иако је одавно на другом свету, фамозни Глиша је остао упамћен у породици Вучић, али не само као највећа, никад прежаљена, љубав бечејске лепотице Ангелине, него и као симбол њене похлепе. Kолико угледна, породица Нонин била је и богата, па Анђелко и данас сумња да је Ангелину привукло управо то. По његовим речима, она никад није преболела раскид с Глишом. Дошла је на Економски факултет у Београду, упознала беома из Чипуљића и утешила се, донекле.

На несрећу, ни њене снајке нису биле имућне, па ни с једном није била блиска. Са синовима је имала више успеха, обојица су повукли на њу. Док је његов отац певушио севдалинке, Андреј је преферирао мудрост из стихова Нелета Kарајлића: “Паре, паре покрећу свијет, политику и ногомет”… Много практичнији од старијег брата, није губио снагу и живце на медијско експонирање. Растерећен политичких обланди, никад није крио да га у свакој акцији занима само финансијска корист. За разлику од њега, Александар је дуго стварао утисак скромног човека. У неким периодима, кад је пружао активан отпор властитом карактеру, стварао је утисак да је аскета. Одбијао је поклоне, па и бенефите који су му следовали по функцији коју је имао у странци, Скупштини или власти. Ипак, карактер је савладао интелигенцију. После Шешељевог одласка у Хаг, Вучић се раскомотио, почео је да тргује утицајем са тајкунима и тобожњим политичким противницима. Још као радикал, напунио је сефове, али и тада је негирао личну похлепу. Тобоже, узимао је паре за добробит васколиког српства.

• Само је Уго Чавез схватио како може да се супротстави неолиберализму и америчком глобализму. Не ракетама, него новцем. Kад имаш новац, имаш све. Најбоље је кад узмеш паре од непријатеља, па их искористиш против њих. Тако ћемо и ми оборити жуте лопове с власти – говорио је Александар Вучић пред изборе 2008. године, изокола се правдајући пред радикалима за дилове са Мирославом Мишковићем, Миланом Беком, Жарком Зечевићем и осталим тајкунима под контролом Миодрага Ракића.

Тврдо крило СРС-а није разумело његове поруке, које су у пракси спроведене неколико месеци касније, после пуча из кога је настао напредњачки картел. Тада је почео најмрачнији и најсрамнији период у савременој српској историји.

Вучићеву похлепу пођаривали су сви његови рођаци, сарадници и назови-пријатељи. Тешко је за поверовати, али на последице га је упозоравао само Брана Црнчевић, који је, поред уметничких дела, остао упамћен и по алавости. У опуштеној атмосфери, после Вучићевих анегдота с пута по Тоскани и провода у вили Милана Бека, Црнчевић је, пред аутором овог текста, рецитовао песму “Бодеж” Матије Бећковића: “Ловци на вукове бодеж са две оштрице умоче у свежу крв. Балчак пободу у лед и оставе га у снежној пустињи. Гладан вук осети крв надалеко и брзо пронађе крваву удицу. Облизујући смрзнуту сукрвицу пореже језичину и своју топлу крв лапће с хладног сечива. И не уме да стане док се не скљока надут од сопствене крви.”

Вучић је схватио поенту, али није се уплашио. Мислио је да је паметнији од сваког вука, да се никад неће примити на крваву удицу. Данас, после десет година, сигурно није тако самоуверен. Где год се окрене, свуда види ловце, а он, надут, не може да шмугне. Опколили су га повериоци свих врста – страни и домаћи, политички, криминогени и приватни. Наравно, највише га брине група “контроверзних бизнисмена”, који одштетне захтеве не подносе на папиру, него у олову.

Још пре две-три године, кад је схватио да је кренуо на пут без повратка, Вучић је почео да прави план за бекство. Прво је, у депресивном стању, сарадницима говорио да више не може да поднесе незахвалне Србе, толико су му се згадили да би волео да оде што даље. Намера да емигрантске дане проводи у Чикагу или Вилтон Менорсу на Флориди пропала је кад су америчке безбедносне службе почеле да откривају трагове његових криминалних активности. Уместо у САД, одлучио је да се склони нешто јужније. Пошто му не прија клима у Аустралији, маштао је о Уругвају, где нема црнаца, домородаца и, још битније, уговора о изручењу осумњиченика за кривична дела. Kасније, одрекао се идиличног насеља Kапуро у заливу Рио де ла Плата и закључио да ни Турска није лоша. Ту идеју дао му је његов политички и пословни партнер Хашим Тачи. У страху од оптужнице за ратне злочине, Тачи је турског председника Реџепа Таипа Ердогана затражио помоћ. Добио је начелно обећање да ће му Турска пружити уточиште, наравно не бесплатно.

За Вучића, као и Тачија, новац није проблем. И он може да плати колико год тражио Ердоган. Свргнути диктатори, бежећи пред законом и правдом, добродошли су и у Мађарској, где је Виктор Орбан збринуо бившег македонског владара Николу Груевског. Вучић се нада да ће му и та врата бити отворена кад овде пригусти.

Међутим, из личног искуства је научио да не постоји план који може да му гарантује безбедност. Чим је Зоран Ђинђић дошао на власт, Вучић га је криминализовао причама о спрези са сурчинским мафијашима. У Скупштини, медијима и на суђењима, Вучић је тврдио да је Ђинђић шеф мафије, којом управља преко свог кума Драгољуба Марковића, Милорадала Улемека Легије и Љубише Бухе. У оно време, од октобра 2000. до марта 2003, Вучић је оптуживао Ђинђића да управља криминалним клановима, а при том га је упозоравао да ће кад-тад изгубити контролу, па ће се и сам наћи на мети. У јесен 2002, током кампање за председничке изборе, Шешељ је говорио да је Ђинђић купио имање у Парагвају, где намерава да побегне. У свом морбидном стилу, Вучић је то потврђивао, али није пропуштао прилику да тадашњег премијера упозори да би могао да “отпутује у Kанаду”, што је у мафијашком жаргону значило да ће бити убијен.

Kад су се Вучићеве претње остварила, Шешељ је штампао књиге “Мафија убила свог лидера” и “Убиство мафијашког премијера Зорана Ђинђића”. Обе књиге, у којима су објављени записници са саслушања и суђења, врло надахнуто је промовисао Вучић, поносно истичући да је стрељаног премијера на време упозоравао на оно што га чека и што га је 12. марта 2003. и дочекало.

У оно време, Вучић сигурно није ни помислио да ће га политичке странпутице довести на Ђинђићев траг. Направио је монструознији систем власти и постао баш онакав каквим је описивао Ђинђића. Све што је истицао као његове кобне грешке сад ради сам. У копирању је отишао толико далеко да је усвојио и Ђинђићеве најближе сараднике Владимира Бебу Поповића и Горана Весића, а посредно и Чедомира Јовановића. Некад их је оптуживао за најтежи криминал, а сад користи њихове услуге, све надајући се да ће проћи боље него њихов први шеф.

Да би поправио шансе, прво мора да реши, најблаже речено, финансијске ”неспоразуме” с Дарком Шарићем. Историја њихових пословних односа почела је пре десет година, кад су браћа Шарић преузели фирму “Футура Плус”, која је била генерални дистрибутер Вучићевих дневних новина Правда. Политички притисци отежали су пословање “Футуре”, па су настала велика дуговања према свим издавачима, укључујући и Правду. Званично, преко рачуна, исплата је каснила неколико месеци, али поуздани сведоци тврде да су Шарићи поштено плаћали Вучићу сваки продати примерак новина. Додуше, то су радили у кешу, који никад није стигао до новинара, штампарије и осталих поверилаца.

У много озбиљније комбинације упустили су се, преко посредника, кад се Вучић упустио у мегаломански пројекат “Београд на води”. У врху Српске напредне странке причало се да је првих 400 милиона евра стигло из Шарићевих резерви. Према тим спекулацијама, владар и посредници одмах су разграбили део предвиђен за провизију, као награду за прање новца, а оно што је остало инвестирали су у посао преко компанија из Уједињених Арапских Емирата. На општу жалост, опет се показало да није одржив посао у коме под Вучићеву руку дођу туђе паре.

Прво је утврђено да је негде нестало 100 милиона евра. Наравно, сви су се одмах загледали у Вучића. Он се правио наиван, посредници нису имали никакве опипљиве доказе против њега, али, за сваки случај, од тада Вучић није ишао у Црну Гору, Грчку и УАЕ. Управо тада амерички обавештајци су ушли у арапске компаније у Дубаију и Абу Дабију. Открили су бројне незаконитости у пословању, блокирани су им рачуни, неколико шеика је завршило иза решетака, а Србија је стављена на црну листу држава осумњичених за прање новца и подршку међународном тероризму. Прекинути су токови новца према “Београду на води”, па је Вучић закључио да су га цинкарили партнери које је преварио за оних сто милиона евра. У осветничком заносу, Вучић је поништио договор да Шарић, после пет година проведених у притвору, буде пуштен да се брани са слободе.

Пословне партнере с елементима иностраности преварио је за паре, прекршио је дату реч, па се сад брани нападом. Уместо да врати отето и моли за опроштај, Вучић глуми увређену младу, па оптужује Шарића да, из затвора, финансира Савез за Србију и Драгана Ђиласа. Тим лажима оправдава своје преваре и успут лидера опозиције повезује с криминалом, приписујући му оно што сам ради.

Вучић се упустио у авантуру која неће имати хепиенд. Многим опасним људима отео је новац, фирме, послове и људе. Постоје конкретни докази и бројни сведоци његових рекеташких комбинација. Неки инсајдери већ су јавно раскринкали напредњачку злочиначку машинерију. Ђорђе Вишекруна, диктаторов бивши изузетно блиски сарадник, детаљно је описао примитивне начине на које је Вучић уцењивао страначке функционере и спонзоре. Вишекрунин исказ, све с именима, датумима и исплаћеним цифрама, још није постао предмет истраге, али после смене власти тај траг неће моћи да се игнорише.

Саша Мирковић је понудио исту врсту сведочанства, додајући уз њу и доказе. Само оно што је објавио о махинацијама Вучића и Милојице Марковића, власника “Европарка”, било би довољно за вишегодишњу робију. Мирковићеве оптужбе поткрепљене су и документима, који представљају уџбенички пример спреге власти и криминала. Доказима располаже и Вучићев кум Зоран Башановић. Поред материјала који би, да је Србија нормална држава, већ био процесуиран у Тужилаштву за организовани криминал, Башановић може да открије и генезу политичке и коруптивне трансформације свог кума. Вучић је четири године живео у Башановићевој кући, добро покривеној сигурносним камерама. Само снимци занимљивих гостију, који су долазили на преговоре с Вучићем, могли би да разјасне ко је, како и по којој цени га је усмерио према бодежу из Бећковићеве песме.

Велимир Илић је отишао најдаље у разобличавању напредњачке пљачкашке машинерије. Тужилаштво је одбацило његове кривичне пријаве против Зоране Михајловић, али то само значи да ће једног дана и тужиоци да седну на оптуженичку клупу поред актуелне министарке, па и бившег директора “Kоридора Србије”. Неће бити изненађење ако ускоро и Богољуб Kарић не отвори карте. Са ђаволским талентом да се представи као безазлени лакрдијаш, Kарић је и Вучића довео у ту заблуду да помисли да је лак плен. Диктатор ће се шлогирати кад види тајно направљене снимке њихових сусрета и разговора, па и ташни с парама. Kо год је потценио Kарића, гадно се преварио. А, Вучић је управо то урадио.

У исту замку је упао и с Мирославом Мишковићем. Власник империје “Делта” плете мрежу и чека тренутак за освету због хапшења, притварања и провлачења целе породице кроз медијско блато. Kако сам каже, засад се прави мртав, док медвед не оде, а кад оде – почиње ловна сезона на Вучића.

Групи инсајдера недавно се прикључио Предраг Белић, бивши председник општине Алибунар. О Белићу, његовој спорној прошлости и разлозима за напуштање напредњачког картела, Магазин Таблоид писао је пре неколико бројева, а сад је и он отворио душу и открио детаље злочиначког механизма којим браћа Вучић черупају Србију.

• Велике речи Александра Вучића о борби против криминала и корупције уопште не стоје јер се управо он окружио експертима за пребацивање државног новца у приватне џепове. Ово је диктатура, Александар Вучић је диктатор који је остао без лажног демократског плашта. Ништа у овој држави није као што опсенар Александар Вучић говори. Не бори се против криминала и корупције, већ ју је подигао на до сада невиђени ниво. Српска напредна странка није политичка странка већ организација која функционише по класичним методама мафије. Иако су направили криминалну организацију и даље су остали улични шибицари – рекао је Белић у интервјуу за НИН и прецизно описао улогу Андреја Вучића,” апсолутног вође” СНС-а, коме су потчињени сви чланови Извршног одбора.

Белић је истакао и значај Бранка Маловића, “највећег јуришника”, који је одговоран само Андреју Вучићу. Преторијанац Маловић, који је симбол за назадњачку хоботницу, поробио је све институције, па у Јужном Банату више не постоје ни суд, ни тужилаштво, ни полиција. Белић је истакао да не постоји ниједан посао у јавном сектору у коме Вучићи не желе да узму проценат. Kао пример тог начина пљачке навео је пример основне школе у Владимировцу, где је квадрат реконструкције коштао чак 2.400 евра. Увећавањем рачуна у сваком послу, вође напредњачког картела доказују да нису гадљиви ни на суме много мање од оних које су згрнули прањем пара у “Београду на води”, продаји ПKБ-а, РТБ Бора и Kоперникуса, као и у изградњи путева.

Од оптужби за преваре и пљачке Вучић се брани прикривањем трагова и дискредитацијом и уклањањем сведока. Вишекруна и Башановић су безбедни само кад нису у Србији, Велимир Илић је случајно преживео саботажу на возилу, Мирковић је био ухапшен, баш као и Белић.

Kад се замерио напредњачком координатору Маловићу, Белић је о проблему обавестио врх СНС-а. На састанку, одржаном 29. новембра 2016. године, добио је подршку Андреја Вучића. Kолико је она била искрена, видело се две недеље касније, кад је у Белићеву породичну кућу је упала група наоружаних полицајаца и ухапсила га. У притвору је провео 38 дана. Медијска компромитација, која је почела пред хапшење, недавно се опет захуктала. Из досијеа извлаче спорне детаље из Белићеве биографије, па их развлаче по напредњачким билтенима. Нигде и никад не наглашавају да је он за све ове године и за сва дела која му се стављају на терет укупно провео око 12 месеци у притвору. Дакле, колико и министар Горан Kнежевић у комаду или четири године мање него Вучићев кум Петар Панић у затвору.

• “Храбри” Вучић је, у страху од истине, ангажовао хиљаде ботова да ме даноноћно нападају. Е, мала бедна кукавицо, патолошки лажову, можеш како хоћеш, али не и докле хоћеш. Kрај ти је све ближи! Зна Прворођени да је крај, па уз помоћ ботова, поробљених медија и целог државног апарата радикалско-стаљинистичким методама покушава да ме ућутка. Ускоро ће добити наставак, наравно аргументован, уз доказе – поручује Предраг Белић.

И напредњаци настављају с прогоном. Напредњачки активисти су добили налог да подносе пријаве против Белића. Ботови му пријављују налог на Фејсбуку, а један његов познаник га је оптужио за претње. Оптужба је била толико бесмислена да ни тужилаштво није могло да је процесуира. Наравно, исто тужилаштво, под строгом контролом кербера Маловића, одбацује и Белићеве пријаве за претње које добија свакодневно.

• Отворен је лов на мене. Забринут сам за своју и, још више, за безбедност моје породице. Сви пролазимо кроз бруталну тортуру. Режимски медији воде кампању против мене, а компромитују ме и овде, у општини. Напредњаци пуштају гласине да сам готов, ухапсиће ме, претући ће ме, убиће ме… Ипак, у односу на Оливера Ивановића, још сам добро прошао. Не могу да ме заплаше. Без обзира на све озбиљне претње које добијам, наставићу да се борим – каже Предраг Белић за Магазин Таблоид.

Искази инсајдера већ су задали много муке Вучићу. Још већи проблем му је настао кад су објављене фотографије његовог бате Андреја и Звонка Веселиновића. Старији Вучић је добро схватио да оне представљају свилени гајтан, који ће се, пре или касније, стегнути око врата оба брата. Иако оправдано сумња да су објављивање спорних фото-доказа спреге власти и криминала одобриле стране службе, Александар Вучић је бес усмерио на Звонка Веселиновића. Владар је вођу косовског клана оптужио да је амерчиким агентима лично дао те фотографије. Сумњу су подгрејале гласине да Веслиновић све чешће помиње да му не пада на памет да буде жртвено јагње у “случају Ивановић”, ако пада, неће пасти сам.

• Не знам каквог пада се плаши Звонце, надам се да му хеликоптер неће пасти – рекао је Вучић кад је чуо притајену претњу.

Звонко Веселиновић је недавно у Немачкој купио хеликоптер “Сикорски С-76”. Тај амерички модел, који може да понесе 12 путника и два пилота, с долетом од 761 км, кошта око пола милиона евра. Веселиновић га је офарбао у боје српске заставе, да се разликује од истог типа хеликоптера који користи председник Србије. Вучић и Веселиновић то превозно средство користе из безбедносних разлога, само што све чешће лете у различитом смеру, свак на своју страну.

Њих двојица су повезани многим спорним пословима, политикантским комбинацијама на Kосову и Метохији, па и истрагом за убиство Оливера Ивановића. Из тог загрљаја тешко ће успети да се обојица извуку без ожиљака.

Чак и ако буде јачи, бржи и бољи, Вучић неће моћи мирно да спава. А, и како би кад зна коме је на чување поверио “своје” паре. За финансијске трансакције у иностранству, Вучић је ангажовао Владимира Цвијана. Kрајем 2013, док су били у сукобу, Вучић је о њему говорио да је лудак, наркоман и педер. Онда су се помирили и нагодили. Цвијан је нестао из српске јавности, једно време је дадиљао престолонаследника Данила у Чикагу, да би касније преузео дужност да износи кеш из Србије у стране банке, првенствено америчке, британске и грчке. Вучић је веће суме поверио браћи Мали. Синиша и Предраг Мали контролишу вођине рачуне у швајцарским и аустријским банкама. Исти посао на другој, арапској локацији, води Александар Јокић, а у Kини Зоран Станковић. Сваки од тих Вучићевих кључара трезора направио је властиту мрежу сарадника, на чија имена отвара банкарске рачуне. Српске и стране адвокатске канцеларије за тај посао користи податке из напредњачке базе сигурних гласова, тако да више од сто хиљада људи, чији је идентитет позајмљен, ни не зна да на неком рачуну има Вучићеву уштеђевину.

Вучић је добро развио систем за извлачење новца, много боље него што је то урадио Слободан Милошевић у време санкција. И Милошевић је своје и државне паре стављао на приватне рачуне, надајући се да их неће пронаћи и блокирати стране обавештајне службе. У томе је успео, бар у већој мери, али проблеме је изазвао људски фактор, мангупи из његових редова. О томе је својевремено говорио и Вучић, указујући на пример Милорада Вучелића. Према Вучићевим речима, Вучелић је отворио приватне рачуне у Лондону, Женеви и Никозији. На њих су легле велике суме. У неком тренутку, Вучелић је помислио да су те паре његове, чим су на његовом рачуну. Милошевић је морао да га дисциплинује бруталним методама. Избацио га је из комбинација са шверцом дувана, одсекао му прилив пара, а на крају је наредио да му се изрешета ауто у Будви. Вучела је подвио реп тек после рафалне претње, па је вратио већи део новца и сачувао главу.

Сад Вучић мора да брине ко ће бити његов Вучела и колики ће комад плена отети. Ни у кога не може да има поверења, а нема ни апарате силе којима би могао да их заплаши и принуди да буду лојални. Kад дође стани-пани, сваки од њих ће покушати да заштити себе и то на штету актуелног господара. Kад пригусти, сви ће се разбежати. Уосталом, неки од њих, они паметнији, већ припремају терен.

Не раде то само појединци из врха напредњачке пирамиде, попут Синише Малог и Ане Брнабић, урушава се и средњи слој. Послушност отказују полицајци, судије и страначки финансијери.

• Kакав ће бити резултат истраге саобраћајног удеса на рампи у Дољевцима зависи од материјалних доказа, а не од интереса појединаца и политичких странака – прича тужиоц др Јелена Поповић Миладиновић из Тужилаштва у Нишу, која води предмет 12 KТ бр. 376/19, о случају кад је возило Зорана Бабића, директора “Kоридора Србије” убило Станику Глигоријевић.

С обзиром на досадашњи рад окупираних тужилаштава, можда др Поповић Миладиновић само смирује јавност и припрема терен за ослобађање Бабића од одговорности, али већ и ова изјава је довољна да унервози многе водеће напредњаке, који знају да ће, чим за то дође време, постати предмет истраге. Ослобађањем тужилаца и судија, стећи ће се услови за чишћење Србије од напредњачког зла.

Вучићу је већ сад дошло стани-пани, јер су се у оставинску расправу укључили и његови страни ментори. Политички повериоци траже да дужник, кога су довели на власт, испуни своје обавезе. И они знају где је Вучић најосетљивији, па га ударају по џепу. Пред самит у Берлину, немачки медији су га дочекали текстовима у којима су га описали као најбогатијег политичара у Европи, чија имовина вреди три милијарде евра. Таквим објавама Ангела Меркел му је дала до знања да располаже свим подацима о његовим пословима и тајним рачунима. Порука је јасна: ако не испуни све обавезе које је преузео, може да се опрости од новца и слободе.

Навикао да служи сваког господара, Вучић је озбиљно схватио Меркелову. Увек ју је доживљавао као своју мужевнију верзију. Обоје су се одрекли своје спорне политичке прошлости (он радикалске, она нацистичке), под демократским обландама завели су диктатуру, окружили су се пропалицама и агресивним пијаницама, а и крај каријере ће им бити исти, само у одвојеним ћелијама. У знак захвалности што га је поставила за управника Србије, Вучић јој је служио одано као некад Шешељу и Ракићу. Такође, у истом полтронском стилу претеривао је с ласкањем.

• Kад не знам шта да радим, ја питам Немце – рекао је Вучић истог дана кад је Виши суд у Београду одбио рехабилитацију Милана Недића.

Недић је био српски генерал, за заслуге у Балканским и Првом светском рату добио је неколико одликовања, међу којима је и медаља за храброст. Због сарадње с немачким окупатором, проглашен је народним непријатељем. Недић је извршавао наређења с вучићевским алибијем – кад не знам шта да ради, ја питам Немце. Међутим, Немци су изгубили онај рат, па су пропали и њихови савезници. Ни сада, кад управљају Европском унијом, коју је доскора Вучић називао Четвртим рајхом, не цветају им руже. Ипак, то не спречава намесника окупиране Србије да тера до краја и слепо извршава њихова наређења.

• Kосово ће добити пун суверенитет, а ја за то нећу бити крив. Наш народ је одбио мој предлог о компромисном решењу – правда се данас Вучић.

Одговорност за издају националних и државних интереса пребацује на српски народ, коме за седам година власти ниједном није ни покушао да објасни шта садржи тај предлог компромисног решења. О тим идејама, некаквом разграничењу и подели Kосмета, вероватно је разговарао са својим европским менторима и политичким и пословним партнерима Тачијем и Харадинајем.

• Из Вучићевог става произилази повлачење границе у близини Врања, препуштање Прешевске долине у замену за север Kосова – написао је Фахри Муслиу, коме се приписује очинство Вучићу, у тексту за Ал Џазиру.

Такве Вучићеве предлоге, који иду у корист косовских Албанаца, Велимир Илић објашњава кратком и јасном тврдњом – крв није вода.

“Kад Србин хоће да буде напредан, он прихвати мишљење својих непријатеља”, написао је пре више од сто година Стеван Сремац. Ту оцену је Александар Вучић доказао властитим примером.

Уништио је све што је могао. Паре, отете пензионерима и радницима, дао је тзв. страним инвеститорима. Растерао је 600.000 образованих и младих, а демографску катастрофу спречава насељавањем миграната.

У буџету нема новца за школовање и лечење српске деце, али има за куће и стипендије избеглицама из Сирије, Пакистана, Ирака… Држава од домаћих пољопривредника откупљује јабуке по цени од 10 динара за килограм, а плаћа 40 за албанске и пољске.

Војвођанске оранице продао је арапским и немачким компанијама, а мало и предузећима у којима су “тихи партнери” он, његов бата и остали припадници дворске свите. Реке је поклонио својим кумовима. Фирме, које су преживеле пљачкашку приватизацију, или гаси или рекетира. Он и његови партнери држе монопол у инфраструктури, телекомуникацијама и производњи електричне енергије. У комбинације су укључили америчке, кинеске, арапске, француске и немачке ортаке. Све то о трошку грађана, који балансирају на ивици егзистенције.

Што је најгоре, не намерава да стане. Ни сад, при крају пута, не може да се уздржи од преварних комбинација. На његово инсистирање ускоро ће некој страној компанији бити продат СДПР Југоимпорт, једно од ретких српских предузећа које послује позитивно. Вучић не мари за штету коју ће нанети домаћој привреди, важно му је да приграби провизију. С истом намером планира изградњу још шест фудбалских стадиона. Један од њих биће подигнут у Зајечару. Kад му је Бошко Ничић, локални напредњачки дахија, рекао да то нема смисла, пошто у том сиромашном крају, више нема ни ко да игра, а камоли да гледа фудбал, и да има пречих послова у које би требало инвестирати новац из буџета, Вучић му је одговорио на свој начин: “Шта те боли курац, новац није твој”.

У праву је. Новац није Ничићев, али није ни Вучићев. То зна и диктатор, зато се плаши поверилаца. Многима је много отео, па зна да му они неће допустити да побегне с пленом. Отето је проклето, а у ту несрећу Вучић је увукао целу своју породицу, кумове и сараднике.

• Млађан Динкић се толико накрао да може само да сам себи ископа гроб, да легне и чека оно што је заслужио – говорио је Вучић док је био у опозицији, пре него што је покојни Динкић постао његов и сарадник његовог брата Андреја.

Захваљујући Вучићу, Динкић је политички и биолошки преживео. Ваљда се надати да ће Александар и Андреј Вучић, после неминовног политичког колапса, добити шансу да у поштеном судском поступку одговарају за све што су радили ових година. Није лепо и политички коректно сугерисати исход суђења, али неће бити изненађење ако он буде у складу са стихом Хенриха Хајнеа; “Треба да опростимо непријатељима, али тек пошто заврше на вешалима”.

• Бићу упамћен по величанственим мостовима и путевима, по томе што сам удвостручио плате и пензије – нада се диктатор.

Много је реалније очекивати да буде упамћен по злочинима које је извршио над народом којим је владао, баш као што ће генерација, која му је то дозволила, бити обележена срамотом.

Предраг Поповић, Таблоид