Колаборацијом Вучића и Ђиласа створени су услови за потпуно уништење Србије. Заједничким снагама окупирали су политичку сцену, угушили слободу медија и личне интересе ставили изнад државних и националних. Кад озваниче сарадњу, по диктату западних господара, супротно вољи народа увешће санкције Русији и изазвати тотални политички, привредни и морални колапс. Они ће поделити власт, моћ, јавне ресурсе и похвале страних емисара, а грађани ће добити инфлацију, скок цена, глад и беду.
Пакт против Србије је ступио на снагу, почео је процес деструкције, а колико ће трајати и како ће се завршити не зависи ни од Вучића и Ђиласа, ни од њихових вашингтонских и бриселских ментора, него од народа. У самоодбрани, кад-тад, народ ће морати да устане и одбрани право на голи живот.
Миодраг Мики Ракић је, још пре 16 година, сковао план о трајној сарадњи Драгана Ђиласа и Александра Вучића. По тој идеји, њих двојица требало је да буду лидери двопартијског система. Као кечери, јавност би замајавали представама у којима се, тобоже, искрено боре један против другог, добро пазећи да се не повреде. Повремено би се смењивали на власти, преузимајући обавезу да се међусобно штите од кривичне одговорности. Пре осам година, Ракић је умро, али његови фаворити су наставили да раде по плану.
Увод у последњи чин те хорор-представе одигран је после априлских избора, кад је Ђилас из фазе привидне конфронтације прешао у јавну колаборацију с Вучићем.
У новој подели улога, Вучић је добио легитимитет и, што му је много важније, опрост грехова за све злочине извршене током десетогодишње диктатуре.
Аболиран је за шверц дроге и оружја, који је организовао његов картел; зверства мафијашких кланова који су деловали под његовом контролом, почев од Вељка Беливука, па до Звонка Веселиновића; за пљачку пензионера, отимање буџетских средстава и приватне имовине, корупционашке афере у које су укључени његов брат Андреј, кумови Никола Петровић, Славиша Кокеза и Небојша Стефановић; за смрт Владимира Цвијана, убиство Станике Глигоријевић, атентат на Оливера Ивановића и за многобројне неразјашњене трагичне случајеве у време пандемије корона вируса, попут Дејана Јовића, Драгослава Космајца и Бранка Стефановића; за највећу европску праоницу прљавог новца „Београд на води“ и за највећу европску плантажу марихуане „Јовањицу“; за „Коперникус“, ПКБ, „Београђанку“, БИГЗ, центар „Сава“ и осталу државну имовину коју су будзашто купили повлашћени тајкуни из дворске свите; за 700.000 растурених породица, чији чланови су побегли из Србије; за кинеске тровачнице у Бору, Смедереву и Зрењанину, за корејске, турске и остале белосветске робовласнике, који су плаћени новцем робова да би овде глумили стране инвеститоре…
– Одговараћеш, Вучићу, ја ти кажем! – викао је, кроз сузе, Драган Ђилас оне ноћи кад су напредњачки вандали скандирали „Хеј, хеј Ђиласе, врати паре, лопове“ поред стана у коме живе његова деца.
Ђилас није вратио паре, али престао је да буде лопов, постао је Господин. У процесу трансформације заборавио је на претњу осветом. Уместо да позива на одговорност, почео је да пере Вучићеве прљаве трагове. То је радио и у време предизборне кампање. Лидери и кандидати тзв. Уједињене опозиције Србије у кампањи су се бавили позитивистичким темама, потпуно занемаривши напредњачке криминалне и корупционашке афере.
– У последњој недељи пред изборе добио сам податке о представницима режима који су учествовали у афери с бензил хлоридом. Та супстанца, од које може да се направи дрога вредна 500 милиона евра, морала је да буде уништена још 2014. године. То није урађено. Ми смо открили ко је за то одговоран. Хтео сам да ту документацију покажем јавности, али лидери коалиције су тражили да то не користим пред изборе, да не буде како на тој афери освајамо политичке поене – открио је недавно Срђан Миливојевић, председник Извршног одбора Демократске странке.
Миливојевић је открио и да је током изборног дана, око 15 сати, кад су примећене неправилности на више од хиљаду бирачких места, предлагано да се прекине изборни процес. Иако је било очигледно да напредњаци опет брутално краду гласове, Ђилас и његови сарадници нису хтели ни да расправљају о прекиду избора, а камоли да позову грађане на улицу, на протест. За вајне опозиционаре није била битна воља грађана, него заштита легитимитета Александра Вучића.
Први, и пре него што су објављени резултати избора, Драган Ђилас је потврдио Вучићев легитимитет назвавши га „председсником свих грађана“. Ту тезу је наставила да доказује Мариника Тепић: „Александар Вучић има неспорни ауторитет, који потврђује то што је са више од два милиона гласова изабран за председника Републике Србије, то је напросто тако“.
У купању Вучића вредно и горљиво учествују медији и појединци блиски Ђиласу. Иако се Марко Видојковић истакао тврдњом да „ће увек бити против Вучића, али сад ће га подржати јер води Србију у Европску унију“, шампионска титула у политичком лицемерју припала је Јелени Обућини, уредници на Шолаковој телевизији Неwсмаx Адриа.
– Верујем да Вучић има шансе да уђе у историју.Да ли су у историју улазили наши владари зато што су саградили путеве? Можеш да уђеш у историју ако си саградио први пут. Ово је његова прилика. Свет се одређује према једној или другој страни и ништа више није исто од почетка агресије Русије. Бојим се да замислим сценарио у ком он бира погрешну страну. Сценарио у којем он бира исправну страну ће њему донети то да ћемо, хтели или не, морати да му заборавимо многе ствари које су рађене у протеклих десет година – тврди звезда Шолакове телевизије.
Не чуди што Обућина предлаже да се забораве Вучићеви злочини. Она се у том послу већ истакла 15. марта прошле године. Магазин Таблоид је тог дана објавио информацију да је Владимир Цвијан мртав од јануара 2018. Иако је Републичко јавно тужилаштво потврдило нашу информацију, Обућина је бестидним лажима покушала да компромитује наш Магазин. Сад припрема јавност за опраштање осталих грехова Вучићу. Ако Вучић уведе санкције Русији, нема везе што је опљачкао Србију, безбројне породице завио у црну, задужио неколико следећих генерација и угасио наду у нормалан живот.
Под паролом „мир – мир, нико није крив“ крије се суштина плана Микија Ракића. Кад је пао с власти, Ђилас је проглашен лоповом који је украо 619 милиона евра. Истрага је вођена у медијима, не у тужилаштву. Против Ђиласа није вођен ниједан поступак, није му суђено и пресуђено. Вучић га је медијски компромитовао, истовремено га штитећи од утврђивања одговорности пред судом. Сад долази време да Ђилас врати дуг, па да створи медијске услове у којима ће се заборавити на најтеже злочине, на отету имовину и раскомадана тела.
Као повод за морбидну представу искоришћен је рат у Украјини. То је прилика да Вучић, што каже Обућина, уђе у историју кад уведе санкције Русији. Да би то урадио потребна му је помоћ пријатеља. Кад је тешко, Ђилас.
Окретањем Србије против Русије, против воље и интереса српског народа, а по налогу западних господара, Вучић ће заиста добити место у историји. Одмах уз Вука Бранковића. Ђиласа чека идентификација с нешто скромнијом историјском личношћу, са Шћепаном Малим.
Као што се Шћепан Мали лажно представљао као руски цар Петар ИИИ, да би владао Црном Гором, тако се и Драган Ђилас представља као неприкосновени лидер опозиције. Та улога му је потребна како би, кад за то дође време, имао пун политички капацитет за „антируску коалицију“ с Вучићем, какву заговара амерички амбасадор Кристофер Хил.
Американцима се жури, зато врше већи притисак на Ђиласа, него на Вучића. Уцењен личним и породичним криминалом, Вучић је већ пристао на све што му је тражено. За разлику од њега, Ђилас се гица. Одбио је прву понуду Хила да одмах уђе у коалицију с Вучићем и заседне у фотељу председника владе. Иако је извршио ритуално политичко самоубиство одласком на разговоре с Вучићем, Ђилас покушава да врда и купи време. То одговара и Вучићу, зато су заједничким напорима направили стратегију, коју су предложили газдама из САД-а.
План је једноставан. Вучић ће отезати са конституисањем Народне скупштине, а потом и избором следеће владе. Кроз то време постепено ће, у мањим пакетима мера, уводити санкције Русији, како би политички и медијски припремио јавност за дефинитиван заокрет према Западу. На то ће потрошити скоро цело лето, а онда ће пресећи. Ако истраживања покажу да су створени услови, Српска напредна странка и Странка слободе и правде направиће владајућу коалицију. Ако се покаже да још није зрело за отворену русофобију, без по муке изазваће парламентарну кризу, која ће бити разрешена расписивањем ванредних избора, и то у пакету с поновљеним београдским, а вероватно и с локалним. До тада, Ђилас ће покушати да се позиционира као лидер опозиције.
Одласком код Вучића, Ђилас је растурио фаму о себи као искреном опозиционару и растерао већину чланова и гласача ССП-а. Ако би био принуђен да сад уђе у владу имао би исти статус као Гордана Чомић после прошлих избора. Такав, није потребан ни Хилу, ни Вучићу.
Протеклих пет година, откад га је вратио у политику, Вучић је Ђиласа промовисао у лидера опозиције непрекидном медијском компромитацијом. „Прошле године нападали су ме и вређали на 1.800 насловних страница режимских таблоида, а Вук Јеремић је добио само девет наслова“, говорио је Ђилас, нудећи Информер и Курир као доказ његовог опозиционарства. Та илузија је прошлост. Сад је потребно да се лопов представи као господин, а потом и као кредибилан политички противник, који у неком тренутку може да постане савезник.
Упоредо с тим, траје и обрнути процес. Вучић више није диктатор, већ председник свих грађана. Свих, Беливука као и Ђиласа, Ловрековића као и Тепићке, Сарапе као и Обућине. Спуштање тензија, што је истакао као платформу за следеће акције, Ђилас намерава да искористи за стратешки заокрет.
Стварање референдумске атмосфере – ми или он – није довело до обарања Вучића и СНС-а, па сад, сматра Ђилас, треба инсистирати на превазилажењу подела, демократизацији друштва и, наравно, забораву злочина напредњачког картела. У таквим околностима, Ђилас ће добити подршку режимских медија, све с надом да ће то бити довољно да на следећим изборима прескочи цензус. Ако је Вучић успео да преко Пинка и Хепија у парламент убаци Мицу Заветницу можда може и Шћепана Ђиласа.
Да би пројекат успео потребно је да се Ђилас не наметне као вођа само Тепићки и лидерчићима непостојећи покрета Павлу Грбовићу и Јанку Веселиновићу, него и правим опозиционарима. Е, то је тежи посао.
– Резултати избора су показали да је дошао ред да један другоме помогну, а помоћ је била потребна и Вучићу и Ђиласу. Вучић није освојио већину на парламентарним и београдским изборима, али њему није била потребна помоћ око тога, него око разбијања опозиције. Зато је у изборној ноћи, у првом обраћању, иницирао разговор са Ђиласом. Господин Ђилас је то прихватио, отишао је и за сат времена убедио Вучића да не уради оно што му је корисно! Па, такву причу не може да прогута ни пас с маслом. Ђиласов изборни резултат показује да он више не може да за себе тврди да је лидер опозиције. Ђиласова лажирана истраживања јавног мнења показивала су да је ССП најјача странка у опозицији. Испоставило се да је ССП далеко од тог рејтинга. После избора, Ђилас је могао да уради само две ствари: или да оде у политичку пензију, или да оде код Вучића. Одлучио је да оде код Вучића. Тај флерт траје. Не значи да ће завршити у вези, али ако Ђилас буде потребан Вучићу, он ће га узети. Време ће показати шта ће бити, али Ђилас је јасно ставио до знања да је спреман да се стави на располагање Вучићу – тврди Вук Јеремић, председник Народне странке.
Још оштрије оцене Ђиласове издаје опозције изнео је Синиша Ковачевић, потпредседник НС и будући народни посланик.
– Господин Ђилас је отишао код Вучића на самохиротисање за јединог опозиционог владику, да се прогласи за неопозивог лидера опозиције. Није имао никакво право на то, ни политичко, ни морално. После тога, коалиција са господином Ђиласом је готова, дефинитивно мртва. Након таквог политичког издајства не видим разлог да се сарађује с њим. Србија нестаје, распада се држава, затире нација. Десет година се борим против тога, а сад треба да једног вођу заменим другим? Ђиласови ботови у медијима и на друштвеним мрежама овакве критичке ставове називају ципеларењем. Ако је тако, онда ја заиста ципеларим господина Ђиласа – каже Ковачевић.
И Мариника Тепић сматра да више није могућа сарадња између Ђиласове и Јеремићеве странке. За разлику од горљивијих ботова, који ципеларе критичаре оптужбом да су „до јуче јели из Ђиласове руке“, потпредседница ССП-а се задржава само на спиновању и политичким дисквалификацијама.
– Наши политички партнери су се стрмоглавили у популизам, користећи прилику да нападну ССП и нашег председника Драгана Ђиласа. Краткорочно промишљају ствари, без икакве стратегије и визије, без одговора на то шта даље. Драган Ђилас је само урадио оно о чему се консултовао са свима унутар коалиције, па и шире. Консултовао се, али, пошто није било консензуса око тога да ли треба ићи код Вучића, Драган Ђилас је одлучио да се у име ССП-а одазове том позиву – тврди Тепић.
Тепић каже да се Ђилас консултовао с колегама из Уједињене опозиције. Да то није тачно тврде Јеремић, Зоран Лутовац, Павле Грбовић, Здравко Понош, Владета Јанковић и сви остали. Чак и Ђилас признаје да му се „омакло“ да се понуди Вучићу за преговоре. Омакло му се и да статус лидера опозиције гради тако што је постављао ултиматуме Народној странци, што је сам одлучивао ко ће бити носилац које листе и кандидат за функције, па и тиме што је лично управљао предизборном медијском кампањом, финансијама и контролорима. Друго је питање зашто су сви пристајали на његове ултиматуме, али све то више није битно. После свега, остаје уверавање Маринике Тепић да је господин Ђилас направио добар и значајан договор с господином Вучићем.
– Договорени су услови под којима ће се одржати поновљени београдски избори, можда већ за два месеца, можда за шест до девет месеци. Договорено је да сви учесници на изборима имају једнаку медијску заступљеност. Договорена је провера бирачког списка и паритет у изборним комисијама, како не би било прегласавања – каже потпредседница Странке слободе и правде.
Флерт Вучића и Ђиласа још није довео до коалиционог венчања, али предбрачним уговором је утврђена подела једног дела плена, тешког око 2,5 милијарде евра. Уз посредовање Ђиласа, Драган Шолак је пристао да своју компанију СББ прода некој од Вучићевих партнерских фирми. У истом пакету, једна од Шолакових телевизија из система Јунајтед Групе добиће националну фреквенцију. Конкурисала је и Н1, али предност има Нова С. Да све иде у том смеру види се и по рекламама „Моне“ на Новој С. За препознавање процеса на политичкој сцени Србије, од агенција ИПСОС и Фактор Плус, корисније је праћење поступака „Моне“.
Нема бољег политичког компаса од Наде Момировић, која непогрешиво указује на то ко је подобан за актуелну власт и ко тек долази на власт. После свега што су Шолакови медији, нарочито аутори емисија на Н1, радили на смехотресној компромитацији њеног сина Томислава, Нада Момировић не би платила ни динар за рекламу, кад не би знала шта се спрема. Зато неће бити изненађење ако легендарни Тома Мона свој монтипајтоновски смисао за политику настави да шири у неком министарству и кад господин Ђилас постане премијер.
За промоцију у правог лидера опозиције Ђилас, засад, има подршку Вучића и Хила. (Добро, подржавају га и Грбовић и Веселиновић, који имају већи број ципела, него гласача.) То није довољно. Нема велике користи ни од подршке Шолакових и Вучићевих медија. Напротив, истицањем Ђиласа као потенцијалног савезника, који је спреман да с Вучићем подели одговорност приликом увођења санкција Русији, само му се прави медвеђа услуга. Ђилас је, пактом с Вучићем, већ остао без пола гласача своје странке, а притом је у апстиненцију гурнуо и многе гласаче других опозиционих организација из тзв. грађанског блока.
Предизборна истраживања, чак и она која су рађена за потребе ССП-а, показивала су да Ђилас и Тепић имају највише негативних поена, а то значи да немају политичку будућност. Уосталом, чак и без њих, та опција може да рачуна на 10 до 15 одсто бирачког тела, и то пре увођења санкција, после чега долази инфлација, колапс привреде и општи хаос. За то парче изборног плена бориће се и странка Здравка Поноша. Кад се у ту утакмицу укључи Понош, подржан од стране младог љубимца опозиције Саве Манојловића, владике Григорија, Дејана Бодироге и принца Филипа Карађорђевића, Ђилас ће морати да буде Худини, па да своје тужно друштво из ССП-а пребаци преко цензуса.
Да му проблем буде већи, ту је и конкуренција склепана на Бањици. Доктор Бранимир Несторовић је пројектован за вођу патриотске опције. С обзиром на популарност, коју је стекао у време пандемије корона вируса, Несторовићу неће бити тешко да се националистичким и русофилским ставовима позиционира на политичкој сцени. Није битно да ли ће то урадити сам или у сарадњи с Бошком Обрадовићем. Несторовићевим налогодавцима је важно да присвоји разочаране патриотске гласаче, као и оне који подржавају Ивицу Дачића и Социјалистичку партију Србије. С таквих позиција, Несторовић може да очекује бар 20 одсто гласова више од Ђиласа, а онда пада у воду сан о лидерству у опозицији и, потом, колаборацији с Вучићем.
Без обзира на њихов политички инжењеринг, пакт Вучића и Ђиласа не зависи ни од њих, ни од њиховог господара Хила. Коначну реч има народ. То показују и резултати априлских избора. Вучић је у кампању уложио око две милијарде евра, новцем из буџета подмићујући гласаче са по сто евра.Уз то, инвестирао је још четири милијарде евра, којима је одржавао стабилан курс динара, контролисао цене основних намирница и плаћао увоз електричне енергије.
На крају, успео је да купи победу на председничким изборима, а и то захваљујући недостатку јачег опозиционог кандидата. Воља народа је исказана на парламентарним изборима. Српска напредна странка је добила пола милиона гласова мање него пре годину и по дана. А, ти гласачи нису прешли на страну Ђиласовог опозиционог савеза. Показало се, грађани су против Вучића, али не желе ни Ђиласа.
Ако се тај тренд освешћивања настави, а хоће, услед хаоса који стиже, народ ће схватити да више нема у кога да верује, да мора сам узети судбину у своје руке. За разлику од Ђиласа и његових гласноговорника попут Обућине, грађани не желе да забораве злочине Вучића и његовог картела.
Нису неопростива само крупна мафијашка злодела, убиства и нарко трафикинг, пљачка јавне имовине и набујала корупција, него свакодневна психо-физичка тортура. Нема породице којој Вучић није завукао руку у џеп, онемогућио лечење, запослење или школовање. Стотине хиљада домаћинстава је изложено прогону јавних извршитеља, животу у беди.
Такви људи не сматрају да су тензије у друштву смањене тиме што су партнерски медији из оба политичка табора престали да Ђиласа називају лоповом, а Вучића диктатором. Тензије су смањене међу њима двојицом, али не и међу нормалним светом, који стрепи над голом егзистенцијом. Уплашени опасностима које стижу, грађани не желе и не могу да опросте онима који су им уништили животе. Напротив, желе ципеларење.
Узалуд је Вучић из свог фрижидера извукао Ђиласа. Лажни владар и лажни опозиционар неће успети да до краја спроведу план Микија Ракића. Заједно су уништавали Србију, заједно ће и нестати с политичке сцене.
