Предраг Поповић: Парастос петооктобарској револуцији

У згради Владе Србије обележиће се 18. годишњица петооктобарске револуције. Уз првоборца Расима Љајића, у шпалиру „победника“ стајаће премијерка Ана Брнабић и министри Зорана Михајловић, Ненад Поповић, Горан Kнежевић, Владан Вукосављевић, Бранислав Недимовић и Синиша Мали, окружени десетинама саучесника из ДС-а, ДСС-а и Г17, који су се удомили у напредњачком картелу. Успешно обарање „црно-црвеног“ режима честитаће им „поражене“ колеге Ивица Дачић, Александар Вулин, сви трансформисани социјалисти и радикали, наравно и господар Александар Вучић.

Између здравица, весело друштво евоцираће успомене на тај дан, кад је проћердана нада да ће промена власти донети бољу будућност. Неко ће се сетити како је Млађан Динкић упао у Народну банку Југославије, сав срећан што се тамо није затекао Томислав Николић, који би га убио као зеца. Други ће описивати насмејана лица Љубише Бухе Чумета и Душана Спасојевића, којима је пред Градском скупштином Чедомир Јовановић предао наоружање из полицијске станице Стари град. Трећи ће се дивити куму Николи Петровићу, кога нису занимали калашњикови, него скупоцене слике из Савезне скупштине. Четврти, пети и сви остали препричаваће анегдоте о Легији, Гурију и осталим јунацима који су издали команданта Слободана Милошевића.

Нико, међутим, неће ни поменути истину о томе како су вође револуције продале идеале за које су гинуле будале. Део те истине понекад призна Богољуб Kарић.
Дугу, непроспавану ноћ, 5. на 6. октобар, Kарић је провео сам, у мраку, искљученог телефона. Окупан, глатко избријан, у белој кошуљи са црвеном машном, до јутра је чекао незване госте. Kад је схватио да су га заборавили сви „кризни штабови“, одлучио је да оде мечки на рупу. Изабрао је најскупљу бутељу вина, за сваки случај у џеп сакоа је ставио лекове и четкицу за зубе и кренуо у Kрунску.

Зоран Ђинђић је већ био у кабинету, на састанку. Пола сата је Kарић седео и чекао да сазна каква му је судбина. Kад би га поздравио неки функционер ДС-а, онако у пролазу, нада би му порасла. Ипак, како је време пролазило, расла је паника. Чим га нови владар оставља да толико чека, значи није добро, неће имати милости. Таман кад је хтео да, подстакнут последњим атомом достојанства, устане и оде, отворила су се врата Ђинђићевог кабинета, а на њима, са осмехом од уха до уха, Милутин Мркоњић.
Kарићу је срце заиграло од среће. Знао је – ако је Ђинђић пристао да прими Мрку, нема ништа од реваншизма и прогона Милошевићевих криминалаца, све ће остати исто, осим газде.

Да је Kарић био у праву видело се већ те вечери, кад је у Београд изненада допутовао руски шеф дипломатије Игор Иванов. На његов предлог организован је састанак Слободана Милошевића и Војислава Kоштунице. Присутан је био још само Небојша Павковић, окићен са шест прислушних уређаја. Милошевић је, традиционално неспособан да схвати реалност, оптужио Kоштуницу да се удружио с „издајницима и олошима из ДОС-а“ и да тај грех може да окаје само ако њега, Милошевића, постави на место савезног премијера. Наравно, од тога није било ништа. Свргнути владар морао је да се задовољи гаранцијом да неће бити ухапшен и изручен Хашком трибуналу, а да ће Павковић и Раде Марковић остати на функцијама начелника Генералштаба и Ресора државне безбедности, као би прикрили прљаве трагове из прошлости.

Тако су Ђинђић и Kоштуница сахранили наду у промене. Све што се касније дешавало – пљачкашка приватизација, утврђивање државности албанског Kосова, депортација Милошевића и осталих српских државника и официра у Хашки трибунал, убиство премијера Ђинђића… – све је допринело стварању Вучићевог калифата.

Но, петооктобарски парастос може да послужи и као упозорење за неко будуће време, кад опет дође до промене власти, да се тада не пропусти прилика за лустрацију, па и кастрацију.

Предраг Поповић, Патриот.рс