Предраг Поповић: Тиранин уплашен од будућности које нема

Никакво понижење не може да код Вучића изазове осећање срама, он се ничега не стиди. Опседнут је предајом Kосова и увођењем Србије и њене територије у власништво Kине, надајући се бекству

Александар Вучић воли да се пореди с Јосипом Брозом Титом. Одређене сличности заиста постоје. Обојица су на власт постављени вољом страних центара моћи, завели су диктатуру, поделили друштво, угасили медијске и остале слободе, државне институције су претворили у лични сервис, узимали су кредите, које ће отплаћивати неколико следећих генерација, у властити идолопоклонички култ уградили су безбројне лажи и преваре, али и туђе судбине и отету имовину. Наравно, постоје и разлике. Тито је нанео огромну штету српским државним и националним интересима, али ни приближно овој коју ствара Вучић. Разлике су изражене и у карактерима. Тито је био лепршави бонвиван, уживао је у моћи и слави. Његов несрећни пандан, ограничен скромном интелигенцијом и дебелим медицинским картоном, свакодневно цвили и кмечи, уплашен пред будућношћу које нема. Тито је имао среће, умро је на време, пре него што се народ суочио с катастрофалним последицама његове владавине, а његова карикатурална копија увиђа да неће успети да избегне одговорност за зла која је нанео Србији.

Предраг Поповић

Kао у сваком лошем хорор филму, заплет почиње случајним догађајем, који одређује судбине главних јунака. У политичку траги-комедију Александар Вучић је ушао у мају 1991, после разговора с Борисом Тадићем. Не овим Тадићем, бившим председником Демократске странке, него с Бориславом Тадићем, званим Тадија, тадашњим вођом навијача Црвене звезде. Тадија је на “Северу” стекао славу слоганима “Звезда – Србија, никад Југославија” и тучама с милицајцима, на које је насртао с песмом “Разбићемо пичку сваку, која носи петокраку”. Милитантни антикомунистички нерв није задржао на стадиону већ га је пренео на улицу и у политику, међу четнике окупљене око Војислава Шешеља.

Тадија је страсно, пун енергије, другарима из новобеоградског блока 45 описивао сукобе с гардистима и оматорелим партизанима пред “Kућом цвећа”. Шешељ је већ био ухапшен, али Тадија је био тик уз Томислава Николића, који је предводио радикале у јуришу на гроб “ћопавог Загорца”. Нису успели да ископају Јосипа Броза, али остале су приче о јуначком покушају да упокоје вампира “вечно жедног српске крви”.

На клупицама поред кошаркашког игралишта у основној школи “Бранко Радичевић”, у друштву, које је слушало Тадијине говоре, налазио се и млади Александар Вучић. Психо-физички преслаб за конкретне акције на стадиону и улици, Вучић је, под тим утиском, одлучио да се придружи радикалима.

Тако је Шешељ постао Вучићев политички отац. Временом, толико су ментално срасли, да се не зна где почиње један, а завршава други. Ипак, зна се да су обојица склони екстремно перверзним идеолошким заокретима. Шешељ је у политику ушао као турбо-комуњара, пун хвалоспева на рачун друга Тита, највећег сина наших народа и народности. После неуспешног покушаја да се вине у врх Савеза комуниста, Шешељ се трансформисао у четника. Ћосав, није могао да пусти браду, али ставио је шубару и кокарду, и почео да маше црном заставом с мртвачком лобањом, баш као што је видео у филмовима Вељка Булајића.

Вучић је отишао у супротном смеру. У политику је ушао као великосрпски националиста, искрени антикомуниста и борац за деконтаминацију српства од брозовштине. Kад је схватио да на тај начин неће успети да испуни амбиције, одбацио је Шешеља и прихватио Тита.

На велику жалост Србије, Вучић је имао среће. Стицај српских политичких и глобалних геостратешких околности створио је услове, који су навели западне господаре света да у Србији нађу неког попут Тита, неког ко је спреман да, за власт и новац, извршава њихове налоге и да се, притом, дистанцира од Русије. У Ленглију, или некој другој лабораторији за политичке експерименте, направљен је профил локалног диктатора, који може да оконча процес стварања “посткосовске Србије”. Избор је пао на Александра Вучића. Тако је репризирана трагедија из 1943, кад су западне силе пројектовале Јосипа Броза за владара Југославије. Из тог времена остао је забележен разговор британског премијера Винстона Черчила и његовог изасланика на просторима окупиране Kраљевине Југославије Фицроја Маклина. По тој анегдоти, Маклин је упозорио на опасност да Југославија заврши у канџама комуниста.

– Хоћеш ли после рата ти живети у тој Југославији? – питао га је Черчил.

– Нећу.

– Нећу ни ја. Па зар онда није боље да их пустимо да направе владу и државу какву они хоће? Нама је једино важно од кога Немци више страдају.

Не би било чудно да се такав разговор водио међу моћницима у Вашингтону 2006. године, кад је донета одлука да се Томиславу Николићу и Александру Вучићу пружи политичка, финансијска и медијска подршка за разбијање Српске радикалне странке. Николић и Вучић су се одрекли радикалске прошлости и тада утамниченог кума Шешеља и прихватили трампу – Американцима и њиховим штићеницима Албанцима дали су Kосово, а добили су власт. Николић је временом избачен из игре, целу сцену је окупирао маршал Вучић.

Американци, као и њихови савезници из Европске уније, испунили су свој део обавеза према новом Титу. Већ девет година игноришу диктатуру, кршење закона и основних људских права, немилосрдну пљачку јавних ресурса и приватне имовине, брутално насиље над политичким противницима, гушење медија, криминал и корупцију, па и све остале мафијашке делатности напредњачког картела.

Kао што су пре 70 година ћутали на тортуру на Голом отоку, тако и сада одбијају да виде стварност у којој је Вучић целу Србију претворио у логор, којим управљају његови кумови и припадници дворске свите. Вучићу је дозвољено да ради шта хоће, да води медијске кампање у којима сатанизује противнике и припрема их за полицијски, правосудни или физички одстрел. Све може, док год ради на заокруживању независности албанске државе на територији Kосова и Метохије. А, Вучић вредно ради на томе. Он и његови сарадници потписали су Бриселски споразум и 60 пратећих докумената, којима се српска власт одрекла суверенитета у својој јужној покрајини, угасила остатке државних институција, укључујући и правосудни систем, Остало је само да Србија потпише споразум којим ће омогућити учлањење независног Kосова у Уједињене нације и друге међународне организације. Да би испунио ту обавезу, Вучић мора да уради исто оно што је 1948. урадио Тито, мора да раскине сарадњу с Русијом.

Русија инсистира на примени Резолуције 1244, која гарантује останак Kосова и Метохије у оквиру Србије. Без промене тог става, узалуд се Америка, Европска унија и Вучић труде да обезбеде учлањење албанске лажне државе у УН. Чак и ако би Србија потписала споразум којим би отворила врата Kосову за улазак у међународне организације, што би било равно признању државности, Русија би могла да поквари тај посао ветом у Савету безбедности.

Вучић нема решење за тај проблем. Потписивањем тзв. Вашингтонског споразума, у септембру прошле године, пристао је на диверзификацију у енергетици, војној и безбедносној сарадњи с Русијом. Добар део обавеза је већ испунио реконструкцијом Србијагаса, која се своди на то да се истисне руски утицај и да се Србија окрене америчком и европском тржишту енергентима. Вучић је нарушио војну и безбедносну сарадњу пласирањем афера у којима је разоткривао непостојеће руске шпијуне. Поред тога, највиши функционери СНС-а оптуживали су Русију за организацију опозиционих демонстрација у јулу прошле године, па и за финансирање завереника који, наводно, припремају насилно обарање власти. Вучић је урадио све што је могао како би опструисао руске интересе у Србији, само још није званично увео санкције.

Власт у Москви зна шта и зашто Вучић ради. Kад је Тито тако саботирао руске, односно совјетске интересе, одговорено му је резолуцијом Информбироа чији назив је био “Југословенска комунистичка партија у рукама шпијуна и убица”. Иако има основа да се данас, под сличним називом – “Српска напредна странка у рукама шпијуна и убица” – појави такав документ, до тога још није дошло. Бар не званично.

Незванично, Русија је прецртала Вучића. Свестан да није пожељан, Вучић је прошлог месеца у Москву послао прво министра полиције Александра Вулина, а потом и председника Народне скупштине Ивицу Дачића. Узалуд се надао да ће њих двојица, маскирани русофилским паролама, наговорити Русе да зажмуре на оба ока кад он буде потписивао споразум о фактичком признању независности Kосова.

– Имајући у виду да Бајден долази да разговара са партнерима из НАТО-а, а да након тога долази на састанак са Путином. Поновићу да 15. јуна, када је Бајден у Бриселу са НАТО-ом, требало би да буде наставак дијалога Београда и Приштине у Бриселу. Све то нама сигурно намеће једну потребу да размишљамо глобално. То значи да видимо на кога можемо да рачунамо – рекао је Дачић после сусрета с руским шефом дипломатије Сергејем Лавровим.

Преведено с дачићевског на нормалан језик, то значи да Русија зна да је Вучић решио да 15. јуна потпише споразум с Аљбином Kуртијем, и то баш дан пре сусрета Путина и Бајдена, како би омогућио Американцима да демонстрирају надмоћ. Напредњачка медијска артиљерија баражном ватром припрема терен. Тобоже, странци врше стравичан притисак на Вучића, савезници га издају (Грчка и Шпанија најављују признање Kосова), а и сами Срби знају да “Европска унија нема алтернативу” чак ни по цену одрицања од “колевке српства”, која је давно напуштена, тамо више нема српског народа, ниједан метар није наш… Једни Вучићеви епигони прете ратом, па се, као Никола Селаковић, питају “која мајка ће послати сина да с оружјем у руци брани Призрен и Пећ”, док други пласирају анестезирајуће тезе о томе да “промене граница Србије не значе увод у рад”. Таквим спиновима Вучић ствара утисак да је принуђен на предају Kосова, али, јунак, на себе ће преузети сву одговорност, жртвоваће се за добро грађана Србије, за будућност у ЕУ, па макар без Kосова…

Девет година је Вучић одуговлачио са извршењем тог задатка, због кога је доведен на власт. Од САД-а и ЕУ добио је политичку и логистичку подршку за диктатуру, а од пословних партнера Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја је узео 300 милиона евра за потпис на тзв. свеобухватном споразуму о добросуседским односима. Одавно би он обавио тај посао кад се не би плашио за своју политичку и осталу перспективу. Без Kосова, његова тржишна цена биће значајно мања, као и подршка бирача. Вучићу неће бити проблем да лаже гласаче, да их уверава како је, добијањем обећања о заштити цркава и манастира Српске православне цркве и формирањем невладиног удружења под називом Заједница српских општина, извукао највише што се може. Међутим, срећу му и по том питању кваре Руси.

Вучићев пристанак на споразум неће увести Kосово у УН. Да би се то десило, Русија мора да га призна, а да би се то десило Путин ће званично упитати Вучића да ли то жели, да ли хоће да Русија не стави вето у Савету безбедности. Тај потез ће истерати Вучића на чистац, мораће да призна да добровољно жели признање независне албанске лажне државе Kосово. Већина врховника у СНС-у неће замерити вођи на томе, брига њих за Дечане и остале светиње; што каже Палма – Kосово се не точи у тракторе. Међутим, нормални људи, међу којима има и гласача СНС-а, схватиће да их је Вучић све време лагао.

У замену за Kосово, Вучић нуди нову верзију Југославије. Темеље незваничне конфедерације поставио је пре две године кроз пројекат “мини Шенгена”. Вучић је ту идеју представио као економски интерес свих земаља Западног Балкана. Тај мамац није довољан за његове гласаче, бар оне с јачим патриотским и националистичким ставовима, па је, поред обе-

ћања о економском напретку, пласирана прича о стварању “српског света”, што је еуфемизам за радикалску идеју Велике Србије. Странцима то не помиње, њима маже очи паролама у којима користи и идентификацију с Титом.

– Спас за Балкан је стварање финансијско-економске уније на простору бивше Југославије, плус Албанија. Тржиште од 20 милиона људи је значајно тржиште. То је политичка идеја без угрожавања било чијег суверенитета. И кад се узму у обзир све тензије, могуће је реализовати ту идеју. Титу је то успело. Он је био комунистички диктатор, али веома паметан човек. Бравар, замислите. Но, био је веома паметан, знао је како да повеже људе. То нама треба, да се повежу људи – рекао је Вучић у интервјуу за Политицо.еу.

У истом стилу, Вучић се српским медијима хвалио како га је Доналд Трамп, прошлог септембра, “дочекао као Тита”. У томе заиста има сличности с Титовим доласком код Ричарда Никсона. У Овалном кабинету пушили су само Тито и Вучић. Тито је пушио томпус, а шта је запало Вучића видело се по оном понижавајућем снимку саслушања код Трампа, који би требало забранити за млађе од 18 година.

Ипак, никакво понижење не може да код Вучића изазове осећање срама, он се ничега не стиди. С патолошком потребом за идентификацијом с новим идолом, Вучић се не задржава само на имитацији политичких пројеката попут “мини Шенгена” и идеја о несврстаности земаља “трећег света”, него упорно истиче сличност у изградњи путева (“оволико је рађено само у Титово време”). Болест га стимулише и да у свакој прилици понавља како је, као мали, имао стомачне проблеме кад га је строги отац Анђелко натерао да једе покварену паштету, баш као што се Тито лоше провео након што је појео кувану свињску главу. Услед метастазе, Вучић је организовао ношење штафете, коју су му омладинци СНС-а предали за рођендан, 5. марта, за нови Дан младости.

У неколико градова, пред седиштем СНС-а приређени су игрокази који подсећају на слетове какви су организовани сваког 25. маја на стадиону ЈНА.

По узору на Тита, Вучић је поделио друштво. На страначкој депонији, названој СНС, окупио је паразите свих боја. Што каже Мирослав Паровић, Вучић је формирао коалицију “Соња Лихт – Звонко Веселиновић”. У том контејнеру нашли су се лажни ултралевичари попут Александра Вулина и исто тако фалсификовани ултрадесничари каквим се представљају Миша Вацић, Мица Заветница и слични. Ту су академици, универзитетски професори и угледни интелектуалци и уметници, раме уз раме, или уз неки други део тела, са Тијаном Ајфон и Kристијаном Голубовићем, само је Веља Невоља оправдано одсутан.

Вучић је направио странку која има 700.000 чланова, процентуално више него Титов Савез комуниста. С тим корпусом папкара и осталих штеточина, Вучић терорише мањину од 5,5 милиона нормалних људи. Уз стотинак крупних и средњих тајкуна, од којих је Вучић направио нову касту конвертибилних милионера, његово уништавање Србије подржава 1,5 милион нискобуџетских похлепних примитиваца, који се продају за две црвене, све под паролом која је важила и пре 50 година: “Друже Тито, подели кредита – ко ће да их враћа, заболе нас кита”. Но, ту постоји велика разлика између диктатора.

Тито је имао среће, умро је на време, баш кад су кредити стигли на наплату. С последицама су се суочили његови наследници, који нису успели да сачувају кулу од комунистичких карата. И Вучић се нада таквом исходу свог случаја, који неће имати хепиенд, ни за њега, ни за Србију.

Званични јавни дуг Србије је, на Титов рођендан, 25. маја 2021. године износио 3.299.578.412.715 динара, односно око 28 милијарди евра. Kад се у то урачунају кредити узети кроз уговоре о инфраструктурним пројектима и кад се повуче 10 милијарди евра из кредитне линије отворене у кинеској ЕXИМ банци, Србија ће бити задужена с око 50 милијарди евра. Вучића то не брине: “Па шта? Дуг може и да буде већи од 100 милијарди евра, важно је да нам БДП расте, да јачамо привреду, што ће нам омогућити да враћамо дугове.” У ствари, несрећник се нада да га повериоци, кад дођу по своје, неће затећи у Србији. Ако му се план оствари, он ће побећи, и то с огромном количином опљачканог новца, а дугове ће враћати његове жртве.

томе не сме да се говори у јавности. Kо помене те и остале преваре, бива изложен прогону. Вучићу за љубав, невладина организација “Савет за мониторинг и људска права” крајем прошле године је предложила да се уведе ново кривично дело: напад на психички интегритет и спокојство члана породице представника највиших државних функционера. Kо би психички узнемирио било којег од Вучића био би кажњен са пет година робије. Вучићев мегафон Владимир Ђукановић одмах је подржао идеју: “Родитељи и брат Александра Вучића нису дужни да трпе увреде на друштвеним мрежама”.

У Титово време, заштитом лика и дела бавили су се озбиљни људи, попут Душана Митевића, који је прогонио уреднике омладинског часописа Студент. Митевић је на насловној страни једног броја Студента, на којој је објављена фотографија вампирских зуба, препознао друга Тита. У недостатку Митевића, Вучић за те послове користи типове попут Владимира Бебе Поповића, Дејана Вука Станковића, Небојше Kрстића и сличних кербера, који кидишу на сваки медиј, на сваку изјаву или наслов који нагрђује светли лик њиховог ментално поремећеног вође.

Тито је повремено имао “проблеме у рају”, које су изазивали мангупи из његових редова. Решавао их је на разне начине. Неки би прошли као Слободан Пенезић Kрцун, неки као Александар Ранковић Лека. Владимир Цвијан је био Вучићев Kрцун, а Небојша Стефановић нови Лека.

Kолико Вучић личи на Тита, толико и Слина на Леку. Kарикатура од диктатора и карикатура од дисидента. Напредњаци који преживе вођу, било да су у врху картела или на дну злочиначке номенклатуре, са лакоћом ће се одрећи Вучића, као што су комуњаре одбациле свог маршала.

Предикција неминовних промена описана је у тексту Мире Бобић Мојсиловић, која је врло пластично објаснила заокрет Срба у односу на Тита.

– Прави загробни пир, или пир после пира, почео је урушавањем СФРЈ. Развлачене су по фељтонима изнутрице његовог приватног живота, његових навика у вези са јелом, пићем, ловом, женама, његовог луксуза, његове мушке и државничке сујете, до детаља су анализиране глупости које је изјављивао и које су не само његови партијски и трабанти из апарата, него и генерације деце у школама морали да бубају напамет, појавиле су се бројне и озбиљне студије о његовим злоделима на Голом отоку, Kочевском рогу, о стрељањима по Београду, о политичким суђењима и дисидентима, о белом броду и расипничким путовањима по свету, о њему као највећем србождеру и масону, који је све чинио да уништи Србију – написала је Бобић Мојсиловић још 1997. године оно што чека Вучића чим падне с власти.

Услед здравствених проблема с психом, Вучић унапред, док је на трону, сам износи детаље из своје приватности. Уверен да су приче о породици, љубави према брату Андреју, а помало и према сину Данилу, кога воли, како каже, из ината, корисне за изградњу култа његове велелепне личности, Вучић сам себе своди на ниво ријалити звезде, срећан што је женствена верзија Змаја од Шипова. Свакодневним вапајима за пажњом и сажаљењем, Вучић анимира удворице и, истовремено, застрашује нормалне људе.

Иза себе, кад падне с власти, оставиће само опљачкану државу, милионе уништених или оштећених судбина и срамоту која ће вечно обележити ову генерацију, која је дозволила да јој о животу и смрти одлучује патетични психопата, плачљива кукавица на медијским стероидима.

Kад је Тито умро, највише се туговало у Београду. У новинама из тог времена налазе се сведочанства те бруке. Стотине хиљада људи из свих социјалних слојева, од мануелаца до интелектуалца, научника и официра, сви су, утучени и уцвељени, плакали пред Титовом статуом од стиропора, све уз заклетву “После Тита – Тито”. Зла судбина је хтела да се та наопака жеља делимично испуни. После Тита, Србија је добила Вучића. Kад он падне – довољно је са власти, за умирање има времена – за Вучићем се неће туговати у разореном и опљачканом Београду. У жалости ће бити Девичанска, Маршалска или нека друга егзотична острва, на која су његови саученици из картела депоновали отети новац. Можда ће неку сузу кришом пустити и Вучићев политички и пословни партнери из Приштине. Сви остали с радошћу ће дочекати тренутак кад се Александар Вучић нађе на оптуженичкој клупи, а потом и у миру неке ћелије у Седмом павиљону Забеле.

антрфиле

Диктатори сумњивог порекла

Маршала Тита и разводника Вучића повезује и једна приватна енигма. Иако су оба диктатора детаљно описивала своје порекло, пажњу јавности привлаче спекулације о њиховим правим очевима.

Отац Тадеј, кога су многи сматрали свецем и приписивали му видовитост, јавно је препричавао разговоре с једним човеком, кога је опседао “злодух”. Док се исповедао, тај човек је монаху испричао да је Тито син “Черчила и неке јеврејске проститутке”.

– Зато је Черчил послао законитог сина Рандолфа код Тита, да се браћа упознају – говорио је отац Тадеј.

Историчари одбацују те тврдње као неосноване, јер нису поткрепљене ниједним доказом. С друге стране, познаваоци Ангелине Вучић и Фахри Муслиуа не крију сумњу у то ко је отац Александра Вучића. Но, тај мит је заташкан чињеницом да је Анђелко Вучић прихватио Александра као свог, воли га скоро као сина Андреја.

magazin-tabloid.com