Предраг Поповић: Вучић реконструише „ратну владу“

Александар Вучић сија од среће. Председнички мандат трајаће му још четири године, као и владавина у Београду, док републичка већина има рок до 2020. Контролише све државне институције, од полиције и војске до правосуђа, некажњено крши Устав и законе, командује криминалцима, уређује скоро све медије, отима шта стигне и трпа у џепове, ради што хоће, цела Србија је његова. Вучић свесно ствара такав утисак, храбри себе и чланове свог клана. Ипак, и он добро зна да је притеран уза зид, да га чека тешко време у коме сваки потез има хамлетовски фатализам – бити ил не бити.

Страни ментори више не толеришу његово одуговлачење, под хитно мора да заврши косовску драму и принуди Србију да се заувек одрекне права на „колевку српства“. Уколико то не уради, биће тешко кажњен, Ујка Сем не прашта. Белосветски и домаћи криминалци, Вучићеви финансијери и пословни партнери, упали су у проблеме, америчке безбедносне службе пресекле су неколико значајних ланаца за прање пара, који вуку до Србије, до „Београда на води“. Без прилива тог новца мегаломански пројекат на обали Саве доживео је судбину Скадра на Бојани. Пропали су и остали привредни експерименти, економија је уништена. Исцрпљени су и привредници који су, добровољно или под притиском, спонзорисали Српску напредну странку и њеног вођу. Политичка сцена ври, опозиција тражи начин да каналише незадовољство народа и угрози владајући картел.

Неспособан и слаб, у борби за опстанак на власти Вучић нема другог решења осим да настави по старом, да стопут примењеним триковима покуша да одгоди неизбежан пад. У шкрипцу, опет ће се послужити истим асортиманом превара, лажи и манипулација, којима је и раније куповао време.

У својој лабораторији сплетки већ је припремио план за ново замајавање страних господара и домаћих поданика. Уместо да решава нагомилане проблеме, одлучио је да јавност замајава кадровским променама у Влади Србије. Медијском халабуком о смени лоших министара и лицитацијом њихових наследника Вучић намерава да добије месец-два, таман до лета, а онда нема смисла да у време годишњих одмора расписује референдум за промену Устава и коначно извршење обавеза према вашингтонским газдама.

Ипак, мора му се признати да је смислио занимљиву кадровску вртешку, много значајнију од претходних, козметичких. Средином априла, упоредо с конституисањем нове београдске власти, без министарске функције остаће Душан Вујовић, Златибор Лончар, Вања Удовичић и, наравно, Владан Вукосављевић.

За рад Владе најважнија је промена на челу Министарства финансија. Да ствар буде гора по Вучића, то није његова, него Вујовићева одлука. Крајем прошле године, Вујовић је направио предлог буџета и отишао својим путем. Два месеца не учествује у раду Владе, не појављује се на седницама, нема га у јавности, а ни у тајности не комуницира с колегама. Ана Брнабић, уверена да је заиста председница Владе, прво је покушала да натера Вујовића да ради. Узалуд је слала мејлове и смс поруке, није добила одговор. Кад је изгубила стрпљење, цинкарила га је Вучићу. Оправдано љута, тражила је од свог шефа да утиче на Вујовића, да га натера да долази на седнице и извршава обавезе. Вучић ју је смиривао причом да Вујовић има приватних проблема, тешко је оболео. Вођа је имао разумевања све док одбегли министар није престао и њему да се јавља. После десетак пропуштених позива и игнорисаних порука, Вучић је схватио да Вујовић бежи с брода који тоне, као што је урадио Лазар Костић.

– Заборави на Вујовића, он више није битан, ускоро ће се на његовом месту наћи Синиша Мали, с њим ћеш добро да сарађујеш – рекао је недавно Вучић Брнабићки.

Она се обрадовала, пошто је с Малим одавно спајају приватне и пословне везе. Мали би се више радовао кад би добио прилику да још један мандат остане на месту градоначелника Београда, али мораће да прихвати све што му Вучић понуди. С том рокадом Вучић ништа не губи. Напротив, Мали је занат испекао одавно, још пре петнаестак година у Агенцији за приватизацију. Уз то, његовим пребацивањем у министарску фотељу Вучић ће лакше објаснити избор новог градоначелника.

Одлука Душана Вујовића да дигне сидро није изненађење. Има успешну каријеру, велику имовину и ништа мање здравствене и породичне проблеме. Последње што му треба јесте малтретирање с напредњачким дилетантима.

За разлику од његовог случаја, смена Златибора Лончара представља мистерију. Вучић је уском кругу сарадника најавио Лончарев одлазак, али није дао никакво објашњење. Његово ћутање створило је простор за бројна нагађања. Многи су се одмах сетили како је Лончар „висио“ и приликом састављања актуелне Владе. Као могући разлози за његов пад у господареву немилост наводило се да је самостално, без одобрења, с Николом Петровићем и Александром Ђорђевићем склопио споран посао са швајцарском фармацеутском фирмом „Новартис“. Вучић је посумњао да су узели повећу провизију, заборављајући да њему дају ушур. Наравно, никад није вођена званична истрага тог случаја, али Петровић и Ђорђевић су тихо и скоро неприметно смењени с функција. Много већу пажњу јавности привукао је Лончарев сукоб с Бошком Ђукановићем, директором Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“. Ђукановић је неопрезно и наивно, у кафанама и у свом кабинету, оговарао Вучића. Ђорђевић је то снимио и обавестио шефа. У наступу беса, Вучић је наредио Лончару да најури нелојалног Ваљевца, што је експресно урађено. Међутим, чим се мало смирио, Вучић је закључио да су му Лончар и Ђорђевић наместили игру и посвађали са човеком који га је задужио у неколико случајева. Није Вучићу било жао што је на неславан начин окончао каријеру проф. др Ђукановића, шокирала га је чињеница да најближи сарадници имају храбрости да манипулишу с њим. За инат, на место директора „Дедиња“, Шешељу за љубав, Вучић је поставио Милована Бојића, који с Лончарем има дугу историју сукоба.

Док је трајало нагађање ко ће све добити место у Брнабићкином кабинету, Лончар је јавно тврдио да му неће тешко пасти ако не буде поново изабран за министра здравља. Сада ћути, али то не значи да већ није почео да пакује ствари и припрема предају дужности наследнику. И то ником другом, него свом куму Зорану Радојичићу, директору Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, који је на политичку сцену ступио као носилац напредњачке листе на београдским изборима. Радојичић је већ на првом кораку показао да има све карактеристике које Вучић тражи – не држи се закона као пијан плота, изврће чињенице, обмањује јавност… Напросто, створен за министра у оваквој Влади.

Нико не зна зашто је Владан Вукосављевић изабран за министра културе и информисања, али сви знају да због његовог одласка нико неће закукати. Ни он. Вукосављевић је годинама градио имиџ озбиљног пословног човека, медијског партнера Драгана Ђиласа, Драгана Копчалића и сличних сумњивих магната. Све је пало у воду кад је сео у министарску фотељу. Уместо да се бави својим послом, он је путовао, проводио се и уживао. Новинаре, који би га обавештавали о притисцима власти, уверавао је да су сами криви, ко их је терао да се каче с Вучићем. Док је трајало, њему је било лепо. Сад, кад се врати у властиту безначајност, остаће му печат паразита и то неуспешног.

У политичком домету нема велике разлике између Вукосављевића и Вање Удовичића. Ипак, Удовичић је у Владу као мираз унео статус врхунског спортисте. На изласку, са собом је понео имиџ напредњачког примитивца који мисли да је Панчићева оморика добила назив по Панчеву.

У овој представи о реконструкцији, без улоге ће остати и Горан Кнежевић, министар привреде. Први пут је избачен из Владе због афлатоксина, сада ће због тумора. Кад је обавестио Вучића о опакој болести с којом се бори, Кнежевић је добио патетичну вербалну подршку. Чим је окренуо леђа и отишао, Вучић је показао шта искрено мисли.

– Ето, какав је то човек! Има рак на мозгу, поремећен му је центар за равнотежу, једва стоји, отежано говори. Зна да ни лекари у Каменици не могу да му помогну, али свеједно хоће да остане на министарској функцији. Сад би требало да га сажаљевам? Па, нећу. И ја сам болестан, под сталним сам стресом, притисак ме уништава, сваког часа могу да се шлогирам. Волео бих, али не могу да се мирно повучем из политике и посветим лечењу. А, он мени кука… – рекао је Вучић, доказујући да емпатију гаји само према вољеном себи.

За Вучића људи су потрошни материјал, који сада намерава да искористи за наметање теме која ће, уз помоћ режимских медија, привући пажњу јавности. Уместо напредњачким манипулацијама на београдским изборима, катастрофалним резултатима власти и угроженом егзистенцијом, грађани ће се бавити анализом кадровских промена. Иза позорнице, на којој ће једне лутке заменити друге, конце ће наставити да вуче исти зли луткар.

Суштина ће остати иста, усклађена с Вучићевом потребом да има ратну Владу, спремну да сузбије сваки покушај грађана да се ослободе од тираније. Док органима силе управљају Небојша Стефановић, Александар Вулин и Братислав Гашић, Вучић је уверен да ће успети да, по сваку цену, одбрани трон. Управо у том смислу недавно је одржао милитантан говор, припремајући сараднике за обрачун с незадовољним грађанима. Обавестио их је да БИА и МУП располажу сазнањима да опозиција опет намерава да реализује „македонски сценарио“. Оптужио је Драгана Ђиласа, Сашу Јанковића и Вука Јеремића да планирају да позову грађане на протест после београдских избора. Наводно, они су ангажовали страну агенцију која је направила предизборно истраживање, које је показало да СНС има подршку 31 одсто бирача. Све што напредњаци освоје преко тог нивоа биће означено као крађа изборних резултата и представљено као повод за уличне протесте.

– Нећемо имати милости према било коме ко нас угрози. Сад се жале на диктатуру? Е, па, тек ће видети шта ће их снаћи – рекао је Вучић.

Не плаши се он лидера разбијене опозиције, навикао је да манипулише њима и њиховим интересима. Као искусни популиста, добро обучен да препозна расположење народа, Вучић зна да му права опасност прети од гладних, покрадених и понижених очајника. Првих 20 година своје мрачне политичке каријере Вучић је паразитирао на незадовољству обичног света. Јаким паролама освајао је њихово поверење, а с њим и посланичке мандате, статус, утицај, станове, аутомобиле и новац. Захваљујући њиховој енергији и нади у промене, Вучић је 2012. дошао на власт. Уместо да спроведе обећане реформе, опљачкао је пензионере и раднике и створио робовласнички систем од кога корист имају само он, његова дворска свита и тзв. страни инвеститори.

Никад ниједан окупатор није успео да нанесе толику привредну и биолошку штету Србији. Према званичним подацима, из Вучићевог феуда годишње побегне око 40.000 младих и образованих, а умре 30.000 више него што се роди. Замрло је више од хиљаду села, а у градовима се живот претворио у тест издржљивости. Већина грађана балансира на ивици беде. Око 50 одсто радника добија плате мање од 212 евра, а чак 70 одсто испод 320 евра. Пензионери су принуђени да свакодневно праве избор – да ли да купе лекове или храну, не могу обоје. Уз све то, власт повећава намете, цеди грађане као суву дреновину. Индустрија не постоји, производи се само папир за режимске билтене и судска решења, којима се легалним утеривачима дугова дају овлашћења да отимају телевизоре, веш машине и све што нађу у домаћинствима, што осиромашени власници већ нису продали на бувљаку у бесцење.

Као да та несрећа није довољна, Вучић у обрачуну са својим жртвама злоупотребљава државне службенике. Полицајци, који раде за бедну плату, асистирају у отимању имовине грађана, чувају стражу напредњачким разбојницима док руше зграде и туку новинаре. Понижене судије, уплашене за властиту егзистенцију, не поступају у складу са законом, већ према интересима владара. Лекари, наставници, интелектуалци, новинари… Сви су увучени у напредњачки паралелни поремећени универзум у коме доминирају лаж и страх. Иако су то нормални људи, који само желе да извршавају своје професионалне обавезе, Вучић их је претворио у саучеснике у његовом злочину над Србијом.

У неком тренутку, који се неминовно ближи, грађани ће морати, у самоодбрани, да дигну главу и супротставе се тортури. Правда, која је из државних институција најурена на улицу, са улице ће се и вратити. Вучић то зна, зато се плаши сваког протеста, без обзира ко га организује, пензионери, студенти или грађанска удружења. Сваки отпор је опасан по наопаки режим, лако може да се претвори у искру која ће запалити његову кулу од карата. Ко је направио робовласнички систем мора да рачуна на то да ће се суочити с побуном робова.

Џон Кенеди је упозоравао да ће „они који мирну револуцију чине немогућом изазвати насилну револуцију“. На то указују и понеки актуелни српски интелектуалци, попут социолога Јове Бакића.

– Глад за правдом биће у великој мери заслужна за Вучићев пад. Наше друштво је најмање једнако у Европи, а та неправда је толико велика да вапи за исправљањем. Без потпуног уништења оваквог политичког система нема напретка Србије – тврди Бакић и отворено прети „револуционарном правдом“ свима који су „креирали и одржавали овај злоћудни систем“.

Бакић сматра да револуционарну правду заслужује Жељко Митровић, творац „огромног зла које треба затрти, јер Телевизија Пинк заслужује да нестане“.

Кад год Вучић чује такве ставове, претрне од страха. Колико год био поремећен, ипак је свестан да свака жртва његових превара има неки свој списак и силну жељу да казни кривца. Ипак, карактер му је јачи од интелигенције, не дозвољава му да се прибере и одустане од тортуре. Напротив, очигледно је решен да власт брани свим средствима, незаинтересован за последице које ће изазвати, и које ће бити врло непријатне и по њега и по нормалне људе.

– Од браће Вучић и криминалаца којима су окружени треба очекивати све, они су сада у фази „бити или не бити“. Београдски избори, унапред покрадени и намештени, њихов су последњи покушај да остану на слободи. Од очајника који иду на све или ништа може се очекивати баш све – тврди утицајни колумниста Пеђа Б. Ђуровић.

Његова процена свакодневно се потврђује у пракси. Напредњачки батинаши некажњено злостављају грађане, сукобљавају се с активистима опозиционих странака, нападају новинаре и све друге неподобне појединце. Вучићевим ескадронима командују криминалци, али и државни функционери и директори јавних предузећа. Као у сваком предизборном утеривању страха, акције напредњачких одреда организује и предводи Зоран Милојевић Зеља, директор косовског „Телекома“, а недавно се истакао и Милан Бојовић, батајнички силеџија, који се тренутно налази на функцији саветника за безбедност у Југоимпорт СДПР-у, државној фирми за трговину оружјем. Ломећи опозиционе штандове и насрћући на политичке противнике они су показали на шта су спремни и шта све може да се очекује од њих, ако врховни вођа нареди да ударе жешће.

У стварању такве атмосфере предњачи, наравно, Александар Вучић. Он то и не крије. Пред неколико сведока, приликом једног сусрета с Небојшом Стефановићем, скренуо му је пажњу да поправи кондицију.

– Запустио си се, то није добро. Видиш да нас чекају тешки дани, мораш да идеш у теретану – рекао је Вучић министру полиције.

Иначе, у „Спартакусу“, у који понекад сврати Стефановић, некада је редовно вежбао Александар Станковић, звани Сале Мутави, вођа Партизанових навијача и режимски нарко-дилер, који је изрешетан баш испред те теретане.

И Вучић је запоставио физичке активности. Мало због лењости, више због болести, која узима маха. Декадентни начин живота узима данак. Народ којим влада тавори у беди, али зато Хајле Вучић Селасије ужива. Заборавио је на завичајну босанску кухињу, као никад нико из Чипуљића крка само врхунске гурманске специјалитете, које му припрема лични кувар. Облачи најскупље Таџијеве моделе, какве носе Ердоган и Путин, одседа у ексклузивним хотелима, вози се блиндираним „мерцедесом ГЛ500“, који је добио на поклон од свог арапског другара Мухамеда бин Заједа.

Вучић воли да прима поклоне, али и да даје. Федерики Могерини, високој представници Европске уније, недавно је поклонио сат вредан 30.000 евра. Приликом посете Хрватској, обећао је да ће Србија са два милиона евра помоћи изградњу пруге Сисак – Карловац. Могеринијеву подмићује како би добио подршку за опстанак на власти, а Хрвате како би заборавили да је управо на тој траси некада цртао границе Велике Србије. Не шкртари кад не даје своје. Паре за те поклоне обезбедиће грађани Србије, који ће морати да плате казне за шверц у аутобусу, непрописно паркирање или већ неки сличан прекршај.

Да би избегао плаћање својих грешака, Вучић је применио средњовековни начин владавине. Прво је подјармио властелу. Монтирао је оптужницу и ухапсио Мирослава Мишковића. На најконкретнији начин показао је свим осталим тајкунима да се у његовим рукама налази и нож и погача. После тога никоме од њих није пало на памет да финансијски подржи опозицију или независне медије. С друге стране, помогао је многим криминогеним богаташима да реше проблеме са тужилаштвом и судовима. Бахатом владару, док на предизборном митингу тобож брани интересе обичних пролетера од алавих тајкуна, аплаудира Богољуб Карић. Нема везе што је Карић преко „Мобтела“ опљачкао више од 60 милиона евра, оптужница је застарела, сад може да настави да с Вучићем черупа оно што је од Србије остало.

У темеље своје власти Вучић је уградио само лаж. Шест година је лагао менторе из Вашингтона и Брисела да ће брзо и лако решити косовски проблем и омогућити потпуну државност нове албанске републике. Грађане Србије је лагао да се привреда опоравља, стиже бољи живот, само што није. Више нема куд, принуђен је да изврши што је обећао, захваљујући чему је добио прилику да влада. Кад то обави, постаће непотребан и штетан симбол ружне прошлост. Тада ће на ред доћи свођење рачуна, и спољних и унутрашњих. Странци су помогли рушење режима Слободана Милошевића, а у ослобођењу од Вучића биће довољно само да му укину подршку. Грађани Србије, гладни хлеба и правде, сами ће обавити сав посао. Цену, којом ће бити плаћена слобода, одредиће Александар Вучић. Ако буде паметан или, што је реалније, ако буде принуђен да буде паметан, добровољно ће с власти отићи на оптуженичку клупу. Но, тешко је очекивати такав расплет ове бајке с елементима хорора. Напросто, није могуће задовољити супротстављене стране, никад није био и Вучић сит и Србија на броју.

Предраг Поповић