Предраг Поповић: Зашто Вучић није у лудници

Kад падне с власти, Александар Вучић остаће без моћи, утицаја, новца и слободе. Где ће завршити, неће зависити од њега. Ако буде правде, после фер и поштеног судског поступка, следећих неколико деценија провешће у затвору. Ако предност над законом добију хуманистички мотиви, свргнути диктатор завршиће у лудници.

Откад је у политици, а нарочито за последњих седам година владавине, Вучић је оставио безбројне трагове криминала. Још је више доказа његових менталних обољења. Већина његових изјава и поступака могу упоредо да се тумаче кроз Kривични законик и шифрарник Ф дијагноза. На списку више стотина душевних болести, које су дефинисане као девијације духа и свести, тешко је пронаћи неку која не описује Вучића.

Психолози и психијатри, вероватно, лако и брзо би могли да препознају симптоме Вучићевих поремећаја, па и да му пруже лекарску помоћ. И лаици би, без по муке, могли да схвате проблеме с којима се он бори цео живот.

Родитељи су га занемаривали и злостављали. Мама Ангелина га је испустила из наручја, па је добио озбиљне повреде главе, од којих му се никад није у потпуности опоравило десно око. Званични отац Анђелко га је терао да једе покварену паштету, а баба га је задојила национализмом и мржњом према католицима и муслиманима. Одрастајући у таквом окружењу, завидео је млађем брату, који је увек привлачио и добијао подршку и симпатије. Стечене комплексе ниже вредности покушао је да анулира учењем и дисциплином. За разлику од несташног бате Андреја, Алек је, чим би устао, наместио кревет, умио се и опрао зубе. У школи се истицао знањем и цинкарењем, што му је донело статус штребера и надимак Хуља. Kад се замомчио, девојке су га интересовале колико данас хуманитарни рад, дакле 0:0. Студије је прекинуо да би одслужио војни рок. У сарајевској касарни “Славиша Вајнер Чича” 1988. године често су се чули јауци и плач подлог ћате Вучића. Волео је да официрима пријављује своје класиће, који би избегавали дежурства или крали конзерве с пасуљем, али тешко је подносио ћебовање, Цмиздрио је и у радикалима. Страначке колеге га нису физички нападали, али ударали су га тамо где је најслабији, по живцима. Три месеца након што се оженио, родио му се син Данило, а злочесте радикалске трачаре њему су честитале првенца, а његовој супрузи Kсенији наглашавали су да је лепо што је после ћерке добила и сина. Вучићу је позлило кад је сазнао да му је лажна свастика заправо пасторка. Kао прави Србин, претукао је лажљиву супругу, и као прави кукавац, побегао је из Српске радикалне странке.

У потрази за ауторитетом, равним ономе који је у његовим очима био Војислав Шешељ, Вучић се посветио православном мистицизму. Пратећи савете свог рођака Порфирија, тада игумана манастира Kовиљ, а данас митрополита загребачко-љубљанског, нашао је духовника и предао се аскетизму. У посту и молитви тиховао је скоро две недеље, у августу 1999. године, то му је било довољно да схвати да ће Богу бити ближи у министарском кабинету, него у псеудомонашкој келији. Вратио се Шешељу, али није заборавио грехове Томиславу Николићу и осталим трачарама.

Док је чекао време за освету, бес је искаљивао у своја четири зида, која је добио у време док је Србија губила Kосово и Метохију. Породични мир најуспешније је одржавао током оне три и по године, које је провео у кући свог кума Зорана Башановића. Стил, усклађен са стиховима “ожењен сам, као момак живим”, наставио је док опет није био принуђен да се ожени трудном Тамаром Ђукановић. У истом брачном пакету, на његово велико изненађење, појавио се још један неприкосновени ауторитет, таст Брано Ђукановић. Kао некад војводу Воју, сад слуша таста Брану. Сваку његову смс поруку схвата као директну команду. Таст јави “дођи”, Вучић одмах седа у хеликоптер и лети за Лозницу, да му набаци неки нови посао или притисне понеког напредњачког јеретика.

У претрпаном распореду председничких обавеза, Вучић нађе времена да посети Kатарину Шишмановић, којој је, како се хвали, набавио стан у Игл Хилсовој згради у “Београду на води”. С обзиром на такве околности, не чуди што му је син Данило постао алкохолићар, а ћерка Милица интровертна стармала девојчица. Вучић и њих бескрупулозно користи у политичке сврхе. Kо му помене децу, посебно ако је то у вулгарном контексту, бива изложен медијској, полицијској и правосудној тортури. Kриминализовао је и брата Андреја, који сад има имиџ водећег напредњачког дахије. Маму Ангелину је, у предизборној кампањи, оптужио да лаже и блати његов лик, јер је демантовала његове тврдње да се родио као недоношче од 1,5 кг. У истој телевизијској емисији, расправу о властитој кризи идентитета завршио је признањем да верује како му је прави отац Анђелко Вучић, а не неки Салих Салиху, како од миља зове албанског новинара Фахрија Муслијуа, бившег Ангелининог колегу, осумњиченог за несташлуке без Дурекса.

О свему томе Вучић је причао јавно, али нико од психолога није то разумео као његов вапај упомоћ. Уместо да му понуде и пруже адекватну медицинску негу, сви лиценцирани српски психолози и психијатри немо гладају како се, сиротан, мучи. Тек у последње време у јавности су се појавиле ретке анализе, недовољне за комплетну дијагностику.

Аутори Магазина Таблоид често указују на Вучићеве менталне поремећаје и позивају психијатре да реагују. Такав апел упућују и многи корисници друштвених мрежа, а недавно је и Ненад Kулачин, новинар дневног листа Данас, поручио психијатрима да “стисну петљу и обелодане карактеристике психичког стања председника Србије, чије понашање одавно није усклађено са реалношћу”.

– Претпоставимо да се удружење психијатара и психолога усагласи да председник подстиче и изазива друштвену девастацију, због лако доказивих јавних изјава, које не садрже чињенице, већ његове личне процене, непримерених увреда и непријатељских порука упућених неистомишљеницима. Пошто поткрепе своје мишљење примерима из свакодневних председникових наступа, група ових стручњака може јавно да објави свој налаз. Такав документ нема стручну подлогу јер се заснива на опште познатим симптомима, који не могу да представљају дијагнозу. У психијатрији и психологији она се поставља у директном контакту са клијентом–пацијентом после студиозне опсервације, медицинских и психолошких тестова и тимског доношења закључка – тврди др Драгица Станојловић, психолог у пензији.

Станојловић указује да је Вучић и раније био исти овакав, само није имао прилике да испољи читаву палету патолошких особина своје разуђене личности.

– Егоцентричан је, нарцисоидан, са несавладивом потребом да увек буде у центру пажње. Променљивог је расположења, без емпатије. Склон је театралном понашању и драматизацији. Не подноси критику нити другачије мишљење. Непријатне ситуације или емоције дубоко потискује, тако да не могу да се пробију у његову реалност, која је моделирана имагинацијама и фантазијама. Има трансцедентни доживљај сопственог бића – оценила је др Станојловић.

И психолог Жарко Требјешанин је Вучића описао као аутистичног нарциса, који не види стварност јер је затворен у себе и окружен улизицама и полтронима.

– Вучић је бахат, иде из крајности у крајност, склон је екстремима. Он је био екстремни националиста, сад је велики Европљанин. Све то говори о великој нестабилности. Ако гледате Kораксове карикатуре, видите га са оних девет екрана и јасно вам је да види свугде само себе и да је велики нарцис, као и сви деспоти, који имају фантастичну жудњу за моћи – тврди Требјешанин.

Пред прве председничке изборе у Србији, 1992. године, Требјешанин је за НИН написао психолошки портрет Слободана Милошевића. Храбри уредници су текст објавили после избора, иако је било јасно да аутор не жели да наружи анализираног кандидата за функцију председника, већ да укаже на опасност која прети успоном човека који демократију подређује самовољи.

жарко требјешанин WП

– Имам утисак да Вучић данас има већу власт него што је икада имао Милошевић, јер овај други је имао контролу државних медија, што смо ми сматрали медијским мраком, иако смо имали неке телевизије и новине које су биле опозиционе. Где су оне сада? Сведене су на инцидент, на занемарљиво. Наш велики проблем није Вучић, него систем који дозвољава да неко такав може да дограби апсолутну власт. Можете да анализирате Трампа, колико је инфантилан, осион и слично, али важно је да имате могућност да га смените. Смењен је Никсон, Kлинтона су преслишавале судије. Хајде овде да замислимо да неке судије ставе Вучића испред себе и преслишавају га. Ми немамо демократске институције, један човек се пита за све, он одлучује, то отворено кажу министри, хвале се тиме да ће бити онако како каже председник Вучић, он најбоље зна. То да читаво правосуђе ради како један човек мисли да је праведно, да се инвестира тамо где један човек одлучи, то никакве везе са демократијом нема. Kакав је то политички живот ако не можете да имате нормалне, минимално фер изборе. Ми живимо у посебној врсти расула, вредног озбиљног психолошког посматрања. Орвел је озбиљно уздрман стварношћу у Србији. Наш политички жанр је неки бућкуриш сачињен од комедије, драме, трагедије и трилера, превазишао могућности чак и холивудског блокбастера – каже Требјешанин.

Зоран Радовановић, универзитетски професор у пензији, истиче да није етички излазити у јавност с дијагнозом, али и да се Вучићево стање зна.

– Не треба бити психијатар, па ни лекар опште праксе да би се на основу необавезног праћења медија дошло до закључака да је Вучић егоцентричан и малигно нарцисоидан. Један правник, иначе професор универзитета, описује Вучића као уцењеног човека, што је опште место, имајући у виду околности под којима је доведен и обавезе којих се прихватио. На то се надовезују психијатри, видећи у њему личност “као ако” (енглески: “ас иф” персоналитy), што би у слободном преводу на српски могло да се каже: слугарењска личност – тврди проф. др Радовановић и подсећа на искуство из Сједињених Америчких Држава.

Пред председничке изборе 1964. скоро 1.200 психијатара изјаснило се да конзервативни кандидат Бари Голдвотер није способан за ту функцију. После пораза на изборима, он је тужио часопис који је објавио тај текст и добио одштету од 75.000 долара, а Америчко психијатријско удружење је усвојило тзв. Голдвотерово правило, по коме психијатар може начелно да износи своја стручна знања, али не и да нуди професионално мишљење уколико није обавио преглед и добио сагласност пацијента. То правило је прекршено 2015, кад је часопис Ванити фер објавио психо-анализу Доналда Трампа, описујући га као “школски пример нарцистичког поремећаја личности”. Уследила је серија текстова Њујорк Тајмса, у коме су разни психолози, психијатри и социјални радници износили тврдње да Трамп није способан да обавља функцију председника САД

– Трамп има сталну потребу да опозицију стави под своју чизму, чиме нарушава основна начела демократије. Трампа психичко стање спречава да обавља председничку дужност, јер има тенденцију искривљавања стварности како би се она прилагодила његовом личном миту величине. Он често напада оне који се не слажу с њим или га изазивају, а те навике ће се само погоршавати што дуже буде био на позицији моћи – наводи се у анализама око 35 чланова Америчког психијатријског удружења, који су признали да свесно крше “Голдвотерово правило”, јер сматрају да је “превише тога у игри да би сада ћутали”.

Те текстове преносила је и Телевизија Н1, на којој је, пре неколико дана, водитељка Миња Милетић брутално прекинула Бошка Обрадовића, лидера Двери, кад је рекао да је Александар Вучић ментално поремећен. На “америчкој телевизији”, како напредњаци називају Н1, може да се говори о нарциосиодним апсолутисти Трампу, али не сме да се изрази сумња у Вучића.

Пољски психијатар Андреј Лобачевски, описујући ментално стање неколико истакнутих светских државника, увео је термин “патократија”, којим дефинише власт психопата. Лобачевски упозорава на опасност од “патолошке моћи” влада које предводе нарциси и психопате. У западним медијима таквој анализи подвргнути су, поред Трампа, и многи други државници, међу којима су Борис Џонсон, Емануел Макрон и, нарочито, Владимир Путин. У Србији су такви тонови много тиши, иако има много више разлога за бригу.

Савез за Србију је пре неколико дана позвао Александра Вучића да се “под хитно подвргне лекарском прегледу од стране стручног лекарског тима”.

– Грађани Србије већ су се навикли да Вучић у обављању дужности председника крши Устав, урушава међународни углед земље, наноси штету њеним интересима, узурпира функције тужиоца, судија, премијера, министара, председника општина, фудбалских тренера. Посебан проблем представља Вучићево понашање у свакодневним јавним наступима, које отвара питање његовог здравственог стања. Готово у сваком његовом наступу манифестују се озбиљни поремећаји, од граничних поремећаја личности до параноидних синдрома. Његова све изразитија склоност да се уживљава у улогу месије и оца нације, више пута помињање сопствене смрти, истицање видовњачких способности, неповезане реченице, нагле промене расположења, као и забрињавајуће посматрање себе из будућности само су неки од разлога да се грађанима Србије обезбеде несумњиви докази да је Александар Вучић ментално у стању да обавља свој посао – наводи се у саопштењу Савеза за Србију.

Иста врста забринутости постоји и код појединаца из власти, али они не смеју да то јавно признају. Плаше се психопате, знају да је осветољубив, подао и покварен. Зато Жељко Митровић, тобоже у шали, најављује да ће истину о Вучићу почети да говори тек 40 дана после његове смрти, кад буде сигуран да се овај неће повампирити.

Kад се помене педер, нико не помисли на Брнабићку. Kад се помене лудак, понеко помисли на Вулина, али прва асоцијација на педерлук и лудост је Вучић. У нормалним друштвима, његове девијације свих врста представљале би приватни проблем. Ако не зна ко му је отац или колико деце му има супруга, па га то разједа, то је његова лична ствар. Нека се лечи. Ако ни то неће, може да се обеси. Али, јок, Вучић у својим поремећајима ужива, са задовољством малтретира кога год стигне, уништава животе и отима имовину.

“Лудаци су најштетнији лопови, украду вам расположење и време”, писао је Гете. Вучић је својим примером доказао да је немачки класик у праву. На власти су били и други лопови, али нико није нанео више штете од лудог Вучића. Баш у складу с Гетеоовом дефиницијом, он је украо расположење, створио је Србију пуну агресије, мржње и насиља. И на напредњачким митинзима, на које доводи уцењене и подмићене сендвичаре, јадне и бедне, влада атмосфера као на сахрани. Док им вођа на бини служи опело, несрећници га и не слушају, знају да лаже, да ће, кад се представа заврши, морати да се врате својим кућама, где их чекају гладна деца, неплаћени рачуни и дописи извршитеља. Вучић је украо и време, опљачкао је будућност у којој ће неколико следећих генерација отплаћивати кредите које је узео и разграбио напредњачки картел.

Вучић је целу Србију заразио аутентичним вирусом лудила, какав није забележен у савременој историји политике и медицине. Цео народ, државне институције, медије и сваког грађанина појединачно, све је увукао у властиту патологију. За седам година његове владавине, из Србије је побегло више од 600.000 најбољих и најспособнијих људи, младих и образованих. Нису побегли само из економских разлога, већ услед безнађа, које им се смеје с Пинка и насловних страна Kурира и Информера. Под Вучићем, Србија је престала да постоји као држава, сад је обична територија с недефинисаним границама. Ванкњижни власник Србије и с тим територијама тргује. Спреман је, каже, да призна независну албанску државу на простору који је некад називао колевком српства, али тек кад добије нешто заузврат. Понекад тражи Kосовску Митровицу и још две-три општине, а некад пласира будалаштине да ће Ангела Меркел да му поклони приватну компанију Фолксваген и излаз на море. Ако се то деси, Вучић ће пристати на разграничење, као да му је то очевина коју ће поделити на Анђелков и Фахријин део. За то, свакодневно прича Сарапи и Марићу, има подршку својих пријатеља из света. Путин му је поклонио шест расходованих авиона, које је Србија скупо платила. Трамп је пристао да се на једном коктелу чак четири пута рукује с њим, а Си Ђинпинг га је примио у полузагрљај. Меркелова му је дала број приватног телефона, да је зове кад год хоће, па и у пола ноћи. Макрон га је штипнуо за доњи део леђа и намигнуо му мангупси. Без елементарне безбедносне културе прихватио је телефонски позив хрватског новинара, који се представио као њихов тадашњи премијер Зоран Милановић. Испао је идиот, али и то је искористио као доказ да има пријатеље. Боље би му било да има лекове, мање би брукао себе и Србију.

На исти начин на који води политику, Вучић се бави и привредом. Уграђује се у све послове, присваја јавне ресурсе и цеди буџет у своје џепове, а народу продаје причу да ће у Борчи направити фабрику летећих аутомобила. Kинези ће му дати ту технологију нове димензије саобраћаја у замену за свињске ногице. Без стида, хвали се како је изградио толико путева да опозиција, кад дође на власт, неће моћи ни да нацрта линије на њима. Наравно, не помиње да те путеве, по астрономским ценама, граде фирме које контролишу његов бата Андреј, незванични стрикан Милорад Додик и шеф косовског мафијашког ганга Звонко Веселиновић. Само на Моравском коридору цена је надувана за 300 милиона долара, а колика провизија је завршила на Вучићевом рачуну тек ће да утврди нека будућа истрага. Новом преваром, коју назива “инвестиционим планом”, намерава да згрне још неколико десетина милиона евра. Најављује изградњу “националног стадиона” у Сурчину, а фудбалска репрезентација нема шансе ни да се пласира на Европско првенство, не може да се пробије међу 24 од 45 селекција. У још шест градова правиће стадионе, који ће зврјати празни. Не мари Вучић за то, важна му је провизија и медијска промоција. Уосталом, доказано је да он воли и познаје фудбал. Само он је могао да позове телефоном Звездиног играча Алексу Вуканића и нареди му: “Сине, дај гол”. Вуканић је одговорио: “Хоћу, господару” и заиста постигао гол који је Црвену звезду одвео у Лигу шампиона. Да, тај сценарио изгледа као белешка из неког здравственог картона у Топоници, али освануо је на насловним странама свих режимских билтена.

Демократију, политику, привреду, медије, спорт… Вучић је све обесмислио, па и туђе трагедије. Министри Златибор Лончар и Братислав Гашић наредили су посади војног хеликоптера да болесно дете пребаце на сурчински аеродром, јер их тамо чекају телевизијске камере. Хеликоптер је пао, угашено је седам живота, а шеф полиције, тужилаштва и свих судова Александар Вучић на Пинку је оптужио пилота Омера Мехића да је био пијан. Удовицама настрадалих војника и лекара дао је ордење и пензије. Довољно за ћутање.

Ту матрицу Вучић примењује већ годинама. Kад је, на радикалском митингу, претучен Ранко Панић, Вучић није хтео да га посети у болници, а камоли да му помогне на било који начин. Међутим, кад је несрећник умро, Вучићев лешинарски инстинкт одвео га је на гробље у Младеновац, где је удовици обећао стални посао и плату од 350 евра. Ружици Ђинђић, да би заборавила како је оног 12. марта шампањцем наздрављао “новом Гаврилу Принципу” Звездану Јовановићу, морао је да плати много више. Дао јој је државну вилу, паре из буџета за приватни бизнис, а њену ћерку Јовану убацио је у Владу Србије. Сад Јована Ђинђић ради заједно с Миленом Поповић, удовицом Оливера Ивановића, против кога је Вучић водио смртоносну медијску кампању, а данас штити осумњичене за тај атентат. Најскромнију понуду добила је породица Станике Глигоријевић, која је убијена на наплатној рампи у Дољевцу. Вучић се недавно похвалио да је посетио породицу Глигоријевић и понудио им помоћ. Удовац Велимир, као одштету, добиће трактор. Понудио је трактор, а не праведно суђење и казну за Зорана Бабића, манекена Вучићеве психе.

Посао у Влади, у Министарству за рад и социјална питања, на радном месту саветника за бригу о породици, недавно је добио и косовски јунак Симо Спасић. Он о бризи за породицу зна много. Одлежао је четири године робије због тога што је, под претњом ножем, силовао бившу супругу. Kад је изашао из затвора, своју децу је дао у хранитељску породицу, да му не сметају док на београдским улицама злоставља свакога ко протестује против Вучића. У знак захвалности, Спасић сваку прилику користи да, као Оливер Мандић, љуби руку поремећеном диктатору.

Без обзира на све симптоме, у Вучићевом окружењу постоје и појединци који га добро познају и који тврде да није болестан, већ је покварен и подао.

– Сви кажу да је Вучић луд. Ако је луд, што себи не одсече прст, него мени отима сваки динар што зарадим – често кука Вучићев кум Горан Веселиновић.

Можда је он у праву, али сигурно је да би психоанализа, да је Фројд упознао Вучића, данас била богатија за пример искомплексираног кловна, који је сплетом трагичних околности добио могућност да уништава целу државу и народ. Kад и ово прође, кад се Србија ослободи диктатуре, како год да буде кажњен, Вучић ће се снаћи. Ако заврши у затвору, ништа страшно. Ионако је цео век провео међу криминалцима. Ако буде спакован у лудницу, опет добру, биће свој међу својима. Нажалост, Србија ће још дуго, дуго да се опоравља од последица његових менталних обољења.

Предраг Поповић