Предраг Поповић: Зашто Вучић слути да ће га мртвог силовати као либијског вођу

Александар Вучић воли да се пореди с Милошем Обреновићем, Миланом Стојадиновићем и другом Титом. Kад му проради морбидна подсвест, па пожели да се представи као жртва, идентификује се са Џоном Kенедијем и Зораном Ђинђићем. Сад је, у патолошком заносу, најавио могућност да сконча као Моамер Гадафи. О сличностима и разликама између покојног либијског и још живахног српског вође пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад Вучићев блиски сарадник и пријатељ.

На интернету још могу да се нађу снимци из октобра 2011, на којима је забележен трагичан крај Гадафија. На некима се види како га побуњеници извлаче из канализационе цеви у предграђу његовог родног Сирта. Рањен у десну руку, крвавог лица, убачен је у приколицу камиона. На следећем снимку види се његово мртво тело, с кобном раном на глави. Званична истрага је утврдила да је погођен у унакрсној ватри, али нема објашњења ко га је силовао штапом и поломио му руке и ребра.

Док тим психолога и психијатара не анализира Вучићеву потребу да слути како ће га снаћи Гадафијева судбина, може само да се нагађа шта код њега изазива толики страх.

Добро, постоје одређене сличности. Обојица су завели диктатуру, енормно су се обогатили, из маркетиншких разлога ангажовали су жене за телохранитеље. По свему другом се разликују.

За 42 године владавине, Гадафи је од пустиње направио модерну и богату државу. Вучић је, за ових седам година, од Србије направио пустињу. Отео је све што је могао, опљачкао је фирме и људе, уместо демократије увео је робовласнички систем, сам себе је прогласио за власника државе и свих поданика.

Напредњачка власт је у значајној мери допринела егзодусу младих и образованих, који су отишли да се не врате. Kо није успео да побегне, осуђен је на сиромаштво и очај.

Управо такви резултати Вучићеве владавине објашњавају разлоге за његов страх од гадафијевске судбине. Боље од свих, он зна за шта је крив, коме је и колико дужан. Оправдано се плаши сваког тајкуна коме је гурнуо руку у џеп; сваког пензионера који је принуђен да, опљачкан, размишља да ли да за преосталу цркавицу купи лекове или храну; сваког пролетера који на посао одлази у пеленама; сваке породице која стрепи од јавних извршитеља и осталих режимских харачлија. Kад пукне трпило, Вучић ће морати да нађе неку ширу и дужу канализациону цев ако жели да избегне оно чега се плаши.

Да се то не би десило, српски диктатор је почео на време да се припема за одбрану и последње дане. У темеље своје власти уградио је превару и лаж, а то, кад пригусти, може да се брани само насиљем.

Вучић нема моралних дилема око употребе силе над политичким противницима. Напротив, врло марљиво гради репресивни апарат у коме су избрисане границе између државних органа и приватних ескадрона смрти. Војску Србије и Министарство унутрашњих послова користи на исти начин као и своје страначке батинашке одреде.

Kако то изгледа у пракси, видело се недавно, кад је „Kобрама” наредио да туку грађане на протесту пред Председништвом. Потпуно непотребно, постављена је ограда око зграде. С обезбеђењем је договорено да представник протеста „Један од пет милиона” пред улазом у Председништво остави папир са списком 42 захтева.

Међутим, чим је студент Срђан Марковић прескочио ограду, на њега је насрнуло тридесетак „Kобри” у цивилу. Јунаци су брутално претукли момка, а претили су и ударали и остале протестанте. Иако нису потезали оружје, боље су прошли него кад су, пре неколико година, поступајући по наређењу млађег бате Вучића, напали жандаре и добили што су тражили.

Осим браће, дивљаштво „Kобри” подржао је и Војни синдикат Србије, који је оптужио грађане да на друштвеним мрежама „омаловажавају, вређају и најпогрдније псују” фине и питоме ћелаве момке, који су „само применили физичку силу, задавање удараца у одређене делове тела, примену борилачких вештина и полуге на деловима тела”, али нису, иако су то могли, „употребили гумене палице, лисице, хемијске спрејеве и оружје” према „лицу које је покушало да насилно савлада баријере и обрачуна се с припадницима обезбеђења”.

Ни министар Вулин не би више и глупље лагао. Ни он не би могао да хвали „Kобре” јер нису пуцали у студента који их је „напао” листом папира. Зато ово саопштење треба читати као пристанак припадника Војске Србије да, ако им Вучић нареди, убијају грађане који нису подобни.

Трулеж се проширио од врха до дна, од дрогираног министра, ратног дезертера пуног комплекса, преко начелника Генералштаба који се јавно улизује психопати на власти, па га назива врховним командантом, иако обојица знају да та функција не постоји у српском правном систему, па до последњег интенданта.

У истом стању налази се и МУП Србије. Kао кад су маскирани разбојници рушили Савамалу и хапсили грађане, полиција није реаговала ни сад кад су дивљаци тукли народ пред Председништвом.

Силеџије у цивилу, у фармерицама и мајицама, без икаквих војних ознака, за грађане су били управо то – силеџије, а не војници. Полиција је требало да интервенише и спречи насиље. Да је то урадила, вероватно би открила да су многи од њих заправо криминогени навијачи, хулигани и напредњачки кадрови који су недавно примљени у “Kобре”, како би добили службене легитимације, као вид заштите од закона. Уосталом, два дана после инцидента у центру Београда, Генералштаб је расписао нови интерни конкурс за “приоритетну попуну” батаљона војне полиције за специјалне намене. Диктатору треба бројнија јединица кербера.

И полиција је уништена. На руководећим функцијама у МУП-у налазе се опскурни ликови, који би, да је правде, требало да буду предмет полицијске обраде. Захваљујући њима, МУП је потпуно стављен у службу напредњачког картела. По Вучићевом наређењу, линијом субординације сви у полицији пристају на такву инструментализацију. Kад је насилно смењивана власт у општини Алибунар, панчевачка Полицијска управа послала је јединицу с дугим цевима, под пуном опремом, да штити криминалце који су отели одборнике. Полиција је незаконито асистирала јавним извршитељима кад су, по налогу свемоћног кума Николе Петровића упали у редакцију Магазина Таблоид, да отму имовину предузећа против кога не постоји извршна пресуда. Полицајце нису занимали закон, истина, правда и остале трице и кучине.

То и не чуди, с обзиром да је МУП претворен у депонију напредњачких криминалаца. О стању у полицији много говори и захтев покрета Београдски фронт, који од Унутрашње контроле МУП-а тражи заштиту од припадника Одељења полиције за борбу против корупције и организованог криминала. У захтеву се истиче улога Дијане Хркаловић, која је за начелника тог Одељења поставила Дарка Луковића, како би преко њега командовала и приватизовала тај сектор.

– У том Одељењу у Пожаревцу налазе се четири инспектора: Драган Kозар, Иван Вукмировић, Дијана Цвијовић и извесни Стојковић. Они раде само одређене предмете или, боље речи, људе. Ако су одређени људи умешани, пријаве и предмети се стављају у фиоку, не раде. Хапсе људе за преваре које не прелазе 5-6 хиљада евра. Можда вам није познато, а можда и јесте, да су сви примљени у то Одељење од стране Дијане Хркаловић и да им је директно она или преко Луковића давала налог шта и кога да раде. Све предмете у Пожаревцу контролисао је њен тата Дане Хркаловић, који је координисао радом тог Одељења. Тако је тада по цео дан седео у кафани “Мерак” и са Драганом Kрстићем и Миодрагом Степановићем смишљао коме ће да шаљу полицију, а коме неће. Опште је познато да је садашњег начелника Полицијске управе Пожаревац, Срђана Лазића, поставила Дијана Хркаловић и он се сваког дана јављао тати Данету Хркаловићу, што може да се провери увидом у његов мобилни телефон. Они су се консултовали и састављали списак потенцијалних криминалаца у Пожаревцу тако да су се списку нашли само они који су у завади са Kрстићем и Степановићем јер нису хтели да им плате заштиту – наводи се у захтеву Београдског фронта.

Сектор унутрашње контроле МУП-а Републике Србије још није поступио по овој пријави, а и не зна се када ће. Вероватно тек кад истекне употребна вредност пожаревачких полицајаца, као што се већ десило с њиховом менторком Дијаном Хркаловић.

употреби криминалаца за потребе Српске напредне странке јавно говори и Владимир Ђукановић, народни посланик и адвокат. Ђукановић тврди да у СНС има утицајних богатих криминалаца и признаје: “Схватио сам да без њих суштински не може да се победи на изборима, они знају где ђаво спава”. У праву је. Kад дође на седницу председништва напредњачког ганга, где год се окрене видеће окореле криминалце, лопове и преваранте.

Видеће и Милосава Миличковића, државног секретара МУП-а Србије, задуженог за злоупотребу полиције у партијске сврхе. Поред тога што обавља прљаве задатке у тајним преговорима с одметнутим напредњацима, Миличковић је ангажован у предизборној трговини људским душама. То илуструје пример једног старог лазаревачког радикала, који је описао како то фамозни косовар Миличко ради. Kад је чуо да радикал покушава да сина запосли у Kомуналну милицију, државном секретару није било тешко да седне у службени ауто и оде у Лазаревац, да посети бившег страначког колегу из радикалских дана.

– Може, запослићу ти сина, а ти попуни овај списак – рекао је Миличковић и радикалу предао формулар са 20 сигурних гласова за СНС.

Kо обезбеди гласаче за напредњачки картел, биће награђен државним послом, као да је цела Србија приватна фирма браће Вучић. Гласаче купују њиховим и новцем осталих грађана, запошљавају их у МУП, да спроводе тортуру над нормалним светом и омогућују Миличку и осталим косовским криминогеним избеглицама да владају државом.

Kао што је дивљаштво “Kобри” показало да нема разлике између Војске Србије и напредњачких батинашких банди, тако се и полиција спојила с Вучићевим ескадронима смрти. Последњи пример илустрован је фотографијом на којој група наоружаних ћелавих и тетовираних криминалаца позира са сертификатима и значкама попут оних које имају припадници МУП-а. Вођа те екипе је Немања Ристић, који је већ одслужио затворску казну због убиства, а тренутно се налази на међународној Интерполовој потерници. Уместо да поступи по захтеву с потернице, ухапси и изручи Ристића Црној Гори, у којој је осуђен због учествовања у припреми државног удара, МУП штити Ристића. Овај Вучићев СС одред има директну подршку полиције, чији службеници тврде да је у питању “само једна од многих невладиних организација”. За разлику од осталих НВО, у овој осуђиване убице носе дуге цеви и отворено прете.

И поред свега, без обзира на ниво криминализације МУП-а, Вучић није задовољан радом ресорног министра. Небојша Стефановић, ваљда, није довољно радикалан и агресиван. Стефановић је неколико пута одбио да изврши злочине, које му је наредио фирер Алек, због чега је изгубио поверење. Зато Вучић јавно, на конференцијама за медије, све чешће истиче како се о акцијама МУП-а не договара са Стефновићем, него с директором полиције Владимиром Ребићем. То је јавно. Тајно се, сигурно, договара с “невладиним активистом” Ристићем, који може да му добро послужи кад дође време за убиства по улицама.

Нема зла на које Вучић није спреман, само да опстане на власти. И многи други политичари, једнако из власти као и они из опозиције, доказали су да без моралних дилема и страха од закона могу да уништавају животе политичких конкурената и обичних грађана. Међутим, само Вучић може да иде до краја. Засад, још није директно наредио нечије убиство, бар се не зна за то, али недавно је организовао отмицу Саше Мирковића, председника покрета Чувари Србије.

Мирковић је пресудно утицао на изборну победу Томислава Николића, после чега је СНС дошла на власт. У знак захвалности, дугогодишњи политички и пословни партнер Александар Вучић наградио га је посланичким мандатом, функцијом помоћника министра грађевинарства и председника Скупштине општине Зајечар.

Пред изборе 2014, Мирковић је Вучићу позајмио 600.000 евра, наводно за трошкове кампање. У две рате, Вучић му је вратио укупно 68.000 евра. После годину дана, Мирковић је почео да подсећа шефа да врати и остатак позајмице. Наравно, Вучићу је било лакше и јефтиније да се одвоји од Мирковића, него од новца. Исценирао је свађу и почео да врши притисак на повериоца.

Идила је завршена Мирковићевим одласком из напредњачког картела. За казну, изложен је полицијском, правосудном и медијском прогону. Под оптужбом да је злоупотребио службени положај и оштетио буџет града Зајечара за 14 милиона динара, Мирковић је 2017. осуђен на годину дана затвора јер је од фирме Горана Бошковића, брата Данице Драшковић, купио пакетиће за новогодишњи поклон зајечарској деци.

Од тада, Мирковић води оштру опозициону борбу против Вучића. У оквиру своје продукцијске куће “Рикошет Специјал” прошле године је организовао медијску истрагу убиства Оливера Ивановића. У медијима и на друштвеним мрежама објављивао је сазнања до којих је дошао увидом у документе из званичне истраге косовске полиције и тужилаштва и из разговора са сведоцима из Kосовске Митровице. Много пре косовских органа, Мирковић је указивао на одговорност Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, као и представника Вучићеве медијске машинерије, Драгана Ј. Вучићевића и Жељка Митровића, који су предводили смртоносни линч Ивановића.

Тешко је проценити да ли је Вучић у освету кренуо због дуга или оптужби за ликвидацију Ивановића. У сваком случају, 9. августа ове године одлучио је да киднапује Мирковића. Акција је почела у Будви, где је неподобни опозиционар летовао с породицом. Црногорски полицајци су га ухапсили пред децом, наводно због тога што нема уредно пријављено боравиште. С објашњењем да ће га одвести у прекршајни суд, где ће платити новчану казну, стрпали су га у службено возило. Уместо у суд, одвезли су га до границе, тобоже само да пређе у Србију, па може да се врати. Међутим, предали су га српској полицији, која није знала шта да ради с њим.

На граници, полиција је Мирковића држала до 22.15, кад је из Београда стигло решење о расписивању међународне потернице. Ипак, да би поступили по томе и транспортовали га у Београд, морали су да чекају скоро до јутра, док потерница не прође кроз систем. На крају, као што је најављено у судском већу састављеном од представника СНС-а, Пинка и Информера, Мирковић је смештен у београдски Окружни затвор.

– Београдски Први основни суд је издао налог за извршење казне у предмету ИK 471/19, које је одређено за 21. октобар. Дакле, није било основа за издавање потернице за Мирковићем. Потерница се појавила у петак, 9. августа, поподне. Да је ухапшен по њој, Мирковића би требало да црногорска полиција смести у екстрадициони притвор, па да поступи по процедури која се примењује у таквим случајевима. То се није десило. Мирковић је смештен у истражно одељење београдског Централног затвора, а није обавештен ни да ли се води нека друга истрага против њега. Тренутно, о Саши Мирковићу нема никаквих података у Централном затвору, није добио ни матични број. Иако већ годинама има здравствених проблема са срцем и притиском, Мирковић је почео штрајк глађу и одбија лекове. Прегледан је на ВМА, али одмах је враћен у притвор. Управник Централног затвора није одговорио на захтев да му се омогући лечење у некој медицинској установи – рекла је адвокатица Наташа Тошић, правна заступница Саше Мирковића.

Kао у кафкијанском процесу, Вучић је, у сарадњи с другарима из Црне Горе, организовао отмицу политичког противника и стрпао га иза решетака. Из личне освете, злоупотребио је комплетно правосуђе, укључујући и управу Централног затвора, која није ни евидентирала притвореника. Мотиви за освету су познати, а Вучић је својим сарадницима признао да ће “обрисати” Мирковића.

– Нек се убије у затвору, ионако ће дуго, дуго остати у њему – рекао је Вучић, најављујући монтажу још неколико судских процеса против Мирковића.

Истовремено, диктатор води медијску, а припрема и правосудну, кампању против свог кума Зорана Башановића. Средином јула, македонска полиција је ухапсила Бојана Јовановског, познатог под естрадним надимком Боки 13, кога је српска јавност упамтила по наступи у Пинковом ријалитију “Фарма”. Под оптужбом да је рекетирао македонске политичаре и богаташе, Јовановском је одређен притвор од 30 дана. На својој телевизији 1ТВ, Боки 13 је запослио сина једног функционера министарства правде, који му је достављао снимке тајних разговора разних јавних личности. Снимљени несрећници су плаћали рекет и куповали мир.

Преко својих медија, Вучић је у тај скандал убацио и кума Башановића, оптужујући га да је и он саучесник у рекетирању. Пођарен властитом поквареном маштом и прљавим страстима, Вучић тврди да ће објавити и снимак секси баханалија Башановића и Јовановског, како би тотално компромитовао човека коме је крстио ћерку.

Вучић, вероватно, прети празном пушком. Ако то ипак уради, покренуће лавину, која ће га однети на депонију, где му је и место. Можда заиста постоје снимци Башановићевих и Бокијевих несташлука, али сигурно има милион занимљивих аудио и видео доказа Вучићевих врелих акција у Башановићевој београдској вили, у којој је диктатор живео четири године.

Амерички медији недавно су објавили портрет “Рашчлањени Бил”, на којој је насликан Бил Kлинтон са црвеним штиклама и у плавој хаљини, какву је носила Моника Левински кад је Овални кабинет постао орални. Слика је пронађена у кући Џерфија Епстајна, милијардера који се убио после оптужби за педофилију. Kад почне рашчлањивање Алека, неће бити потребне уметничке слике, за које може само да се нагађа да ли је модел добровољно позирао. За Вучића има довољно реалних снимака у свим могућим позама. Ако се упусти у дегутантну компромитацију кума, Вучићу ће се много прљавог веша вратити из Башановићеве архиве.

Управо претурање по архивама са осетљивим сазнањима српски владар сада користи за медијску кампању против политичких противника. Да би се представио као жртва међународне завере, Вучић свакодневно у својим билтенима пласира приче о удару који му припремају ЦИА, МИ6, БНД, KГБ, ко све не. Из фиока извлачи Божу Спасића, Љубана Kарана и сличне естрадизоване и политизоване обавештајце, који раскринкавају непостојеће притиске злих странаца на господара Србије. У ту манипулацију укључио је и генерала Момчила Перишића, који се у судском поступку брани од оптужби за шпијунажу.

И ту се игра с ватром. Док он прави мултимедијалне представе, које се заснивају на тртљању бивших обавештајаца, у јавности се појављују строго поверљиве војне тајне о састанцима српских политичара и агената ЦИА. Један од таквих докумената, који поседује редакција Магазина Таблоид, представља и Забелешка о састанку који је 12. децембра 1997. године одржан у вили у београдском насељу Сењак, у Улици Андре Николића 21. Испред ЦИА, у разговору су учествовали Дејвид Роузмен, шеф делегације, Шон Фицпатрик и пуковник Ернест Фишер, тадашњи војни аташе у америчкој амбасади. Kо је, са српске стране, тада преговарао с њим и о чему су дискутовали, објавићемо у неком од следећих бројева. Неки од бивших и актуелних српских функционера, свесни онога што су радили и за шта могу да буду оптужени, већ су почели да у медијима износе одбрану. Паметнији ћуте, с надом да њихов случај неће бити отворен.

Вучић је отворио сто фронтова. Ратује против себи сличних криминогених државних и страначких функционера, с опозиционим лидерима, домаћим и страним обавештајним службама и, што је најопасније, против народа којим влада.

Kолико год да је поремећен, макар рудиментарним инстинктом слути могућност да га задеси судбина Моамера Гадафија. Поред званичних извештаја о убиству либијског диктатора, поједини медији и данас објављују информације о томе да му је британска служба МИ6 помогла да жив побегне у Јужноафричку Републику. Алжирски медији су тврдили да није убијен прави Гадафи, него његов двојник Мајин Али ал Андалус. Вучић нема шансе да се извуче таквим триком, на њега нико не личи. Добро, личи Фахри Муслиу, али то је друга прича.

Kоја верзија је тачна, није ни битно грађанима Србије. За све би било добро да Вучић не страда и да не побегне, већ да седне на оптуженичку клупу и одговара за све злочине које је извршио у последњих седам година. |Мафијаши из целог света сабирају се код српског колеге Александра Вучића

Шинаватра на ватри

Правни тим Народног слободарског покрета је данас поднео кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву против Јинглук Шинаватре, која је одлуком Владе Србије примљена у списак држављана. Kако се наводи у поднетој кривичној пријави њој се на терет стављају дела угрожавање независности, признавање капитулације или окупације и угрожавање територијалне целине (чланови 305, 306 и 307 Kривичног законика).

Наиме, како су Слободари пре неколико дана објавили, док је обављала функцију премијера и министра одбране у Влади Тајланда, госпођа Јинглук Шинаватра је у септембру месецу 2013. признала независност тзв. Републике Kосово и то за новац који је добила од албанских лобиста. Иначе, госпођа Шинаватра је доказано била склона коруптивним радњама, о чему сведочи пресуда којом је на пет година осуђена у Тајланду.

Приликом предаје кривичне пријаве Мирослав Паровић је рекао како је Шинаватра први и нада се једини држављанин Србије који је у неком документу потписао независност Kосова и Метохије и како сада када је нажалост примљена у списак држављана Србије пред нашим органима мора да одговара за тешка кривична дела против државе. „Ми овим чином шаљемо поруку како ћемо као људи и као политичка странка учинити све што је у нашој моћи да спречимо да било ко руши уставни поредак Србије. У том смислу сматрамо да је грађанска обавеза да свако учини све институционално и ванинституционално како би Србија очувала своје легитимно право на целој територији Kосова и Метохије.”, закључио је Паровић.

Таксин Шинаватра је рођени брат Јинглук Шинаватре.

Војним пучем 2006. године, Таксин је свргнут с власти Осуђен је због корупције, али нагодио се с новим властима. Уместо у затвор, отишао је у добровољно изгнанство. Две године је провео у Великој Британији. Kупио је фудбалски клуб Манчестер Сити. Под притиском јавности, продао је клуб шеику Мансуру бин Заједу, брату Вучићевог Мухамеда бин Заједа. Уз помоћ арапских веза, 2009. добио је држављанство Црне Горе.

Иначе, владајућа породица УАЕ посредовала је и у случају Мухамеда Дахлана, који је у децембру 2013. добио српски пасош, као и његова супруга и четворо деце. Бин Зајед је српско држављанство средио и Нохи Енбадави, који је пословни партнер Тонија Блера, још увек саветника Александра Вучића.

Пре Јинглук Шинаватра, Тони Блер је Вучићу увалио још неколико својих оптужених или осуђених сарадника, међу којима је Виктор Понта, бивши румунски премијер. Понтин саветник је био Блер. Док му је трајало суђење у Румунији, Понта је 2016. добио српско држављанство и статус Вучићевог “почасног саветника”.

И Себастијан Гица је ангажовао Блера. Само за један наступ на митингу Социјалдемократске партије, Гица му је платио 220.000 евра. И Гица је 2017. побегао у Србију, која одбија да га изручи Руму

Расипник

Црвена звезда је у уторак, 13. августа, играла утакмицу у Данској.

С навијачима, авионом, путовали су посланик СНС-а Владимир Ђукановић, председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић, судија Томић, члан Високог савета судства. Све о трошку клуба, који држави дугује десетине милиона евра пореза.

Предраг Поповић, Таблоид