Пише: Ратко Дмитровић
У складу са уставним овлашћењима, са дужностима које су му поверене, предсеник Србије, Томислав Николић, опозвао је амбасадоре Србије из Канаде, и Аустралије, Зорана Вељића и Неду Малетић. Тако пише у ”Службеном гласнику”, најсадржајнијем и најистинитијем медију у држави Србији. То, истина, нико не чита а требало би. Свашта тамо може да се нађе, колосалних тема; само је потребна добра воља, концентрација и упорност. Свакако и одређено предзнање. За оне који воле илустроване листове, лоша вест-нема слика.
Због чега је председник Србије одлучио да замени амбасадоре у споменутим земљама. За Канаду не знам, можда је човеку истекао мандат, али око Малетићке сам нешто и упућен. Она је именована 2010. године под интересантним околностима, а последњих 18 месеци српска дијаспора у Аустралији не испушта је из уста. Било је и прича да жена има британско држављанство, да је у браку, или је била у браку, са неким странцем, да се уопште не сналази на новом послу…
Не знам шта је од тога истина, нити је од посебен важности за ову причу, неко други је у питању, неко ко није смењен а требало би, по свим логикама, пре свега дипломатској. У питању је амбасадор Србије у Швајцарској, Протић. Да, онај Милан Ст Протић, један од ликова ДОС-а који ће остати упамћен по томе што је странке мењао чешће него јакне а на сваком послу који га је задесио након „октобарске револуције“ 2000. године остао краће него ико пре њега.
Покојни Зоран Ђинђић именовао је Протића за градоначелника Београда док се још вијао дим изнад Скупштине Србије и зграде РТС-а али је недељу дана касније схватио да Протића никакав рад не интересује. Прагматичан какав је био, свестан да би смена озбиљно нарушила тада још велики кредибилитет нове власти, Ђинђић неколико месеци касније шаље Протића за амбасадора Србије у Вашингтон. Најјача могућа адреса, место где се тестира све.
Није прошло ни десет месеци Протић је опозван. Због разних циркуса и скандала. Враћају га у Београд, пролази време у којем Протић обилази београдске медије и телали о свему и свачему, озбиљно конкуришући Ненаду Чанку. У једном од наступа, било је говора о Косову и Метохији, Протић је рекао да ту нема шта да се разговара, да је Косово независна држава и да Србија то треба да призна и потпише. Што пре. Ако нико неће, ако нема Србина који ће да потпише тај документ, ево ја ћу- ускликнуо је Протић. Пошто га нико одавно није озбиљно схватао тај скандалозан иступ у Београду није добио неопходну пажњу. Свело се на: Ма, пусти лудог Протића. А онда шок, тадашњи председник Србије, Борис Тадић, именује Протића за амбасадора Србије у Швајцарској. Уместо Маршићанина из ДСС-а.
Догодило се то у новембру 2008. године, десет месеци након што су Шиптари прогласили независност Косова и Метохије Подсећам, Швајцарска је држава са највише Шиптара у Европи.
Тадићеву одлуку није било могуће ни оспорити ни коментарисати јер су у то време, а ни данас није боље, сви београдски медији били под строгом контролом. Нико за ове четири године (не рачунајући моју маленкост, у пар наврата, али без икаквог успеха и одјека) није јавно потегао питање Протићевог именовања за амбасадора, макар да би се забележило како је Србија ето и по томе јединствена у свету.
Никада пре у историји дипломатских односа кугле земаљске није се догодило да једна држава за свог дипломатског представника у иностранству пошаље човека који се јавно залаже за распарчавање те државе.
Е, сад, могли смо некако да објаснимо Тадићеву одлуку о слању Протића за амбасадора али како објаснити Николићеву суздржаност према том чину? Шта чека? Због чега у Берну и даље држи Протића и чији је Протић тамо амбасадор? Србије или Косова. Питање нити је вицкасто нити је наивно.
