О писмености предака подунавских Срба, сведоче бројни (пре)класични споменици Европе и Истока, као својеврстан доказ континуитета културе у Подунављу Балкана. Потврду континуитета даје и Свето писмо, јер је културно средиште и земаљски рај Постања управо Доњи Дунав, где је како гласи закључак светског конгреса археолога у Бриселу 2004. године, живео најстарији човек Европе.
Балкански Срби нису „пали с крушке“ у Подунавље, већ су ту од искона, а ни Ристова ера није дуга 2000 година, јер је званично уведена тек на Тридентском сабору 1563. године!? У владајућој историји постоји крађа векова, само што лажна и наметнута хронологија не дотиче временословије древног србског календара, коме не хвали ни један једини божји дан!
Ришћанска хронологија је и измишљена како би се прикрио континуитет палеолитске културе Подунавља, који је грубо прекинут фалсификовањем историје у ренесанси и каснијим столетјима. Тиме су „Јевреји“, „Римљани“ и „стари Грци“ добили 2000 година историје на поклон, иако пре ренесансе нису ни постојали као народи! Зато су Срби и претворени у „Словене“, а преисторијски континуитет србске културе избачен из историје света.
„Латинска јерес“ католичке цркве се одвојила од апостолске цркве 1054. године, а већ 1060. је азбуку прогласила за „ђавоље“ писмо. Ако знамо, да нема оригиналних списа пре 12-ог, а да је латински званично уведен у римокатоличку цркву као „лингва франка“, такође у 12-ом столетју, онда се поставља питање: На ком језику су писани класични споменици културе? Поготово, што нема никаквих писаних трагова са Никејског сабора, а први писани помен ришћанске ере је у двојном датовању Законоправила светог Саве! Како онда објаснити пресудну чињеницу, да сви Срби, алијас „Словени“ имају исту реч за појам „писати“!
У време, када је св. Сава донео Законоправило, најсавршенији грађански законик на свету, у римокатоличкој цркви је инквизиција била на врхунцу моћи, захваљујући Грацијановом декрету, који је омогућио убијање и одузимање имовине некатолика. Тако је до 12. столетја искорењено правоверје у Британији, Италији и Француској. Али, Грацијанов декрет не може да искорени једно суштинско питање које открива превару: Зашто не постоји народни латински језик!? Како је то могуће, кад „врапци на грани“ знају, да је њиме говорио цео класични Медитеран и приде написана целокупна средњевековна литература Запада?
Свети Сава је својевремено успешно сузбио пропаганду „латинске јереси“, против које је био уперен Сабор у Расу, па она није била „богумилска“. Стефан Првовенчани у житију посвећном оцу Немањи, помиње јеретике, али, нигде се не помињу богомили! Пропаганда против Немањића и светосавља нема никаквих аргумената, али је зато веома прљава и иде чак до оптужбе о снохачењу Немање, а темељи се на измишљеном богомилству, које представља облик специјалног рата против Срба, који не престаје од Сабора у Расу!
Не постоји ни један озбиљан историјски доказ, о богомилству средњег века, које се у историографији јавља тек половином 19. столетја, као стратегија социјалне политике Аустроугарске. Наши бројни научници: Петрановић, Глушац, Милаш, Вулетић, Анђелић, Душанић, Петровић, а од страних Благоев, Лавровски, Брајтман, Фајн… аргументовано су обеснажили „богомилство“ које је измислио Ф. Рачки, позивајући се искључиво на латинске списе и папска писма, како би Србску цркву у Босни прогласио „босанском“ и јеретичком!(1)
Римокатоличка црква је у време Стевана Првовенчаног, послала крсташку војску против Србије 1202. године. Крсташи су тада окупирали Задар са околином и предали га Млетачкој Републици (С. Јарчевић). Две године касније, догодио се јединствен случај у свету – крсташи су освојили Цариград и основали „Латинско царство“, које је трајало таман онолико времена, колико је требало да се Цариград потпуно разори културно и економски.
У историји није постојало никакво „римско царство“, али су постојала два упоредна србска царства на Балкану! Једно је посмрче „Византија“ или Ромеја, која је добила име по унуку Аврамовом – Роуму, чије је име било синоним за све ришћане. Друго је Србија, са 71-им владарем, од 490. године и Свевлада до 15. столетја. Према томе, „Источно“ и „Западно римско царство“ су само обична неутемељена „историјска“ инверзија за јужну и северну Србију! То значи, да је Немања бранио а не ослобађао Рашку, Зету и остале србске покрајине!
Падом Цариграда и оснивањем Латинског царства, изгубљена је и Охридска патријаршија, која је имала укупно 31 владичанство под србским царем Самуилом, сином кнеза Николице.(2) Самуилово царство је била етнички чиста србска територија, већа од Душановог царства! Патријарх Јован је потписао уговор о самосталности Охридске патријаршије, коју је Василије Други испоштовао, али не и његови наследници!
Исти је случај данас са Пећком патријаршијом, која се налази на окупираној територији. Да ли је тиме Србска црква изгубила самосталност? Наравно да није, као ни светосавска својевремено. Немања је био србски цар, о чему сасвим довољно сведочи његов грб са 11 регија, а свети Сава србски патријарх, који није имао шта да тражи у Никеји, када су владичанства светосавске цркве имала континуитет од апостолске цркве. Свети Сава се управо и позивао на тај континуитет, преко Охридске патријаршије, Јустинијане Прве и Солуна све до Сирбијума или Митровице, где је столовала апостолска Србска црква!
Србска црква је примогена, настала на основу старог србског једнобоштва, у коме је светлост извор живота и сваког постања, баш како пише у јеванђељу по Јовану: Бог је светлост! То је вера праве божанске природе Исуса Риста, која постоји одувек, пре историје. Онда је „небо спуштено на земљу“, насилном антропоморфном религијском представом Бога, која представља најнижи облик духовности, али и најбржи пут у заблуду материјалног. То је уједно и разлог, зашто смо по теолошкој историји Србске цркве досељени на Балкан ономад. Свакако, да смо морали једном да се доселимо, али право питање гласи: Да ли смо се доселили пре или после петог леденог доба?
Срби, алијас измишљени Словени, проглашени су за „генетски инфериоран“ народ. Прави разлог разлог ове неартикулисане експертизе, јесу преци балканских Срба, који су источник и колевка културе нашег петог међуледеног доба?
Слободан М. Филиповић
(1) Римокатолици су узвратно звали правоверне истим именом. Отуда, назив „богомил“ је очигледно погрдан, а има значење јеретика! Настао је по Богомилу, владици сарбатских Гета и Дака, који у четвртом столетју држао службу на језику Беса у Цариграду и Јерусалиму, за који Григорије Палама каже да је србски. Подсећања ради, Богомил је био један од тројице аријанаца на Никејском сабору, па одатле и назив за јерес по његовом имену.
(2) Србског цара Самуила зову „Бугарин“,а његова рођена браћа су Арон, Мојсије и Давид. Само, што у време Самуила, ни Јевреји ни Бугари нису постојали као народ!\
ВасељенскаТВ
