Поштено би било признати да је Николићево проглашење институција Србије на КиМ за „паралелне“ и њихово превођење у „косовске“ тек испуњење захтева Ангеле Меркел из 2011. године
Прошле недеље, Србија, чланица УН, обележила је Дан државности и Дан војске. Сећали смо се и тужних годишњица нерасветљених злочина над цивилима, као што је терористички напад на аутобус „Ниш-експреса“ у Ливадицама код Подујева, пре 12 година, када је погинуло 10 људи. Правда из Ливадица легитимација је европског Косова и његова суштина.
Некаква годишњица била је и референдуму против увођења паралелних албанских институција на север Косова и Метохије. Подсетимо, 99,97% становника северног дела Косова и Метохије гласало је прошле године, у ово време, против увођења паралелних албанских институција.
А онда се догодило Сретење. Председник државе говорио је као авантуриста, а председница нечега што је геополитичка авантура, као државник. Томислав Николић обелоданио је, баш о празнику, намеру Србије да сопствене институције прекомпонује у „паралелне“ и трансформише их у косовске, које би чинили Срби. Та европска еутаназија српског Устава јединствен је пример у историји државног права.
Поштено би било признати да је Николићева најава, у ствари, тек испуњење захтева Ангеле Меркел, испорученог у лето 2011. године. Меркелова је тада, први пут отворено, саопштила да је распуштање „паралелних“ институција на северу Косова услов испуњења европских жеља Србије.
Многи су одавно заборавили да је истог тог лета немачки Бундестаг саопштио да признање Косова неће бити услов за почетак преговора за чланство у ЕУ, али да ће, до краја тог процеса, да би постала чланица уније, Србија морати да призна независност своје покрајине.
Додали су и да је најтежа препрека, која би могла да угрози почетак преговора о пријему Србије у ЕУ, питање хапшења хашког оптуженика Горана Хаџића, јер то, ето, неће дозволити холандски парламент.
Данас смо сведоци сасвим другачије истине. Услов за добијање датума почетка преговора је институционално повлачење државе с Косова и Метохије, а услов за чланство признање Косова. Да ствар буде гора, изјаве председника Николића и премијера Ивице Дачића, иако се обојица званично држе скупштинских докумената о Космету, нису подударне.
Дачић је изнео нешто другачије виђење повлачења „паралелних“ институција с Космета, условљавајући га постизањем некаквог договора. Упркос тим разликама, може се рећи да је Београд озваничио своју шекспировску позицију балканског Ричарда Трећег: север покрајине за датум преговора.
Са друге стране, имамо Јатифете Јахјагу и Хашима Тачија. Ко је пре само неколико година могао да замисли ту жену из Приштине, како Србима мирно саопштава да је албанска „независност“ и њихова независност, а да јој, ни мање ни више него четнички „војвода“, одговори скрушено да ће повући државне институције из покрајине.
Али, трагика српског положаја не лежи у Николићу, који је политички парадокс сам по себи. За Србију је ЕУ толико драгоцена, да се за датум почетка преговора галантно уступа север Космета, а за чланство комплетна територија покрајине са економским ресурсима и највреднијим деловима верског и архитектонског духовног наслеђа. То је ваљда очигледно, иако је само делимично озваничено.
Логично би, одатле, било да Албанци с Косова и Метохије, прихватајући суштинску самосталност, па ако хоћете и независност, али без столице у УН и у оквиру европске Србије, одустану од свог ССП-а и метеорски улете право у датум почетка преговора са ЕУ у пакету с Београдом.
Зашто Албанци с Косова и Метохије не прескоче деценије тешких преговора и убију две муве једним ударцем? Ако границе у Европи нису важне и ако је ЕУ елдорадо дивљака са Балкана, шта их спречава у метеорском убрзању властитих европских интеграција?
То су логична питања, која би Томислав Николић и Ивица Дачић требало да поставе себи и јавности Србије. Број званичника ЕУ који су директно саопштили да Србију на крају европског пута чека признање Косова је огроман. Поменимо само Ангелу Меркел, Гвида Вестервелеа, Мартина Шулца, Розу Балфоур, Ерхарда Бусека, Елизабет Гигу и друге.
Србија мазохистички жели да проживи властити европски апсурд. Она жели у ЕУ, али у њу, као Србија, не може да ступи. Закономерно, у Бриселу је, после косовског, чека и услов децентрализације. Још једна незахвална реч, згодна да постане синоним за даљу дезинтеграцију државе и инжењеринг над њеном историјом, који ће је коначно довести до најпознатије Шекспирове дилеме.
Због свега овога, тобоже прагматични, а сада већ небројени разговори Дачића са Тачијем данас, Николића са Јахјагом пре неки дан и Вучићев пут у Немачку, изгледају као бесконачно страначко расипање српског времена. Управо, чекање у реду за воз који је већ отишао. Страначки интереси плаћају се националним ресурсима и државном баштином. Или се то, можда, откупљују или чак искупљују?
Бранко Жујовић
Глас Русије
