Кинеско проглашавање ваздушне одбрамбене идентификационе зоне у Источном кинеском мору, у којој се налази ланац острва Диајоу или Сенкаку око којих се Кина спори са Јапаном, показује да се са економским растом буди и нова глобална сила са својим тежњама и интересима.
Кина, као друга највећа економија на свету, има све већи утицај на глобалне економске токове, а део тога можемо и ми да видимо са доласком кинеских инвестиција у Србију. Зато геополитички положај Кине постаје све интересантнији научницима који покушавају да утврде којим правцем ће се најмногољуднија земља даље развијати и какви ће бити њени интереси у будућности.
Геополитички чиниоци Кине
У Институту за европске студије Иван Зарић, докторанд на Факултету политичких наука у Београду, одржао је предавање на тему “Геополитичке перспективе НР Кине” на коме се осврнуо на чиниоце геополитичке позиције Кине, као и на њену растућу економску и војну моћ и однос са другим светским силама, пре свега Русијом и САД.
Историјски чинилац је веома значајан фактор у одређивању позиције Кине јер је то цивилизација стара 2.000 година и историја има утицаја и на данашња дешавања. На пример, крајем 19. и почетком 20. века Кина је била под јаким утицајем Запада и царског Јапана. Такође, након хладног рата и распада СССР смањена је опасност сукоба Кине и СССР-а који је стално тињао педесетак година. Зарић оцењује да на западу неоправдано запостављају историјски фактор у анализама Кине.
Економски чиниоци можда су и најважнији у разумевању данашње Кине. Снажан економски развој последњих 35 година сврстава ову земљу у највеће играче савременог света.
Физичко-географски чиниоци чине Кину специфичном, с једне стране континенталном силом али чији је најнасељенији и најразвијенији део приобално подручје. Површина Кине је преко девет милиона километара квадратних и има најдужу копнену границу на свету.
“Кина је решила све граничне спорове са копненим суседима осим са Бутаном и Индијом. На западу Хималаји, Тибет и пустиња Гоби представљају физичку баријеру, како освајањима, тако и за сарадњу. Источни приобални део представља стратешки центар јер је то најнасељенија област, привредни центар и одатле су кренуле реформе”, објашњава Зарић.
У неким анализама, Кину чак посматрају као острво и упоређују је са другим острвским силама као што су Велика Британија, Јапан или САД. Њен источни део је ограђен са запада природним баријерама, планинама и пустињом, а са истока морем. Тај стратешки центар зову и кинеским хартлендом по угледу на Макиндерову поделу света, иако се у тој подели Кина налази у римленду.
Према речима Зарића, у кинеској историји преплићу се два правца деловања, телурократски (копнени) и таласократски (поморски). Копнени правац је био доминантан у историји. Кина је управо подигла Кинески зид да би се заштитила од упада варвара са копна. Осим у поморским истраживањима у 15. веку таласократски правац је био запостављен у Кини.
“Карактеристика Кине је што је она једини велики играч који може да оствари и копнену и поморску моћ. На пример Русија и Немачка су увек биле копнене силе, док су Велика Британија и САД поморске силе”, напомиње Зарић.
Кинески економски раст
Од проглашења економских реформи 1978. године Кина је забележила фантастичан економски раст, тако да је од 2010. године друга највећа економија на свету.
“То је производ политике реформи и отварања према свету. Они су правили експерименте у микрорегионима који су, ако су били успешни, примењивани на целу земљу. Сви експерименти су се одвијали у приобалном делу због најлакше комуникације и трговине са светом”, каже Зарић.
У последњих 35 година просечан годишњи раст БДП-а износио је 9,9 одсто. За ову годину планиран је раст од 7,5 одсто,. До 2017. године планира се благо успоравање раста на сдам одсто, а до 2020. године на 5,5 одсто.
“Цела кинеска реформа спроводи се како би Кина ушла међу средње развијене земље света по БДП по глави становника што је за земљу са 1,3 милијарде становника велики успех”, напомиње Зарић.
Као последица развоја јавило се угрожавање енергетске безбедности. Од 1993. године Кина је постала нето увозник нафте, а од 2002. године зависна од увоза овог енергента иако он чини свега 18 одсто укупне потрошње енергије, док је и даље доминантан угаљ са учешћем од 70 одсто у потрошњи. Главни извори снабдевања нафтом Кине су Саудијска Арабија са 16 одсто, Ангола са 15 одсто, Иран са 12,5 одсто и Русија са 8,8 одсто. Када се ради о рутама снабдевања, највеће тачке загушења су Хормуски и посебно Малајски теснац кроз који долази 80 одсто увоза нафте и кроз који пролази највећи део робе коју Кина извози. Овај пролаз је од толиког значаја за Кину да је један научник, Ченг Шаофенг изјавио да “ко год држи Малајски мореуз, држи у захвату стратешки енергетски пролаз и може да запрети кинеској енергетској безбедности”.
Зато Кина све активније гради нафтоводе и гасоводе као алтернативе поморском превозу енергената. Ту се пре свега ради о допремању гаса и нафте из Централне Азије, из Казахстана и Туркменистана. Међутим и даље је потребно то гасоводима пребацити на исток Кине што чини поморски превоз и даље најјефтинијом варијантом.
Војна моћ
Са растом економске моћи неизоставан је раст и војне моћи. У првој деценији од почетка реформи и отварања Кина је свесно смањивала издвајања за војску и све бацала на развој економије. Међутим, иако се и данас смањује удео војног буџета у БДП-у сваке године се издваја све више и више новца за војни буџет. Тако је у 2013. години, према званичним подацима, војни буџет достигао 114,3 милијарди долара.
“Американци их оптужују да не приказују транспарентно издвајања за војску. Међутим са два милиона војника, то су и даље далеко мања издвајања по војнику него САД. У сваком случају раст војног буџета ће се наставити. На западу мисле да је војни буџет већи него што Кинези објављују и сматрају да је достигао 142 милијарде долара. Оцењује се да ће Кина до 2016. године бити војни хегемон у региону са војним буџетом већим од свих осталих земаља заједно. Овакве анализе уводе нове безбедоносне дилеме и најављују трку у наоружању”, истиче Зарић.
Са растом мултиполарности свет очекују нови изазови. Процењује се да ће будући основни правац развоја Кине бити према мору где ће јој главни конкурент бити САД. То наговештава и одустајање од система обалске одбране и померања одбране дубље ка мору. У првој фази, до првог ланаца острва у ком се налазе Јапан и Курилска острва, а касније још дубље у море. Овоме одговара и стављање у употребу првог кинеског носача авиона. Крајњи циљ је да ниједан ланац острва не може спречити излазак Кине на море.
Иако званична Кина негира планове за изградњу војних база, осносно стратешких упоришта, у академској јавности та теза се активно заговара. говори се о 18 тачака у Африци и Азији, углавном на поморским транспортним линијама, где би Кина могла поставити та стратешка упоришта.
На копненој страни налази се евроазијски правац и, према оцени Зарића, он ће остати секундаран јер ће се Кина фокусирати на море и конкуренцију са САД. Ипак ни на овој страни Кина не седи скрштених руку и осим Шангајске организације за сарадњу предлеже Економски појас пута свиле који је орјентисан на Централну Азију и унапређење сарадње и инфраструктуре.
“Постоји вероватноћа да су Евроазија и Економски појас пута свиле конкурентски пројекти Русије и Кине око доминације у Централној Азији. Не верујем да може бити неког савезништва између Русије и Кине, јер ни једни ни други не би пристали на улогу млађег брата у савезу. Док год је Кинезима јефтиније да купују сировине из Сибира и са Далеког истока они ће бити партнери Русији. С друге стране, Русима не одговара да им се на граници појави тако моћна сила и то тамо где је граница слабо насељена, а богата сировинама. Верујем да ће се одвијати нижи нивои сарадње како би се лакше прешло са униполарног на мултиполарни свет. Наравно не верујем да би улазили у сукобе којим би ишли на руку англосаксонском делу света”, закључио је Зарић.
Милош Обрадовић
Балкан магазин
