Вест да Међународни монетарни фонд (ММФ) остаје без клијената, те да већина земаља, попут Аргентине, Молдавије, Украјине, Белорусије, намерава да одустане од подршке фонда, отворила је питање и да ли би Србија и под којим условима могла да каже – хвала, не.
Да ли је за тај одговор довољан само висок раст бруто друштвеног производа, стабилне финансије или и још нешто, и када је нека земља сигурна да јој више не треба неко ко ће је на овакав начин контролисати?
Као аргумент зашто више не жели ММФ у свом дворишту, новоизабрани председник Аргентине Алберто Фернандез изјавио је да од ММФ-а неће узети преосталих 11 милијарди долара из тренутног кредитног програма, јер се „пијанство не лечи вином”.
Намеру да одустане од подршке Фонда најавио је почетком новембра и председник Молдавије Игор Додон, а влада Белорусије је ограничила сарадњу само на техничке консултације. Чак је и министарка финансија Украјине обећала да ће прекинути сарадњу са овом међународном организацијом до 2023. године. ММФ очигледно више није спас за слабе економије.
Аранжман Србије с ММФ-ом, такозвана чуваркућа, није ни код наших грађана наилазио на одушевљење. Напротив. Више су их љутиле поруке домаћих политичара који су им преносили да ММФ инсистира на смањеном учешћу зарада БДП-у, на поскупљењу струје, на штедњи, која се претворила у замрзавање пензија у протекле четири године и казнене пенале за све који помисле да оду у пензију пре 65. године живота, забрану запошљавања у јавном сектору…
Одбор извршних директора ММФ-а оценио је ових дана да Србија наставља успешно да спроводи дефинисани економски програм, уз добре домаће факторе раста, ниску инфлацију, здрав финансијски систем, спровођење структурних реформи и даље смањење учешћа јавног дуга у БДП-у, наводи се у саопштењу НБС.
Домаћи фактори, односно снажна домаћа тражња, у потпуности компензују негативне утицаје из спољног окружења. Због тога за 2020. годину ММФ пројектује раст Србије по стопи од четири одсто.
На питање може ли Србија да „настави да живи” без ММФ-а, Саша Ранђеловић, проф. Економског факултета у Београду, за „Политику” каже да је општа оцена да постојање аранжмана са ММФ-ом повећава шансе за спровођење реформи усмерених на успостављање функционалне тржишне привреде, али да не представља гаранцију да ће се тако нешто и догодити.
Мисија ММФ-а огледа се, истиче он, у обезбеђењу стабилности светског финансијског система, кроз пружање финансијске и техничке помоћи земљама код којих постоји ризик да неће моћи да измирују своје јавне и/или приватне обавезе према иностранству, због недостатка девиза.
– Један од битних фактора који утичу на одрживост спољне позиције земље јесте и одрживост јавних финансија. Стога државе неретко улазе у аранжман са ММФ-ом у случају растућих ризика по одрживост јавних финансија (висок фискални дефицит и јавни дуг), што је у више наврата био случај и са Србијом током претходне две деценије. Србија је до сада са ММФ-ом закључивала углавном аранжмане из предострожности, којима се обавезивала на спровођење одређених реформи (смањење дефицита, приватизација…), а заузврат је од ММФ-а добијала на располагање кредите које је било могуће користити у случају кризе спољне ликвидности (али не и за финансирање фискалног дефицита или сервисирање јавног дуга) – каже Ранђеловић.
С друге стране, постојећи аранжман Србије са ММФ-ом је нешто лабавији, јер не предвиђа могућност повлачења кредита.
– Постоје релативно чврсти емпиријски докази да постојање аранжмана са ММФ-ом по правилу утиче на стабилизацију јавних финансија, односно на смањење фискалног дефицита. То је нарочито случај са земљама са релативно слабим институцијама, као што су земље у развоју и европске земље у транзицији, у којима је кратковидост у вођењу економске политике у просеку израженија. Слична оцена се може изнети и кад је реч о два последња аранжмана Србије са овом институцијом, који су подстицајно деловали на владу да одлучно имплементира мере фискалне консолидације и да спроведе неке тржишне реформе (примера ради, на тржишту рада, у пензијском систему) – објашњава наш саговорник.
Доктор економских наука с Економског факултета у Београду проф. Љубодраг Савић каже да би Србија могла да води своје јавне финансије без Мисије међународног монетарног фонда, али под условом да нека од тих кочница владе не попусти.
На питање на шта конкретно мисли, Савић одговара да је, примера ради, 2020. година изборна и да би могло да дође до неконтролисаног трошења новца за потребе изборних кампања, што не би било први пут.
– Наиме, ако се сетимо 2011. године, ММФ је био у Србији јер је утврђено да се много више пара троши за изборе него што се смело у том часу, па је од тадашње владе Мирка Цветковића тражено да провери и објасни ту потрошњу. ММФ се после тога више није појавио и суспендован је тај споразум с њима – подсећа Савић.
Актуелна власт, наглашава, нема потребе да се додворава бирачима, па самим тим ни да ненаменски троши новац за изборе, јер је ситуација чиста у њихову корист – они опозицију и немају.
Аутор: Јасна Петровић-Стојановић, Политика.рс
