Превара гигантских размера: Уцена лихварске корпорације и пропаганда “владе у Србији”

Америчка компанија Есмарк, чији су оснивачи бивши директори и менаџери компаније УС Стеел Сербиа, која је већ једном опљачкала Железару у Смедереву (уз помоћ тадашњих властодржаца), сада поново хоће да преузме ову, за Србију стратешки веома важну компанију. Сада то раде уз помоћ Александра Вучића и буџета Републике Србије.

Дана 12. јануара 2015. године, на седници Комисије за спровођење модела стратешког партнерства у поступку приватизације Железаре у Смедереву, Влада Републике Србије прихватила је понуду компаније „Есмарк Јуроп Б. В.” регистроване у Амстердаму (Холандија).

Три дана раније, у Влади Србије су биле отворене три пристигле понуде на расписани тендер за продају смедеревске Железаре. Један понуђач је био непотписан. Други је био потписан именом непознатог адвоката, а трећа понуда је била од компаније Есмарк.

Прве две понуде су одмах проглашене “невалидним”. Било је више него очигледно да се ради о лошој представи за јавност. Све је смишљено како би Есмарк група лако дошла у посед Железаре, па је проглашена победником на тендеру.

Истог момента, сва Вучићева пропаганда је кренула у масовно обмањивање јавности, ширећи вести о томе да је продаја Железаре Смедерево америчкој компанији Есмарк, већ решено питање.

Нико у том тренутку још није знао (осим Александра Вучића и његових најближих сарадника), да су власници Есмарка, заправо бивши директори компаније УС Стеелл Сербиа који су похарали и опљачкали Железару у Смедереву, а све њихове дугове, након одласка из Србије, платили су грађани (и још увек плаћају).

Есмарк група, заправо бивши директори УС Стеелл Сербиа, сада су се појавили “пресвучени” у купце за рачун своје нове фирме, и траже поново да их држава Србија финансира.

Оснивач и први човек Есмарк стил групе Џејмс Бушар (познат опет по својој улози у УС Стеелл, где је био финансијски директор) је на самом почетку преговора са Вучићевом владом одмах слагао рекавши да ће у српску челичану уложити 400 милиона долара у наредних неколико година (није прецизирао колико је то година и чији ће новац уложити, а већ је бацио око на српски буџет!), као и да неће бити отпуштања (мада добро зна да неће моћи свих 5.000 радника да плаћају, него рачунају да ће и то бити из српског буџета).

Али, како то обично бива код неуких домаћих превараната, убрзо се једном неспретном изјавом “оклизнуо” министар привреде Жељко Сертић, који је признао да је на релацији Влада Србије- Есмарк, “дошло до застоја у преговорима” око куповине Железаре Смедерево.

Кључни разлог је био покушај Есмарка да добије више новца него што се у првом тренутку рачунало међу Вучићевим “стручњацима”. Наиме, његови “преговарачи”су олако схватили да су са америчком компанијом постигла много чвршћи договор, сматрајући да је Вођа већ прецизирао услове, много пре него што је расписан тендер.

Ипак, међу добро обавештенима, знало се да Европска унија неће тако лако дозволити склапање овог аранжмана, јер он подразумева да Србија обезбеди помоћ Есмарку, што се не уклапа у европска правила.

Вучић је онда хитно тражио од администрације у Бриселу да му да сагласност на план реструктурирања Железаре и бизнис план америчке компаније Есмарк, како би Србија била у могућности да финансијски помаже овој компанији. Сагласност није добио, нити је извесно да ће је добити.

Истина је застрашујућа: Влада Србија се обавезала да преузме дугове Железаре који износе 520 милиона евра, као и да ће учествовати у докапитализацији са преко 200 милиона евра, али америчкој компанији Есмарк ни то није било довољно.

Ова лихварска корпорација одмах је ставила на сто проблем што Србија нема своју коксару и нема железну руду, а тај аргумент користи како би појачала своје финансијске захтеве од Владе Србије. Циљ је да Есмарк добије Железару без иједног уложеног долара!

Велики баук са којим се суочава Србија је и нови кредитни аранжман са ММФ-ом. На њега ће пресудно утицати проблем петрохемијског комплекса, који је немогуће разрешити.

Такође, ту је и ЕУ која се противи оваквој продаји Железаре. Никоме у српској влади није пало на памет да тражи од Есмарка додатне доказе о финансијској способности, мада је у условима за пролазак на тендеру јасно писало да понуђач мора да има одређена средства којима ће гарантовати цео пројекат.

Есмарк је, наравно, спреман да искористи ситуацију, јер Вучићу гори под ногама. До 31. јануара је предвиђено потписивање уговора између Владе Србије и Есмарка. Он се спрема да из џепова грађана плати Есмарку знатно више него што је ова компанија била спремна да уложи кад се пријавила на тендер.

Грађани Србије, заправо и не знају шта је нуђено Есмарку. Може се догодити да се Есмарк и појави и као купац, али под неким обећањима великих субвенција где би Србија као партнер са 20 одсто удела у власништву, покривала све расходе. Прецизније речено, да Вучић поклони Железару Американцима. Али тај његов план је већ препознат у Европској унији и Брисел ће га спречити.

Упућени у овај скандал тврде да је од почетка било јасно да Есмарк неће купити Железару и да Србија мора направити огромне уступке да би се неко упустио у авантуру да поправља њене капацитете и да финансира пола милијарде евра да би почела да послује. Истина, Вучић чини све да им удовољи, али…

Докле иде његова кратковида пропаганда о “успешним аранжманима”, говори и податак да су сви медији одмах потрчали да објаве како ће од посла са Есмарком и продаје Железаре, у 2015. години бити повећан БДП!

То је Вучићев начин да краткорочно створи лажну еуфорију. Тако је планирао и буџет за прошлу годину од арапских милијарди и “Београда на води”, мада је свакоме јасно да је у питању превара гигантских размера.

Вучић се више не позива на своје “саветнике”, Франка Фратинија, Алфреда Гузенбауера, Доминика Штрос Кана…И они су се измакли, видевши овако сулудог императора и његову државничку авантуру, иза које чак ни хохштаплери великог калибра не смеју да стану.

Све његове невероватне бајке о “великим пријатељима Србије”, његовим “личним пријатељима” и “пријатељима његових пријатеља”, данас су покопане. Од посете Герхарда Шредера, бившег немачког канцелара (коме је приредио скандал у кафани), па све до “ноћења” шеика из Емирата, Ел Зајеба, у Јајинцима, Вучић је низао велика обећања, да ће његови “интимуси” решити све српске проблеме.

У случају Железаре у Смедереву, уместо планиране пљачке буџета и улагања у Есмарк, Србија би могла да отвори најмање 200.000 нових радних места у домаћем аграру и да постане један од највећих извозника хране у Европи. Али, то велеиздајничкој идеји Вучићеве владавине не пада на памет.

Железара у Смедереву први пут је продата 2003. године када је за 23 милиона долара купила америчка компанија „УС Стеелл”” преко своје европске ћерке-фирме. Амерички власници су каснијом продајом некретнина (између осталог продат је и фудбалски стадион за преко 20 милиона евра) вишеструко више новца повратили, него што су уложили.

Америчка влада је, затим, Србији наметнула програм разоружања којим је било утврђено да се вишак борбене механизације, боље речено скоро сва борбена техника, има уништити и то претапањем у некој Железари. Подразумевало се да ће то бити Железара у Смедереву чији су амерички власници тако од српске државе на поклон добили хиљаде тона челика.

Пошто су претопили све што су могли за џабе да добију и Железару задужили за преко пола милијарде евра, Американци су је „великодушно” продали Републици Србији за само један долар.

Преузимајући Железару Србија је преузела и њене дугове и то: 260 милиона евра према банкама, 120 милиона евра према добављачима и 145 милиона евра за сировине! Дакле, преко пола милијарде евра!

Више од две трећине, односи се на пословање са повезаним лицима из корпорације. Тачније, ово преузеће се задуживало код самог себе, а грађани Србије то сада морају да плате.

Појавом истих директора из УС Стеелл Сербиа, који су сада на челу компаније Есмарк, и њиховим дрским захтевима да Србија уложи још толико како би их “одобровољила” да поново купе оно што су опљачкали, свакој нормалној влади би био сигнал да одмах прекине контакт са њима. Али, не и овој Вучићевој, која је спремна да распрода оно што је још остало од Србије.

Од преузимања Железаре, након одласка УС Стеелл-а, држава је у њу годишње морала да улаже око 100 милиона евра, што је грађане укупно коштало додатних 300 милиона евра на већ поменутих пола милијарде за отплату ранијих дугова.

Такође, приликом продаје тадашњег „Сартида” Ју Ес Стилл-у, Србија је на себе преузела и плаћање његових дугова. Све заједно, две приватизације смедеревског гиганта пореске обвезнике Србије су коштале око две милијарде евра.

Али, ту још увек није крај.

Иако се из Владе тврди како су тендерски услови били веома јасни и да је победник, америчка компанија Есмарк, дала добру понуду, чињенице говоре да ће Србија преузети отплату свих дугова насталих и пре приватизације, а у то спадају чак и дугови некадашњег „Сартида” који највећим делом ни до данас нису отплаћени.

Настављајући да обмањује за рачун свога премијера, министар привреде Жељко Сертић је одједном “окренуо ћурак” па је обавестио јавност како даљих државних субвенција и улагања у Железару неће бити и да се са Есмарком преговара још једино око неких детаља, као што је бизнис план.

Демантујући себе, Сертић је, међутим, рекао како ће на крају Европска унија одобравати бизнис план око кога се договоре (ако се договоре) Есмарк (власник 80,1 одсто акција) и Република Србија (власник 19,9 одсто акција).

Оно што Сертић није појаснио, јесте питање од када се то ЕУ меша у бизнис планове приватних предузећа? Очигледно је да се кроз „бизнис план” у ствари провлачи даље инвестирање Србије у смедеревску Железару.

Пошто је Србија већ презадужена, а и оваква врста „инвестиције” се у Европи може сматрати стварањем нелегалне конкуренције, потребно је да бирократе из Брисела на крају и одобре бизнис план. Али, под овим условима, сигурно је да неће.

У Железари је запослено око 5.000 радника, што значи да ће за очување сваког од тих радних места држава уложити по 50.000 евра. Шта је све паметније и исплативије могло да се уради са тим новцем? Да ли би било корисније да је у српски аграр држава уложила 200 милиона евра и тако од Србије направила великог извозника пољопривредних производа?

Са преко две милијарде евра, колико ће нас све заједно коштати авантура продаје смедеревске Железаре Американцима, па њен откуп од њих, па поновна продаја опет америчкој компанији, могло је паметним инвестирањем да се отвори најмање 200.000 нових радних места и то по широкогрудим ценовницима које је користила агенција СИЕПА у време владавине Млађана Динкића.

Да је у последњих 12 година Србија оволико пара дала српским пољопривредницима, храна би била бар за трећину јефтинија, а од њеног извоза би држава приходовала дупло више него данас. Осим тога, српска села не би била напуштена и запарложена.

Али, то није циљ Вучићеве владе. Он има намеру да уништи српску привреду, да ликвидира све што је било вредно а што је било у државном поседу. По цену тога да то самоубиство плати народ. Уосталом, недавно је и представница Светске банке, Елен Голдстеин у сред Београда, одобрила ту садистичку акцију.

Никола Влаховић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије