Колико Срби воле своје вође? Иако ће многи рећи да код нас одвајкада постоји култ вође, не треба заборавити да је тај „вишак” љубави и буквално убио неке од њих.
Последње истраживање показало је да две трећине испитаника мисли да је без јаког вође сваки народ као човек без главе. Тренутно је најпопуларнији Александар Вучић, први потпредседник Владе, а некада је то био Јосип Броз Тито, па Слободан Милошевић, Војислав Коштуница и Борис Тадић.
Култ вође лакше се гради у друштвима која су, као наше, прошла ратове и социјалне кризе. У истраживању Фондације „Фридрих Ебарт”, Цесида и Центра за студије социјалне демократије, грађани су се изјаснили за чврсту руку и послушност. Скоро 60 одсто грађана сматра да је за успех неке групације најважније да вођа буде енергичан, строг и праведан.
У хаотичној ситуацији, грађани, незадовољни транзицијом, резултатима приватизације, пљачком, корупцијом и незапосленошћу, идеализују период Титове владавине. С друге стране, Војиславу Коштуници кога су онолико волели, замерају да је мек и сувише фин. За јаког вођу највише је напредњака – чак 78 одсто, док упола мање демократа дели то мишљење.
Доживљавајући лидере као црно-беле ликове, грађани тешко да могу да их оцене на прави начин. Можда се треба угледати на Французе, који су показали да знају брзо да се суоче с погрешним избором.
На почетку мандата само трећина Француза задовољна је акцијама председника Франсоа Оланда. Чак 40 одсто жали због одласка Саркозија, сматрајући да би он сада био бољи и да има политичку будућност. Оланду се замера недостатак енергије и харизме, јасног плана за излазак из кризе и превише лутања у тражењу решења.
У Србији је најдуже владао Тито – 35 година, затим Слободан Милошевић – 10, Борис Тадић је, од осам година на власти, моћ стварно имао четири године, Коштуница и Светозар Маровић били су на власти по три године, Зоран Лилић четири, Добрица Ћосић годину дана, а Томислав Николић на власти је девет месеци. Никоме од њих грађани нису тако брзо испоставили „рачун” као што су то Французи урадили Оланду.
Жарко Требјешанин, психолог, каже да су Милошевић и Тадић сасвим различити типови вођа и да је Тадић лидер модерног типа, за разлику од Милошевића.
„Једно је вођа а друго формални председник. Власт може бити и харизматска, али онај ко је изабран на четири године има легитимну власт. Милутиновић је, као председник Републике, имао легитимну власт, али се знало где је „права” власт. Људи једно време воле власт, али чим почне да губи утицај, као што се то догодило Милошевићу када је почео да губи ратове, људи желе да га смене. Тада се искаже и сва мржња. Када је Тито умро, почело је дрвље и камење на њега.”
Требјешанин каже да треба с опрезом говорити о заљубљености народа у вође, јер иза ње може постојати и потиснута мржња.
„Тито је био харизматски вођа, а Оланд је изабран захваљујући обећањима, иако нема харизму, али обећања није испунио. Од Карађорђа наовамо било је више харизматских вођа а мање изабраних који је требало да изврше неке задатке.”
Владимир Вулетић, социолог, подсећа да у западним земљама анализирају шта је од обећања испуњено.
„Прошло је време када су се обећавале апстрактне ствари, а лако је утврдити шта је од обећања испуњено. Код нас су обећања апстрактна, циљеви су аморфни, а тешко је ухватити економски бољитак. У самој изборној трци нема конкретних питања па нема ни одговора.”
Вулетић објашњава да се људи везују за политичаре. „Постоји емоционални однос, лојалност према странци или вођи, и то се тешко кида. Веза између бирача и оних који им се удварају јача је него у развијеним земљама. Милошевић је дуго био популаран, упркос лошим резултатима.”
Зоран Стојиљковић, политиколог, сматра да, као што каснимо у сваком тренду, каснимо и с критиком вође.
„Реаговање је одложено. Тешко да је Оланд на кратак и средњи рок могао нешто да уради. Све што је код нас обећано, такође је тешко испунити, јер зависи и од других. Грађани су зато развили цинизам, јер промена гарнитура на власти не значи много. Лидере трошимо спорије него други, дуго смо гласали за исте политичаре јер се политика персонализовала. Према Тадићу смо имали нормалан однос и он је остао у маргинама велике политике. Коштуница је маргинализован без проблема. Али, наш менталитет је такав да за лидера тражимо некога ко ће о нама да брине. Зато, док не пређемо из популистичког периода у период владавине институција, неће бити нормалније и боље.”
„У окружењу знају шта им је политички и национални идентитет, док смо ми стално под притиском Косова, ЕУ, СРЈ, Југославије, граница, сиромаштва, нерада и зато се везујемо за лидере. Народ хоће да поверује у спасиоца, а историјски разлози и решавање идентитета успоравају промене. Можда за 50 година будемо нормална земља”, каже Стојиљковић.
