Ево већ је шест деценија од када је овоземаљски живот напустио Недељко Ђуровић, познати предратни трговац, кафеџија, власник првих аутомобила у Таковском крају, боем, шаљивџија, опозиција свим властима, робијаш и човек који је у целом крају остао познат по томе што је неколико пута у свом не баш тако дугом животу преживео извођење пред стрељачки вод Немаца, партизана и оних у кожним мантилима у годинама после рата.
Иза Недељка Ђуровића је остала прича која се и данас повремено помиње у Таковском крају, а посебно у кући његовог унука, ћеркиног сина, Војкана Николића, из Горњег Милановца, публицисте, који је прикупио много докумената и података о свом деди Недељку.
Лични возач краља Александра
Како је и на који начин деда Недељко дошао до места личног возача краља Александра Карађорђевића, то никад нико није сазнао, али се зна да га је југословенски владар веома волео и уважавао о чему сведочи и златни сат са угравираном посветом који му је даровао 1932. Сат је одавно нестао без трага.
– Деда Недељко је рођен у Такову, у чувеној и богатој породици Ђуровић, која је имала своје воденице и много земље. Први сусрет са смрћу је имао онда кад га је киднаповао по злу чувени хајдук Драгољуб Бојовић, који је за Недељка тражио велики откуп и сви су тада мислили да је мом деди дошао крај. Међутим, десило се да се Недељкова нарав допала хајдуку са којим се спријатељио и пустио га без наплате откупа, живог и здравог. Уз поруку жандарима да новац неће узети, али да се од тог новца деди Недељку купи ново одело и бели коњ на којем ће пројахати кроз вашар у Љигу, а да ће, уколико не учине тако, планути многе куће у Такову и околини. И стварно, власт се повинула жељи хајдука који је након издаје јатака ухваћен 1925. године и стрељан. То је био тек његов први сусрет са смрћу – прича Војкан Николић.
Недељко Ђуровић био је веома способан домаћин и будућност је видео много боље од других.
– У међувремену се богато оженио, отворио је магазу и кафану у Горњем Милановцу и постао је један од најимућнијих. Богатство је трошио на боемски живот, али и на куповину форда, који је међу Таковцима био право чудо, а мало касније свој возни парк је допунио и ситроеном. Било је то време кад је деда зарађивао на сваком послу који је започињао, а посебно у трговини и Ђуровића кафани – каже саговорник “Вести”.
Други сусрет са смрћу деди Недељку су заказали Немци 1941, када је био у групи одређеној за стрељање у Крагујевцу.
– Тада га је испред стрељачког строја, ко зна како и због чега, спасао неки наш човек, ваљда љотићевац, који је деду издвојио из групе и послао га кући. Мало потом Недељко, који је био контра свакој власти, прикључио се четницима Драже Михаиловића на Равној гори, али кад је видео да то није за њега вратио се кући. На нишан су га дочекали партизани, који су га осудили на смрт због сарадње са четницима и повели на стрељање.
Идући ка стратишту у селу Брусница замолио је своје егзекуторе да сврате код његовог пријатеља да као човек попије последњу ракију, кафу и да испуши последњу цигарету.
– И они су то прихватили, ваљда зато што се и њима пила ракија. Међутим, у пола пића настало је неко пушкарање и пометња, што је деда искористио и побегао са заказаног састанка са смрћу.
Учинио је то и касније, испред стрељачког вода Озне, али како је утекао и ко му је у томе помогао то никад нико није сазнао – препричава Војкан Николић филмске епизоде из живота свог деде Недељка, који је једноставно одбијао да умре.
Још неколико пута је деда имао близак сусрет са смрћу, јер су га припадници Озне стално изводили на стрељање, али је он на чудесан начин успевао да преживи.
По завршетку рата, као и многим другим домаћинима, Недељку Ђуровићу је одузета сва имовина, а он је у знак протеста полупао чекићем све прозоре на својој кафани, због чега је опет био на ивици стрељања.
После свега вратио се у родну кућу у Такову.
– Деду ништа више није могло да уплаши, па и нове претње због певања песама које су биле против победника. Једном приликом, кад је кулучио на изградњи улица у Горњем Милановцу, колица са дрвеним точком су му шкрипала те је деда узео балегу и подмазао их. Када га је стражар упитао шта то ради, деда Недељко му је одбрусио: “Каква власт, таква и маст”, што је можда било духовито, али је то, и још понешто, коштало деду неколико година принудног рада у неком руднику у околини Ниша – наставља Војкан.
Амнестиран је након што констатовано да је тешко оболео од срца, а убрзо по повратку са тешког рада преминуо је у 52. години. Остало је сећање на њега, као и некретнине која ће његовим наследници можда бити враћене реституцијом…
Солидарност међу кафеџијама
– Ђуровића кафана је била једна од најуспешнијих у граду у којем је између два рата било око тридесетак. Међутим, било је и угоститеља којима послови нису ишли добро те их је деда Недељко, када се чуло да су у проблему, окупљао кафеџије заједно са послугом. По неколико дана боравио би у конкурентској кафани како би газди повећао пазар и на тај начин опоравио његове послове. То је била пракса међу милановачким кафеџијама, а деди Недељку то није било тешко јер је ионако више времена проводио у другим него у својој кафани – прича Војкан.
З. Марјановић – Вести
фото: З.Марјановић
