- Уништење англосаксонског пројекта већ је добило неповратан карактер. Сви главни светски центри моћи зато се баве изградњом и јачањем привремених конструкција безбедности позваних да ублаже удар у случају жестоког распада „америчког света“. Нико не жели да иде у светлу будућност, изграђену на темељу англосаксонског модела глобализма
- Ратови се већ воде или тињају. У њих је, на овај или онај начин, укључена већина великих светских сила, али су то још увек локални ратови јер и нису предвиђени да прерасту у Трећи светски рат
- Трампова победа у новембру ће бити јак сигнал америчкој елити – то још увек неће бити долазак на власт изолациониста, али ће бити јасан симптом неспремности Американаца да наставе да носе костим „супермена“, глобалног хегемона
- У фокусу Вашингтона 2016. ће и даље бити Блиски Исток и Кина, али у оба случаја америчка стратегија неће функционисати. Обуздавање Пекинга неће успети, а управљање хаосом у исламском свету биће још теже
- Почела је жестока година. Не само „кризна“ – што је сувише благ термин јер је примерен за све године после 2008. – већ максимално тешка. Али, она може и мора бити преломна. Приближиће се тренутак формирања нових правила глобалне игре – кроз изградњу равнотеже снага и интереса великих светских цивилизација, без једног центра који би гвозденом песницом сатеривао човечанство у „дивни нови свет“
СВЕТСКИ поредак постаје све ломљивији, а 2016. године ће се системска криза само повећавати.
Англосаксонски пројекат глобализације је главни узрок опште грознице, међутим његово уништење је већ добило неповратан карактер, и сада се сви главни светски центри моћи баве изградњом и јачањем привремених конструкција безбедности, дизајнираних да ублаже удар у случају жестоког распада „америчког света”.
Глобална криза је системска: и глобална економија, и сам систем међународних односа дошли су до потпуно логичног застоја. По инерцији кретање у истом смеру се наставља, али сви схватају да је то пут у нигде – односно, нико не жели да иде у светлу будућност, изграђену на темељу англосаксонског модела глобализма.
Чак и сам Запад, тачније англосаксонски свет, који је све донедавно објављивао своју визију будућности једином правом и свемогућом, већ не може сакрити осећај беспомоћности – мало ко верује у његове способности да уједини човечанство, све је више оних који га се не плаше, а велика већина сматра саму идеју глобализације на атлантски начин опасаном и погрешном.
Војна, економска и идеолошка снага САД и NATO више није довољна за одржавање тренутног финансијско-економског и политичког система међународних односа, а у ствари једино је она омогућавала продужавање глобализације профитабилне једино наднационалним елитама.
Они на врху не могу, они на дну не желе – ова стара марксистичка шема је у потпуности је примењива у тренутном светском поретку.
Револуција само у геополитици и мултилатералним односима цивилизације се не дешава – може постојати или рат, или постепена реформа.
Ратови се већ воде или тињају, али иако је у њих, на овај или онај начин, укључена већина великих светских сила, то су још увек локални ратови јер и нису предвиђени да прерасту у глобални – Трећи светски рат.
Због нуклеарног оружја, његове последице би биле толико страшне да нико од водећих играча не жели приближавање апокалипси. Чак и радикални део наднационалних атлантистичких елита само кокетира са претњом ескалације рата са „калифатом“ у есхатолошку борбу свих против свих.
Војни сукоби су, најчешће, начин да се одложи или, баш супротно, приближи реформисање светског поретка – да се демонстрира решеност да се бране постојећа правила или да се оствари њихова брза измена.
Стога руске акције на светској сцени треба посматрати истовремено у два правца: ми, с једне стране, покушавамо да пратимо процес трансформације светског поретка, имајући у њему све активнију улогу, а са друге – стално смо под притиском атлантских снага које теже да обуздају, блокирају и ослабе Русију, сатерају је у угао и натерају је да се повуче у себе, а идеално би било да је увуку у унутрашњи хаос и грађански рат.
Оба ова процеса се јављају истовремено, али нису стриктно повезана – на пример, наша способност да утичемо на брзину промена у глобалним финансијама и економији, на ситуацију унутар самог Запада више је него скромна. Али су наше способности да се супротставимо притиску изузетно високе – друга ствар је, што без стварања и промовисања сопствене визије будућности (како сопствене, тако и светске) само по себи „блокирање удараца” неће довести до победе.
За безмало већ две послекримске године – Русија је показала способност да се фокусира на себе и нападе извана, али 2016-а ће захтевати развој офанзивних операција у оба смера.
У светским оквирима може се рачунати на повољне тенденције по нас – доћи ће до јачања унутрашњих противречности и проблема који су се нагомилали на Западу. То јест, могућности атлантистичког света да заштите свој глобални пројекат ће ослабити, а Русија ће, природно, учинити све да искористи ситуацију како за јачање своје позиције, тако и за даље лабављење позиција глобализатора.
У 2016-ој је практично неизбежно јачање противречности између два дела Запада – ангосаксонских САД и Велике Британије и европских земаља укључених у ЕУ.
Наметање Трансатлантског трговинско-инвестиционог партнерства – а атлантисти са обе стране океана раде све како би га потписали до краја следеће године, то јест пре промене газде у Белој кући – изазива отпор код значајног дела националних европских елита. Формирање заједничког тржишта САД и ЕУ, односно „економског NATO“, одговара пре свега наднационалним елитама, у којима кључну улогу играју англосаксонци, и самим Сједињеним Државама као њиховом главном оружју.
Засад се процес припреме споразума у великој мери води успешно по атлантисте – углавном захваљујући чињеници да се на власти у кључним земљама ЕУ налазе проатлантистичке снаге – али његово успешно закључивање и ратификација нису загарантовани. Међутим, оно што је још важније – сама чињеница упорног наметања Трансатлантског партнерства у Европи изазива јачање антиатлантистичких, делимично, и антиглобалистиких снага, у потпуности.
Могућност доласка на власт национално оријентисаних снага се повећава, што значи – повећава се ризик од побуне у европском делу атлантистичког брода.
Монетарна криза, избегличка криза, раст терористичких претњи, наставак санкција против Русије – све ово је изазивало 2015. растућу иритацију, не само код обичних Европљана, већ је доводило и до трансформације унутар националних елита.
Пад ауторитета Ангеле Меркел, сам почетак преизборне кампање у Француској уз лидерску позицију Националног фронта, раст популарности евроскептика у Италији, криза партијског система у Шпанији, заједно са предстојећим одвајањем Каталоније, припреме референдума у Великој Британији за излазак из Европске уније – све ће то 2016. у Европи изазвати повећану турбулентност.
Вероватни покушај већег дела ЕУ да на лето 2016-е укине антируске санкције – биће покушај да се испусти пара – корисна за обнављање руско-европских економских односа. САД неће моћи да задрже Европљане. И због тога што ће и саме бити спремне да размене укидање европских санкција за покретање Трансатлантског партнерства.
Међутим, за саме Сједињене Америчке Државе 2016. ће бити година унутрашње политике јер ка власти суверено иде несистемски кандидат Доналд Трамп, чија победа не иде у прилог ни демократским, ни републиканским интервенционистима.
Трампова победа у новембру ће бити јак сигнал америчкој елити – то још увек неће бити долазак на власт изолациониста, али ће бити јасан симптом неспремности Американаца да наставе да носе костим „супермена“, глобалног хегемона.
У фокусу Вашингтона 2016-е ће и даље бити Блиски Исток и Кина, али у оба случаја америчка стратегија неће функционисати. Обуздавање Пекинга неће успети, а управљање хаосом у исламском свету ће бити још теже.
Руска војна операција у Сирији дефинитивно је лишила САД статуса главног диригента у региону – регионалне државе све више почињу да играју своју игру, истовремено све пажљивије слушајући мелодију из Москве.
Исход рата са „калифатом“ у 2016-ој ће зависиће од сиријске ситуације, а тамо ће се међусиријски преговори (који ће, коначно, почети у првој половини године) водити паралелно са борбеним дејствима. Апсолутно је могуће да се до краја године усагласи датум нових председничких избора, али то ће се десити само у случају ако Асад у том тренутку буде контролисао већи део сиријске територије.
Могуће одвајање ирачког Курдистана – референдум о томе се може очекивати кроз неколико месеци – биће коначна потврда распада Ирака.
Ирак заједно са Курдима, уз подршку Ирана и САД, може остварити победу над ирачким делом „калифата“, али само уколико рат са „калифатом“ и на сиријској страни буде успешан.
Приближавање поразу „калифата“ довешће до повећања тероризма у разним деловима света – од Европе до САД, од Јерусалима до Меке.
Саудијска Арабија ће се стога наћи под ударима са две стране – њена започета интервенција у Јемену већ се претвара у ударе по њеној територији. Током 2016. јеменско-саудијски рат се може распламсати још више.
Скидање санкција против Ирана не само да ће ојачати позицију Техерана у светској арени и на Блиском истоку, већ ће му отворити и пут у ШОС.
Кинеско-руски блок ће 2016. бити појачан Индијом и Пакистаном, а улазак Ирана се може очекивати 2017. године.
Уз помоћ Техерана, Делхија и Исламабада – Русија и Кина ће тражити опције за решавање авганистанске кризе, где преостала америчка војска неће моћи да обезбеди ни, планиране за следеће лето, парламентарне изборе, нити стабилност кабулске власти, чију ће снагу све чешће тестирати Талибани.
Како усагласити стратешки циљ елиминисања америчког војног присуства у Авганистану са стварањем одрживе коалиције Талибана и садашње авганистанске власти – биће кључни изазов како за Русију тако и за ШСО у целини.
Ако Авганистан и даље има шансу да 2016. буде више или мање миран, Либија је практично осуђена на нове борбе – Запад припрема операције против локалних исламиста, који контролишу део државе. Бомбардоваће Француска, САД, Италија, Велика Британија, упркос чињеници да су збацивањем Гадафија пре четири године управо оне омогућиле екстремистима долазак на власт.
Поновним бомбардовањем неће успети да направе јединствену Либију, а и на другој страни Средоземног мора може се десити један пораз иностраног уплитања.
Босна и Херцеговина, утврђена Дејтонским споразумом пре 20 година, може се распасти због изласка Републике Српске. То само по себи може постати детонатор нове фазе балканске кризе – превише нерешених проблеми је остало на рушевинама Југославије, посебно са Албанцима у Македонији.
Друга тачка кризе у Европи је – Украјина. Она ће и даље остати под америчким протекторатом, али ће се Европљани све више дистанцирати од америчко-руске борбе за Кијев.
Наравно, атлантистичке снаге у ЕУ неће бити спремне да признају узалудност покушаја да отму Украјину од Руског света, али нико неће ни инвестирати у њену интеграцију, поготово знајући висок ризик од изласка Независне из атлантистичке орбите.
У 2016-ој сукоб у украјинској елити ће наставити да расте, али је тешко предвидети да ли ће резултирати новим Мајданом, новом бесмисленом агресијом против Донбаса, или ће се процес распадања манифестовати дезинтеграцијом нефункционалне државе.
У случају почетка новог рата у Донбасу његов резултат може бити – колапс целе Украјине.
Конкретне догађаје у 2016-ој је бесмислено предвиђати, али су главне тенденције јасне, стога можемо бити сигурни, да ће ово бити жестока година.
Не само „кризна“ – што је сувише благ термин јер је примерен за све године после 2008. – већ максимално тешка. Али, она може и мора бити преломна, зато што ће током ње додатно ослабити снаге које покушавају да очувају постојећи светски поредак који је одавно постао главни узрок глобалног хаоса. Дакле, приближиће се тренутак формирања нових правила глобалне игре – кроз изградњу равнотеже снага и интереса великих светских цивилизација, без једног центра који би гвозденом песницом сатеривао човечанство у „дивни нови свет“.
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
