Прича о стаду које зове чопор на јагњетину

Разумем да понеки ован од рогова не примети вука у јагњећој кожи. Али, када ован предводник читав чопор позове на јагњетину, то је трагедија у најави. У нашем случају, национална и што је најгоре – репризна. Јер, обнова Србије после потопа лако би могла да постане нови економски масакр.

Дирљива ми је била Танјугова вест о посети Сума Чакрабартија, председника Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), Србији. Вест је пренета административно. Онако, механички. „Копи-пејст“ техником однеговане аутоцензуре, регистраторски. Без иједног проницљивог новинарског питања, коментара или макар опажања.

Ето, Сум Чакрабарти, стари лисац, добротвор и хуманиста, рече Томиславу Николићу како ће ЕБРД размотрити брзу помоћ Србији и другим поплављеним земљама. Банка саосећа са стардалницима и зато ће учествовати на донаторској конференцији, под покровитељством Француске. Добро де, банка која саосећа и банкар добротвор већ су цела вест и пола коментара. Нешто као човек који је изуједао пса. За новинара довољно, али се на жалост прича не завршава на том нушићевском заплету.

За разлику од гештетнерске природе проевропских медија у Србији, поуздани „Блумберг“ објавио је вест да би ЕБРД у ствари могла узети учешће у продаји српске имовине, како би, о хипокризијо, помогла привреди земље која жели да постане чланица ЕУ. У писаном одговору на раније достављено питање „Блумберга“, Сум Чакрабарти је саопштио да би ЕБРД најпре узела учешће у продаји удела у српским предузећима, међу којима су Телеком „Србија“ и аеродром у Београду, али да ће то, дакако, зависити од околности.

Бојим се да ће се и око обнове Србије, после поплава, створити лажна слика о немању избора. Ето, ЕБРД и остали нису идеални, али немамо куд. То нам је што нам је. Зајам у шаке, вест у дневник, па на отплату!

Истина је да ЕБРД Србији може да одобри једино кредит, али то више никога не занима, када се у Београду кредит одавно зове инвестиција или помоћ. Мала донаторска милостиња те финансијске хидре Европске уније може бити само симболична и у функцији добијања нових послова.

Попут Срба, сличну дозу наивности гаје и Украјинци, који су власт на председничким изборима поверили олигарху Пјотру Порошенку. Све верујући да ће он своје приватно, корпоративно или интересно претпоставити демократском и националном.

Зашто тако мислим? Тако мислим, зато што сам прочитао Стратегију за Србију ЕБРД. И тамо има доста фраза, иза којих бирократија крије последње намере о преузимању преостале српске сребрнине. Али, тамо се и каже: ЕБРД ће селективно настојати да подржи одрживост предузећа у процесу приватизације, кроз учешће у претприватизационим и приватизационим трансакцијама, по могућству заједно са стратешким инвеститорима.

Циљ ЕБРД је пружање подршке кроз комерцијализацију комуналних предузећа, нарочито енергетских и подстицање учешћа приватног сектора у таквим предузећима. Друштво ЕБРД у тим пословима у Србији не праве Црвени крст, Дуле Савић и Коло српских сестара, него озбиљне државне финансијске установе САД, Немачке и других евроатлантских земаља.

Кључну подршку ЕБРД у Србији дају банкарске и парабанкарске организације, за које дебела већина Срба никада није ни чула. Ту је, на пример, Мултилатерална развојна банка. Са њом ЕБРД сарађује у кључним инфраструктурним пројектима у сектору транспорта, енергетике и комуналних предузећа у Србији и околним земљама. Све у склопу Инвестиционог оквира за западни Балкан („Western Balkans Investment Framework“, односно „WBIF“).

Затим, Међународна финансијска корпорација (скраћено „IFC“ – „International Finance Corporation“), па Корпорација за приватне инвестиције у иностранству („OPIC“ – „Overseas Private Investment Corporation“), у власништву америчке владе. Та државна корпорација САД, која је sa EBRD инвестирала капитал у Комерцијалну и Чачанску банку, искључиви задатак има да мобилише приватни амерички капитал, како би га пласирала изван САД. Циљ је продор америчких компанија у иностранство, освајање нових тржишта, убирање прихода, отварање нових радних места у САД, стварање могућности за рад и наравно помагање америчке спољне политике.

Следи „KfW“, немачка верзија америчке Корпорације за приватне инвестиције у иностранству. У слободном преводу – кредитни институт за обнову. Овај „институт“, са седиштем у Франкфурту, у власништву је немачке владе и има исте задатке као америчка Корпорација за приватне инвестиције у иностранству, али уз немачко учешће. Та организација у Србији послује од 2001. године и подржава, како се наводи, развој ефикасних оквира и функционисање друштвене и економске инфраструктуре.

„KfW“ је оснивач Европског фонда за Србију. Он снабдева капиталом одабране банке, међу којима су, према подацима доступним на сајту ЕБРД, „Банка интеза“ и „Уникредит банка“. „KfW“ је са ЕБРД присутан и у пословима обнове електроенергетских постројења у Колубари, Бајиној башти и Зворнику.

 Остали партнери ЕБРД у Србији и том делу Европе су мање – више познати: Европска инвестициона банка, у Београду присутна од 2002. године, Светска банка, Међународни монетарни фонд и други. Хумана екипа, вазда забринута за судбину Обреновца, пре него за било шта лукративно, да не кажем пробитачно, уносно или корисно! Али, кога још у Србији занимају синоними? У моди су еуфемизми, који нас кретенизују и убијају! Сетите се тога, када вам следећи пут кажу да ћете добити помоћ од ЕБРД.

Бранко Жујовић

Глас Русије