Прихватилишта у Србији: Беде никад више

Прихватилишта за незбринуте у Србији спремна за зиму, али претесна да приме све. Београд: кревети и у ходницима. Чачак: позиви из целе земље. Нови Сад: много прекобројних. Смедерево: притисак све већи

ПРИХВАТИЛИШТЕ им је једино уточиште. Потражили су га и нашли, изгурани из нормалног живота. Ратови на просторима бивше државе, криза, свеопшта беда, породична небрига и насиље најближих, приписали су им заједничко име – бескућници.

У центрима за прихват у Београду, Новом Саду, Чачку, Малој Крсни код Смедерева, Нишу… места за сву ову невољу су пребукирана. Људи који на ове, своје нове адресе, бану и у цик зоре, исцрпљени од трагања за топлим кутком, леком, хлебом и одећом, најчешће остану и до судњег дана. Сахране их општине, а да им, касније, нико ни за гроб не упита.

Како се ближи зима, бескућника је све више, али места за сву ову беду – нема. Надлежни кажу: и када би се капацитети прихватилишта утростручили, опет би било прекобројних.

Прихватилиште у Београду, у Кумодрашкој 226, већ је препуњено. Од 105 места, овде је уточиште нашло – 130 бескућника. Кревети су и по ходницима. У собама и по 24! Различитог су доба. И младост и старост, и здрави и болесни, људи са маргине живе своју муку заједно.

За предстојеће зимске дане, као и претходних година, прихватилиште је спремно за све којима је хитно збрињавање потребно, али је претесно за толику беду – каже за “Новости” Сузана Миловановић, координатор у овој установи.

Искуство из протеклих година, а од 2005. године стално су “пребукирани”, мобилисало је запосене у Кумодрашкој, да их притисак бескућника не изненади.

– Прошле зиме, нећете веровати, овде је било 180 људи – прича Миловановић. – Толико оброка пута три дневно, требало је обезбедити. Уз то, лекове, одећу, обућу… Било је тако тесно да смо, увече, трпезарију претварали у спаваоницу. Градски секретаријат је за ову сезону обезбедио све, а организована је и акција прикупљања одеће и обуће. Доста добрих људи долази, доносе ко шта и колико може. Али је и магацин претесан, па пакујемо то што стигне, где год стигнемо.

У деветсто квадрата простора прихватилишта у Кумодрашкој смештена је кухиња, спаваонице, купатила, амбуланта, канцеларије за запослене. У овом простору, у потресној свакодневици преплићу се и потресне бескућничке судбине, које су ове људе довеле до прага добре наде. Свако ко овде дође, донесе и своју личну, тешку причу.

 ДОЂУ ДА УМРУ 

У НИШУ нема правог места где би они који немају породицу и дом могли да нађу спас од хладноће. Како град нема прихватилиште за одрасле, такву услугу пружа Геронтолошки центар, у коме кажу да могу да приме само шесторо људи и то само ако их упуте из Центра за социјални рад. Прошле године је кроз прихватилиште у Геронтолошком центру у Нишу прошло 39 људи. Седморо их је тамо умрло.

Милан Крстановић је рођен пре 55 година у Косову Пољу код Книна. Био је инжењер друмског саобраћаја. До рата је радио у Сплиту. У рату био војник војске Републике Српске Крајине. Онда је, с “Олујом” стигао у Београд…

– Немам никога свог – каже тихо.

У Београду је наставио посао у “Ратку Митровићу”, па ту, пре пет година, постао технолошки вишак.

– Нема њиве у Банату коју нисам преорао и паорске куће где нисам могао да зарадим хлеб – прича. 

– Онда сам оболео. Лекар ми је рекао: Милане, ако наставиш овако, ни месец нећеш саставити. Упутио ме у Центар за социјални рад у Земуну, а Центар у ово прихватилиште. Спасен сам, могу да кажем, али више за рад нисам. Отишли живци, попустила снага… Али, добро је овде. Само, кад бих могао да заборавим све што сам прошао.

Сто тридесет људи, а тешка тишина у ходницима, у собама. Време после ручка, разилазе се бескућници до својих кревета. Увлаче се под покриваче. И ћуте.

– Махом долазе у прилично запуштеном стању – говори Сузана Миловановић. 

ПРИТИСАК СВЕ ВЕЋИ 

У ПРИХВАТИЛИШТУ за незбринуте и жртве породичног насиља у Чачку, кажу за “Новости” да спремно дочекују зиму. Тада ће, како се процењује, сви капацитети бити попуњени. Према речима Горана Јаворца из Центра за социјални рад, у прихватилишту је тренутно четворо бескућника. Они ће ту и презимити, али је с првим хладним данима притисак све већи. 

– И психичком и физичком. Прихватилиште је на неки начин и лечилиште, јер им на сваки начин помажемо да превазиђу преживљено.

Прекобројни бескућници су и у Дому Црвеног крста у Малој Крсни код Смедерева. Прихватилиште је овде препуно. У пет соба, већ их је двадесет осморо, а зима још није ни почела.

– Како дани постају хладнији, притисак је све већи – каже за “Новости” Радица Станковић, управник Дома Црвеног крста. 

– Долазе нам људи из Смедеревске Паланке, Великог Градишта, Плане, а позиви стижу из читаве Србије. Очекујемо да и ове зиме стање буде као и прошле, када смо стално имали по 75 корисника. Три пута више од капацитета.

У Новом Саду – иста слика. Дневни боравак у прихватној станици, која је у надлежности новосадског геронтолошког центра има 14 места, али услуге користи 40 бескућника!

Анђелка Вујанић, социјални радник у прихватилишту, прича нам:

– Бескућници код нас могу да се окупају, дајемо им чисту гардеробу, топао напитак и по два сендвича или пециво. 

Помажемо им такође у решавању проблема око личних докумената, а однедавно организујемо и креативне радионице, као вид радне терапије. Боравак је, нажалост, ограничен на два сата, пошто корисника има много.

Новости