Прилози за биографију Александра Вучића

Моја књига „Вучић и ја“ – за разлику од Поповићеве – била би знатно тања и досаднија. Укратко да вам је препричам. Први пут сам га срео 1996. на радикалском митингу у Бијељини. У некој коцкарници, у подруму испод бијељинског седишта радикала, покушавао сам да фотографишем окупљену екипу – прву поставу четничких војвода са Мајевице – између којих је раздраган седео актуелни први потпредседник еврофанатичне Владе Србије. Кад је видео фотоапарат, устао је и рекао да не сликам. “Што?” – питао сам га, мислећи да се зеза. И смејао сам се. “Теби смешно, а знаш ко су ови људи?” – питао је значајно. “Немам појма” – а стварно нисам имао појма. “То су српски хероји, траже их злотвори из Хага” – рекао је Александар Вучић.

После сам га, неколико година касније, позвао телефоном да питам зашто се побио са неким навијачима на северној трибини Маракане. Када је чуо питање – замолио ме да сачекам. Чини ми се, по звуку који је уследио, да је фиксни телефон одвукао у клозет, и оданде ми шапатом говорио: “Немој, молим те, то да објавиш, Воја ће да полуди”. Нисам објавио.

Онда је прошло седам, осам година, да нисмо имали никакав контакт. И у једној од мојих први колумни у „Куриру“ напишем да су Тома Николић и Вучић, као чланови Марјановићеве Владе, добили четворособне станове, дакле, стамбено су се проширили баш у време кад се Србија сузила. У недељу у девет ујутру, кад је изашао Курир са том колумном, зове ме главни уредник – каже: “Звао Вучић. Тражи твој телефон”. „Не дај му, ко га јебе, зваћу ја њега“ – одговорим. И после три сата га позовем. Патосираним тоном Вучић каже: “Господине Петровићу, ви сте написали да смо Тома и ја добили од Владе четворособне станове”. „Па?“ – није ми било баш јасно шта хоће. “То није тачно” – наставио је. „Добро“, рекох, „шта је тачно?“ “Тачно је да је Тома добио четврособан, а ја сам добио трособан”. Иди! – закључио сам. И сам запањен сопственом кардиналном грешком.

Онда сам прешао у „Данас“, лист који је као и све („Наша Борба“, „Глас јавности“) у којима сам до тада био запослен – Вучић мање-више успешно затварао док је био министар информисања. И једног дана ме зове главни уредник – каже: „Звао Вучић, много је љут“. Вучићева ужа специјалност, иначе, јесте да зове главне уреднике негде око 9.05 изјутра кад сав поштен свет спава и жали се како су сви против њега, лепог, паметног и поштеног. Тада је био љут због неког текста који ни не памтим. Али ме изненеђење затекло прекосутра – на конференцији за штампу СНС махао је тим текстом, фотокопију поделио новинарима, а мене оптужио да сам истакнути члан Демократске странке. Тад сам дефинитивно закључио: Дечко је морон!

Онда, негде пред победу напредњака, зову ме у једну гледану ТВ смисију. Кажу, биће ту вас неколико, а главни гост ће бити Вучић. И ја се први пут у животу одушевим гостовању у некој ТВ емисији. Биће супер – већ састављам питања за Вучића – питаћу га, рецимо – како вам успева да већ 20 година тако креативно лажете? „Па, видите“ – чујем већ одговор извежбаним гласом будистичког монаха у петом стадијуму молитве – „90 посто је таленат, а 10 посто је рад“.

Сат времена пошто су ме позвали у ТВ емисију, Вучић саопштава аутору емисије да му не пада напамет да нас двојица делимо исти студио, поготово да се гледамо очи у очи. Са свима хоће да разговара, али са мном неће. Тачка. „Он је увредио моју породицу“ – каже наш чувени политичар, а требало би да пише – лаже наш чувени политичар. Кажем аутору емисије: „Ако он неће – онда неће. Зови неког другог, нема љутње“. Аутор ми колегијално каже да је копао по архиви и нигде није нашао текст у коме сам увредио породицу нашег чувеног политичара.

Предлажем најједноставније решење – да Вучић донесе тај текст, такорећи доказ, и мирна Бачка, укључујући и Банат. Истина, могао је да га донесе и у емисију и потури ми га под нос „у лајву“, пред, што се каже, милионским аудиторијумом. И ја се лепо „лајв“ & јавно извиним целој његовој породици до петог колена. Међутим, пошто таквог текста нема, нема ни доказа. Просто – човек већ 20 година изузетно креативно измишља. Право је чудо како га још нису примили у Ловачки савез Србије, секција „Ловачке приче“.

То је све што бих имао да кажем о популарном Алеку Вучићу из сопственог непосредног, али скромног искуства.

А о Предрагу Поповићу? Тај тек није нормалан! Он се с Вучићем чак и дружио – али сам убеђен, знајући га, да је то чинио с предумишљајем, само да би једнога дана написао књигу. Тачније (до сада) – три књиге о Вучићу. Поповић, наиме, има истанчан слух за мороне – таман кад они помисле да су искористили њега, он искористи њих.

Предраг Поповић је ходајући Институт за новију историју Србије. Једино што, за разлику од историчара, све те историјске догађаје проживљава. А за разлику од Вучића који воли архивска вина, Поповић воли да архвира сва та дивна створења са српске политичке сцене, укључујући и Вучића. Посао сличи интересантној професији, мада није уносан – од кад је кренуо да пише о Вучићу из прве руке, Поп, један од најталентованијих српских новинара и уредника, то обавља такорећи ванинституционално – већ годинама не ради ни у једној редакцији. Они не праштају – како гласи наслов прве Поповићеве новинарске књиге са поднасловом “Последња исповест Славка Ћурувије”.

Поповић је годинама – то с поносом не крије – био главни уредник „Правде“, Вучићевих новина, које Вучић ни дан-данас не признаје као своје. Тражи, ваљда, да он и „Правда“ иду на ДНК анализу, као и код сваког утврђивања очинства. Међутим, има много очевидаца. Један је Поповић. Али, „Правда“ је била последња медијска авантура бившег Шешељевог “малог од палубе”. Да је целога живота издавао новине, можда би Србија данас била много нормалнија земља. Вучић се, међутим, у политичкој каријери бавио свакаквим стварима – грозоморним, гротескним, невероватним – о којима Поповић пише у овој књизи кроз “опипљиве”, доживљене “анегдоте”. Мада данас људи не могу да се сложе око исте ствари коју су заједно, својим очима гледали, Поповић има онај редак репортерски дар, да запажа детаље – наизглед неважне, али врло битне да схватите нечију личност. У овом случају комплексну, Вучићеву.

Не само што говоре о данашњем најмоћнијем човеку Србије од почетка деведесетих до данас – сва поглавља овог писанија, прилога за биографију А.В. – почињу кратким описом политичке ситуације у земљи у датом тренутку, тако да је контекст онога што нас је снашло – потпун.

Није отрцана фраза – ова књига се чита у једном даху. Не може да шкоди никоме, сем Вучићевој набилдованој сујети и препотенцији. И удруженом медијском подухвату да се његова претходна инкарнација заборави. А та инкаранција је била врло тужна. И врло болна.

Драгољуб Дража Петровић

Књигу наручите на е маил revolucija05@gmail. com