Нацртом закона о комуналним делатностима предвиђа се увођење јавно-приватног партнерства у предузећима која пружају комуналне услуге. Реч је водоснабдевању, јавној расвети, одржавању путева и др. Односно, грађани Србије ће и са приватницима уговарати испоруку воде, грејања, одношење смећа, одржавање гробља, путева, јавне расвете, улица и паркова. Од петнаест комуналних услуга приватници би девет испоручивали као концесионари природног богатства у јавној својини, а шест по основу уложеног капитала у заједничка предузећа по моделу јавно-приватног партнерства.

Овај закон предвиђа да приватне фирме које путем концесије или јавно-приватног партнерства уђу у систем водоснабдевања, јавне расвете, одржавања јавних површина, производње и дистрибуције топлотне енергије, обезбеђења јавног осветљења, одржавања путева, улица и паркова, управљање пијацама и гробљима, могу и да испостављају грађанима Србије рачуне за своје услуге, тј. да их наплаћују.

Овим законом постојећа власт терет одржавања комуналних система у Србији пребацује у потпуности на већ потпуно осиромашено становништво, а тзв. “предузетницима” блиским власти омогућује богаћење на рачун радничких породица и путем експлоататорске радне праксе.

Невероватно је да у Србији у којој влада потпуни недостатак финасијског капитала, што истиче и сама Влада приликом афирмисања политике страних директних инвестиција, постоје групе или појединци који располажу знатним средствима која су потребна за модернизацију комуналних система у Србији. Из тога призилази да ће страни инвеститори да се укључе у експлоатацију комуналних система у Србији и остваре велики профит са малим улагањима на рачун грађана Србије. И то стога, што се у пракси страних директних инвестиција врши репатријација профита, а не његово реинвестирање.

Усвајањем овог закона доћи ће до великог поскупљења комуналних услуга, отпуштања радника из јавних комуналних предузећа, уз истовремено знатно опадање квалитета комуналних делатности.

Мало је вероватно да би приватизација комуналних система у Србији допринела рационалзацији пословања и ефикасности рада ових предузећа, имајући у виду искуство европских земаља.

Наиме, у Италији је широком друштвеном акцијом спречена приватизација водоснабдевања, а у Бугарској његова приватизација довела до знатног скока цена и пада квалитета снабдевања водом, а за поједина домаћинства вода је постала луксуз.

С друге стране, овакав закон је потпуно у супротности са савременим масовним европским друштвеним покретима који се залажу за јачање јавног сектора и јавних услуга ради њихове модернизације, подизања ефикасности пословања и доступности грађанима, као на пример у Великој Британији. Познато је да су грађани Лондона, почетком 2000-тих година давали велику подршку супростављању градоначелника увођењу модела јавно-приватног партнерства у одржавању метроа. Грађани Амстердама су се на референдуму изјаснили против приватизације градског саобраћаја.

Више је него очито да власт која није у стању да осмисли и спроведе развојну економску политику засновану на технолошким иновацијама, међународној конкуретности и високој друштвеној продуктивности рада, уз отварање креативних, сталних и добро плаћених радних места са пуним радним временом, покушава да приватизацијом комуналног сектора, омогући његово какво такво функционисање, без суштинских улагања и модернизације, и оствари додатне приходе путем високих цена комуналних услуга. На тај начин Влада наставља политику експлоататорске радне праксе, економског исцрпљивања радничких домаћинстава, те омогућавања лаке зараде “предузетницима” у чијем интересу данас и једино делује државна структура Србије.

Марија Обрадовић, НСПМ