Вода је специфично добро, од кључног значаја за опстанак људи и другог живог света, попут ваздуха и сунчеве светлости. У многим заједницама извори питке воде имају често религиозни и културни значај, уживају посебно поштовање. Вода је најважнији ресурс, и уколико је под приватном контролом, то значи да главни извор живота појединаца и заједница контролише нека приватна корпорација чији је једини циљ максимализација профита. Комодификација воде значи да је она доступна само онима који имају способност да плате. Сиромашни и маргинализовани остају без приступа води, приватни власници тако стичу моћ над биолошким опстанком великог броја људи.
Вода је подцењена, кажу неолиберали, није људско право него роба као и свака друга
Вода је комплексно добро, она је јавно добро, али по неким својим карактеристикама може да буде и роба, потрошња је углавном индивидуална и мерљива, може се флаширати и продавати, може се одређивати и наплаћивати цена. Приватизација воде мотивисана је економским разлозима, с циљем отварања нових тржишта на којима би се пласирале огромне масе слободног капитала који постоји у међународнонм финансијском систему. У периоду од 1996. до 2002. Светска банка је трећину својих кредита, инвестираних у послове са водом, условљавала приватизацијом. Према неолибералном концепту, вода је све више оскудни ресурс која мора имати пуну економску цену, треба да буде продавана на тржишту онима који понуде највећу цену. Заштита природе и ограничених ресурса биће обезбеђена уколико се у ове области уведу тржишни механизми. Вода је подцењена, кажу неолиберали, није људско право него роба као и свака друга. Процењује се да ће 2025. год. потражња за водом надмашивати понуду за 56%.
Према подацима УН око осам стотина милиона људи у свету нама приступ пијаћој води, две и по милијадре није прикључено на канализацију, а три и по милона људи годишње умре од болести повезаних са прљавом водом.
Око 90 % светског становништва које је прикључено на водоводну мрежу водом снабдевају предузећа у јавном власништву. Од деведесетих година двадесетог века почиње талас приватизације и у овој области. На тржишту водоснабдевања доминира неколико мултинационалних компанија. Све је веће тржиште флаширане воде, које је, такође, монополизовано. Приватне компаније су познате по томе што интезивно експлоатишу изворе воде, који су раније припадали локалним заједницама. Због надексплоатације, извори брзо пресуше.
Велике мултинационалне корпорације, уз подршку држава, настоје да монополишу власништво над изворима воде и онемогуће локално становништво да се аутономно снабдева водом. Приступ води треба да буде само на тржишту, самодовољност заједница је штетна за ширење и функционисање тржишта. Извесни Гари Харинктон из Охаја, САД, својевремено је осуђен на тридесет дана затвора зато што је скупљао кишницу у вештачким језерима које је направио на свом имању.
У бројним примерима показало се да је приватизација водовода била штетна. Приватне компаније обично недовољно инвестирају, цене скачу, смањује се број запослених, управљање је нетранспарентно, постоје знатни еколошки хазарди. Због очигледних неуспеха приватизације у Европи је последњих година ојачао покрет за ремуниципализацију, тј. враћање водовода у јавно власништво. Тако су ремуниципализовани предходно приватизовани водоводи у Паризу, Берлину, Будимпешти… У Италији је 2011. године одржан референдум на коме су се бирачи огромном већином определили против приватизације водовода.
Становништво је морало да плаћа и сакупљање кишнице и снабдевање водом из властитих бунара, а цена воде из водоводне мреже драстично је скочила. Избио је устанак, тзв. Рат за воду, а компанија Бехтел је била принуђена да напусти град
У неким случајевима приватизација је довела до правих масовних устанака. У боливијском граду Кочабамби, америчка компанија Бехтел крајем деведесетих година двадесетог века добила је ексклузиво право на експлоатацију воде. Становништво је морало да плаћа и сакупљање кишнице и снабдевање водом из властитих бунара, а цена воде из водоводне мреже драстично је скочила. Избио је устанак, тзв. Рат за воду, а компанија Бехтел је била принуђена да напусти град.
У већини случајева приватизација није доводила до ширег приступа пијаћој води, цене су по правилу повећаване. Само у две државе у свету јавни водоводи су у потпуности приватизовани: у Енглеској и Чилеу. (У Шкотској, Велсу и Северној Ирској водоводи су и даље у јавном или заједничком власништву) Приватизацију у Енглеској пратила је јака државна регулација, тако да је приватним операторима онемогућена потпуна слобода у обављању делатности, они не могу да искључе потрошаче у случајевима када ови нису у стању да плате рачун, цене су лимитиране и сл. У Француској, водоводи су у јавном власништву, а оператери су приватне компаније; у Холандији водоводи су јавне корпорације које делују као тржишне компаније; у Немачкој, власници водовода су, углавном, општине. Више десетина Немачких општина запале су у проблеме када су се упустиле у прекограничне лизинге са америчким инвестиционим фондовима, којима су водоводи најпре продавани, а потом узимани у лизинг. У већини случајева овакав облик јавно-приватног партнерства завршавао је општинским банкротствима. У САД постоји више од педесет хиљада водоводних система у јавном или заједничком власништву, који водом снабдевају око 82% становништва.
Много већи проблеми су у земљама у развоју. Водоводи су обично у јавном власништву, али мрежа је развијена, по правилу, само у деловима градова у којим живи боље стојеће становништво. Инфраструктура је запуштена, осим у резиденцијалним квартовима, снабдевање је нередовно, чести су кварови, притисак је недовољан, губици у мрежи су велики, управљање је неефикасно. У предграђима у којим живе сиромашни нису развијене водоводне и канализационе мреже, становници се водом снабдевају од уличних продаваца и плаћају цену која је неколико пута већа од оне у Њујорку.
Процењује се да око 50% становништва градова у земљама у развоју није прикључено на водоводну и канализациону мрежу. Иако сви случајеви приватизације нису били неуспешни, истраживачи истичу бројне предности јавног власништва у овој области. Приватне компаније настоје да извуку што је могуће већи профит, своје активности ограничавају на средине у којима живи богатије становништво. Када су водоводи у јавном власништву, могућа је кординација са другим комуналним предузећима, грађење заједничке инфраструктуре и сл. Највећа је предност јавног власништва што оно омогућава демократско, партиципативно управљање и редистрибутивну политику. Уколико изостане демократска контрола, предузећа за водоснабдевање која су у јавном власништву бирократизују се, јавља се корупција и неефикасно управљање. Сам институт јавног власништава не гарантује да ће бити постигнуто праведно снабдевање водом.
Иако постоји снажан притисак међународног капитала за приватизацију, истраживања показују да нема разлике у ефикасности управљања, било да се ради о приватним или јавним компанијама за водоснабдевање. У развијеним земљама снбдевање пијаћом водом од стране компанија у јавном власништву је ефикасно. У Немачкој, где око шест хиљада општина управља водоводима, губици у мрежи су свега 6%.
Приватизације, али и неефикасно функционисање компанија у јавном власништву, довели су последњих деценија до таласа протеста, али и настанка нових концепата у области снабдевања пијаћом водом. Не само у земљама у развоју, попут Боливије, већ и у развијеним земљама попут Италије, долазило је до масовних народних протеста и мобилизација чији је циљ био демократизација снабдевања водом и борба против приватизације. Ови покрети почивали су на ставу да је вода заједнички ресурс, неопходан за живот, да његовим коришћењем мора управљати заједница. Оспорена је идеја да постоје само две могућности у управљању водом и другим јавним добрима, државно и приватно управљање. Милиони активиста алтерглобализацијског покрета реафирмисали су концепт управљања заједничким реурсима од стране обичних људи – the commons.
Биолог Гарет Хардин објавио је 1968. год чувени чланак Tragedy of the commons (Тагедија заједничког управљања ресурсима ) који је имао огроман утицај, како у акедемској заједници тако и међу политичарима. Дуго се сматрало да је Хардин доказао како је приватно власништво једини оптималан модел за управљање ресурсима. Његова аргументација почивала је на мисаоном екперименту, а не на емпиријском истраживању. Хардин је предложио да се замисли један пашњак који је у комуналном власништву, сваки узгајивач стоке настојаће да што више своје стоке напаса на заједничком пашњаку, како би повећао своју добит. Тако ће поступати сви, настојаће да повећавају неограничено своја стада и тако ће пашњак бити руиниран, јер је свачији и ничији: Утицај који је Хардинов чланак имао није био због убедљивости његове аргумантације, већ због тога што је то био један идеолошки и политички памфлет, који је коришћен као оправдање за империјалстичку пљачку заједничке имовине, сузбијање незадовољства трећесветских народа и оправдавање приватизације. Хардин је претпоставио да је себичност непромењива карактеристика људске природе и да појединци никад не могу следити и неки други мотив осим максимизације своје користи.
Хардин није понудио никакве емпиријске доказе за своје тврдње. Друштво је, по његовом схватању, само агрегат себичних индивидуа. Цинично је како Хардин игнорише чињеницу да су за сиромашење ресурса и еколошку деструкцију одговорне мултинационалне корпорације и тржишни систем, а не комунални облици својине. Порука овог чланка је да су сиромашни сами криви за своју немаштину, јер нису у стању да напусте колективне облике својине И прихвате либерални концепт по коме је приватна својина најбољи начин за алокацију И очување ресурса.
До преокрета у ставовима о овај теми у академској заједници долази почетком деведесетих година када је америчка економситкиња Еленор Остром објавила књигу Говерниниг the commons ( Управљање заједничким ресурсима ). За разлику од Хардина, она је обавила комплексно емпиријско истраживање и открила како су неке традиционалне заједнице успевале да реше проблем колективног управљања ресурсима и да развију сложене регулационе системе који су стари неколико стотина година. Радило се о коришћењу заједничких пашњака и шума, излову рибе у заједничком акваторију, иригационим системима и сл. Овакве случајеве успешног саморганизовања заједнице ауторка је пронашла у различитим деловима света. Еленор Остром, на примерима из праксе, успела је да докаже да обични људи могу да се саморганизују и граде инстиутције без прихватања екстерних ауторитета. За допринос развоју институционалне економије она је 2009. год. добила Нобелову награду за економију.
Активисти алтерглобализацијског покрета сматрају да је вода од највећег значаја не само за живот људи, већ и екосистеме и јавно здравље. Она има велики културни и спиритуални значај који је тесно повезан са локалним праксама и обичајима, па због тога водом не смеју управљати приватне компаније, па чак ни држава, већ сама заједница унутар које постоји колективистичка етика солидарности која спречава неодговорно расипање ресурса. Вода је динамички ресурс, над њом се не смеју успостављати власничка права, она за заједницу има естетски, сприритуални, симболички и еколошки значај. Заједнице саме треба да се опскрбљују сервисима, јер државе за то често нису ни спремне ни способне, јавни сервиси у сиромашним земљама обично су ограничени на елиту. Постоји мноштво примера да су мале локалне заједнице успеле да оснују кооперативне системе за снабдевање водом, тако је настала нека врста моралне заједничке економије.
Поред дуализма јавно-приватно, постоји и трећа опција, заједничко. Снабдевање безбедном водом могуће је и путем демократске мобилизације оних који су заинтересовани. Модели државног и приватног снабдевања водом имају доста сличности, у оба случаја вода се третира као ресурс који људи троше применом стандардних, централизованих хидрауличних технологија са хијерархијским менаџментом који почива на техничкој експертизи. Потрошачи су атомизовани. Насупрот оваквим технократским моделима, развијена је алтернатива по којој заједнице саме могу да управљају ресурсима на кооперативан начин.
Вода је биополитичка, она повезује индивидуална тела са колективним политичким телом, она је уплетена у сукобе око власти. Управљање водом мора бити уклопљено у друштвене односе и еколошки систем. По комунитаристичком концепту, заједница мора бити тело које доноси одлуке, а не тржиште, на коме доминирају интереси приватних компанија. Мора се успоставити демократска контрола над инфраструктурним мрежама и екосистемом унутар којег оне постоје. Инструменталистички приступ природи мора бити напуштен, треба развијати друштвене односе који подржавају етику бриге према природи. И држава и тржиште подривају способност заједнице да организују колективне акције чији је циљ решавање проблема коришћења и управљања заједничким ресурсима. Код заступника оваквог концепта преовладава уверење да политичке организације и акције на локалном нивоу имају најбоље друшвене и еколошке ефекте.
Критичари концепта о заједничком управљању ресурсима од стране обичних људи ( тхе цоммонс) истичу да он почива на романтизованим погледима на заједницу. У случајевима традиционалних заједница, снажно су изражани односи доминације, обично се ради о етничким групама које бране локалну аутономију, границе и идентитет своје групе и нетрпељиве су према другима. Колективи могу бити коришћени за постизање агресивних циљева против других, унутрашњих мањина, аутсајдера или дисидентских појединаца.
Колективне акције могуће су само на малим географским просторима, са добро дефинисаним границама, малим нивоим мобилности, у малим заједницама са знатним социјалним капиталом и тамо где се становништво и ресурси налазе на истом локалитету. Онима који бране концепт заједничког управљања ресурсима приговара се да заједницу виде као егалитарну и кохерентну и да превиђају асиметричне односе моћи који унутар ње постоје.
Чини се да овај концепт више одговара малим традиционалним заједницама него великим модерним урбаним агломерацијама. Треба имати у виду да и кооперативе имају своје негативне стране: корисници настоје да смање рачуне, фокусирани су на локалне проблеме, неспремни су за скупа дугорочна улагања, неосетљиви су на еколошке последице. Нагласак на консензусу утиче да се доносе политички прихватљиве одлуке, а не оне које су економски оправдане.
Уједињење нације 2010. године воду су прогласиле као људско право (Резулуција УН 62/292). Према Резолуцији, право на безбедну, чисту пијаћу воду и на уклањање отпадних вода је суштинско за уживање живота и људских права. Више држава у свету уградиле су у своје уставе одредбе по којима је вода људско право. Последња је тако поступила Словенија, под великим притиском јавности.
Становништво Србије своје људско право на безбедну воду може сачувати само ако настане масовни социјални покрет који ће успети да одбрани наше ресурсе од агресивног настојања приватних корпорација, да их претвори у извор зараде
Највредније изворе воде у Србији већ експлоатишу приватне компаније, углавном стране,а у наредним таласима приватизације сигурно ће бити приватизовани И јавни водоводи чији ће власници нарочито у великим градовима, постати велике стране компланије. Водоводи су сада у влаништву јединица локалне самоуправе које њима и управљају. Ова предузећа имају монополски положај на тржишту, оправдана је бојазан да ће приватни власници инсистирати на већим ценама, што ће воду учинити недоступном за део становништва. Циркулација воде повезана је са циркулацијом новца, приватизација водовода може приватним компанијама да обезбедити не само велике профите већ и политичку контролу над становништвом.Тако ће бити угрожено не само право на живот многих појединаца и породица, него и јавно здравље, због бојазни да ће се појавити заразне болести.
Становништво Србије своје људско право на безбедну воду може сачувати само ако настане масовни социјални покрет који ће успети да одбрани наше ресурсе од агресивног настојања приватних корпорација, да их претвори у извор зараде.
Модел јавних предузећа у области водоснабдевања треба задржати. Постојећи начин управљања водоводима је неодржив, јер јавна предузећа претвара у сервис владајућих странка. У великим хидротехничким системима демократско партиципативно управљање је најбољи начин да се остваре интереси заједнице.
Мирослав Самарџић, НСПМ.рс
(Аутор је политиколог из Зрењанина)
