Привредни криминал: Иза решетака мање од трећине окривљених

ЗЛОУПОТРЕБА положаја, намерно изазивање стечаја, превара у привредном пословању, проневера, оснивање фантомских фирми и утаја пореза само су неки од начина пљачке државе, која цвета последњих година. Различитим махинацијама Србија је за 13 година очерупана за 100 милијарди евра, о чему су „Новости“ недавно писале.

После изазивања саобраћајки и крађа, привредни криминал је и данас међу најраспрострањенијим кривичним делима. Али пресуда, показују подаци Републичког завода за статистику, у последњих пет година има много мање од пријава. Још горе – иза решетака заврши мање од трећине окривљених! Део процеса, развлачењем предмета по фиокама, застари (у правосуђу спекулишу бројком од око 500 предмета на нивоу целе Србије у последњих пет година, али прецизних података нема). Остали оптужени добијају у две трећине случајева условну осуду, ту и тамо неко плати глобу, одради нешто у јавном интересу или чак буде оглашен кривим, али ослобођен било какве казне!

Чињеница је да је расветљавање привредних преступа и током истраге и током судског поступка дуго и сложено, и захтева компликована стручна вештачења. Али то не може бити оправдање за легализовање отимачине, слажу се саговорници „Новости“.

ОДГОВАРАЛИ САМО “СИТНИ“ ЕКОНОМИСТА Јован Ранковић не мисли да је било мало осуда привредних криминалаца, али сматра да је проблем то што су одговарали само „ситни“: – Настоји се да се процесуира много људи, стално имамо нека хапшења, али политичка клима је била таква да неке истраге нису окончаване, предмети или нису процесуирани или су гурани у фиоку, па су застаревали.
Према подацима МУП Србије, од 2008. до краја новембра ове године поднета је 55.271 кривична пријава против привредних криминалаца, укључујући и разноразне директоре који су злоупотребили службени положај. Према подацима Завода за статистику, између 2008. и 2012. поднете су 33.623 кривичне пријаве, а донета 8.781 пресуда. Од тога само за злоупотребу службеног положаја осумњичено је скоро 19.000 људи, а мање од 4.000 осуђено (углавном условно). Значи, тек сваки пети! Међу њима је највише директорчића и поддиректорчића, а скоро ниједне „крупне зверке“ која је, рецимо, учествовала у пљачкашкој приватизацији и која је за мале паре купила драгоцене квадрате пословног простора, па поотпуштала раднике не исплативши им ништа, и оставила држави да смишља како да их обештети по пресуди из Стразбура. Управо у најсиромашнијим општинама чак две трећине приватизација је поништено, а људи, који су ионако бедно живели, завршили су на улици. И за то нико није одговарао.

– Несразмера између процветалог криминала у привреди и броја оних који су завршили у затвору израз је друштвене кризе која је захватила 25 сектора друштва, не рачунајући фудбал, који је такође у кризи – каже др Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука. – Дуго живимо са кризом идентитета, земље, морала, здравства, образовања, села, парламента (о важним законима и буџету се расправља у полупразној сали), са уставном кризом и кризом људског капитала. Годишње нам 30.000 људи оде у бели свет, а 35.000 више умре него што се роди. У таквој држави логично је да цвета и криза правде.

Како је за „Новости“ потврђено у самом врху српског правосуђа, у последњие две и по деценије толеранција власти на пљачку драстично је расла. Тако су наводно почетком деведесетих затваране очи на крађу до 10.000 ондашњих марака. Улози вртоглаво расту, па је у време ДОС „толерисан износ“ прво 100.000 марака, па евра. Средином прошле деценије већ достиже милионче, а пред крај нема лимита! Наравно, од овог несразмерног богаћења „масну“ корист имају и разни политичари. Познаваоци прилика тврде и да су закони прилагођавани пљачки државне имовине. Прво су направљени такви који ће омогућити једну од најгорих приватизација икад обављених, а потом су донети прописи који ће заштитити опљачкано. Поједини бизнисмени су оснивали или финансирали невладине организације које ће лобирати за законе који им иду наруку!

– Све је почело још са увођењем санкција, па су годинама доношени лоши закони који су погодовали да свако граби колико може – слаже се и Ковачевић, и додаје да је увек било подобне групе правника коју би ангажовао неки министар да напишу закон по мери међународних финансијских центара моћи или домаћих тајкуна:

– Тако су ови имали формално покриће за оно што су радили, па и нису могли да буду процесуирани. А и кад стигну пред суд, судије су се плашиле да не заврше у Сави или Дунаву, па се нису усуђивале да суде по савести. Цветало је оно што Чомски назива „Профит изнад људи“.

По адвокату Бранку Павловићу, бившем директору Агенције за приватизацију, грех не лежи и на полицији и тужилаштву.

– Полиција је веровала да је посао завршила с подношењем кривичне пријаве, незаинтересована каква ће бити правоснажна пресуда. Самим тим често не би обезбедила ни довољно доказа. И тужиоци су мислили да су завршили посао кад подигну оптужницу. И оне често нису биле утемељене, а на њима би се нашли људи и дела који ту нису смели да буду, али не и они који су морали. Кривичари су најгори део српског правосуђа – прозива Павловић.

Утицај политике на судство био је изузетно груб, а лоша законска решења периодично иду наруку различитим круговима. Тако су, рецимо, казне за руковање државним новцем приликом јавних набавки блаже него за руковање парама у приватној фирми, што је апсурд. Такође, у пракси имамо велико загушење, јер је полиција ангажована на истрагама везаним за привредни криминал добила веће капацитете, новац, логистику, људство, док тужилаштва и судови нису. Зато се ствара левак, уско грло:

– Дошли смо у ситуацију да Специјални суд не може да прими ни седам нових предмета! Кривични законик и Законик о кривичном поступку су тако често мењани да је то направило потпуни хаос. Цинизам је да, што смо ближи ЕУ и што нам је систем развијенији, правосуђе је све горе. То погодује криминалу, па и привредном. Недостају нам и добри заштитни механизми у контролним институцијама, па је системска пљачка доведена до перфекције.

МНОГО САБОТАЖЕ КОВАЧЕВИЋ додаје да цени најављену одлучност државе у борби против корупције јер је она, по Светском економском форуму, највећи ограничавајући фактор српске привреде. Међутим, истовремено се боји да ће та борба ићи веома тешко јер је у институцијама много људи који је саботирају.
Једно од кривичних дела око ког су се стручњаци дуго спорили јесте злоупотреба службеног положаја, за коју се годинама тврдило да је Европа не познаје, па неки од најтраженијих српких бизнисмена не могу да буду изручени нашој земљи. Ово дело је пре годину дана укинуто, па су све оптужнице у међувремену преименоване. Или бар већина. Неки процеси су, случајно или намерно, застарели.

– Какви су ефекти укидања злоупотребе службеног положаја кад је у питању приватно предузеће тек ће се видети. Још је рано. Старо решење је било прешироко, тешко га је било одвојити од пореске утаје. Сада директор фирме може да одговара само за злоупотребу положаја одговорног лица, а државни службеник за злоупотребу службеног положаја. Предвиђене казне за ово прво блаже су него за друго – каже Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Он објашњава да је тамна бројка кривичних дела у привреди много већа чак и од броја кривичних пријава. Приватизација је била праћена тешким злоупотребама, и ишло се често на то да се „људи не гоне за првих милион долара“. Али држава мора да се ухвати укоштац с тим, колико год овакве пљачке биле тешко доказиве.

– Американци су користили термин „барони пљачкаши“ за своје прве милионере, који су новац стекли преварама и кријумчарењем, па после изградили легалне империје. Ту врсту пљачке познају све епохе, али то не значи да треба да зажмуримо и опростимо – поручује Шкулић.

Новости