Привремени ОРГАН: Човић би под земљу, Вучић би на воду а Срби у чардаку ни на небу ни на земљи

ОД 1839. године, када је на место управитеља вароши дошао Београђанин Илија Чарапић, син Васе Чарапића, на челу главног града било је 65 градоначелника. На основу биографских података најмање је било оних управљача чија се колевка зањихала управо у Београду. Један од ретких који је поникао на престоничкој калдрми је Небојша Човић. Пре двадесет година, на чело града дошао је као млад, амбициозан инжењер машинства. Био је градоначелник од 1994. до 1997. Пре месец и по дана, вратио се у Стари двор као члан Привремног органа.

* Како се сећате Београда из времена детињства?

– То је био безбедан град у сваком смислу. Свака радничка породица могла је да испланира дан, месец, годину унапред. Одрастао сам са три брата у радничкој колонији, у приградском насељу Железник. Отац је био запослен у “Лоли”, док је мајка била домаћица. Имао сам детињство пуно несташлука, које сам проводио на околним игралиштима, купалишту на Сави, теренима Партизана на Калемегдану. Скромно смо живели. Другари из детињства и ја били смо срећни са гуменом “Тигровом” лоптом и једним бициклом, који смо сви возали.

* Како је изгледао први додир са центром града?

– Први самостални долазак у Београд био је са 13 година, када сам свакодневно аутобусом 501 долазио до Железнике станице. Онда бих трамвајем наставио до Калемегдана, а зими до Земуна и коњичке школе, у коју сам ишао на тренинге. Због великог успеха наше репрезентације у Љубљани 1970. сви смо лудели за кошарком. Не могу да се сетим да је Београд имао тада неки комунални проблем. Градоначелник Бранко Пешић је много градио. Видела се идеја да се од Београда направи велеград.

* Уместо машинства, као млад стручњак са факултета обрели сте се у политици.

– Све је било случајно. Студије сам завршио у рекордном року, магистрирао и докторирао на Машинском факултету. После студија сам морао “Колубари” да се одужим за стипендију. Радио сам две године на копу, пољу “Д”. После тога прешао сам у “Лолу”, па на Машински факултет где сам био асистент. Живео сам код жениних родитеља. Нисмо имали довољну плату да купимо неки стан. После специјализације у Немачкој, коју су ми платиле УН, вратио сам се у Београд, где сам 1991. ушао у СПС. Већ на следећим изборима сам постао градски одборник, потпредседник и председник Извршног одбора града. А онда сам 1994. именован за градоначелника.

* Како је тих ратних година функционисала престоница?

– Курс динара се мењао из сата у сат. Имали смо буџет између 35 и 50 милиона марака. За три године успели смо да подигнемо посрнули систем, сачувамо ГСП и “Чистоћу” који су били најкритичнији и изградимо “Вуков споменик” и тунел до Прокопа. При томе, морам напоменути да смо имали стално неразумевање са челним људима тадашње Владе. У Београду су сви волели да живе, али су његове проблеме слабо разумели.

* Који је био најамбициознији пројекат у то време?

– Поред изградње подземне железничке станице “Вуков споменик”, која је требало да буде претеча метроа, желео сам да повежемо обреновачке термоелектране са Београдом. План је био да се топлом водом, која се испушта из термоелектране “Никола Тесла”, греју сви Београђани. Са веома скромним средствима изграђен је мост, постављено 50 километара цеви у оба смера. Преостало је још улагање од 4,5 милиона марака, али због сујете наредне градске власти нису реализовале овај пројекат. Осим наведеног, изграђен је низ обданишта и школа.

* Да ли је данас могуће реализовати пројекат јефтиног грејања?

– Јесте. Замислите колике би то биле уштеде. Уштедели бисмо на енергентима, вода би до Београда имала 60-70 степени.

* Како видите Београд у будућности?

– Јесам за велике пројекте, али са пажљивим финансијским конструкцијама којима нећемо додатно задуживати град. Неопходно је поједноставити процедуре и смањити бирократију. Волео бих да у Београду опет заживи индустрија, јер не могу сви да раде у јавном сектору. Неопходно је направити оштар заокрет у начинима размишљања када се говори о индустрији и индустријализацији. “ИМТ” је интересантан пример парадигме настанка, развоја и пропадања српске индустрије. Хајде да пробамо да размишљамо о “ИМТ ситију”, “ДМБ ситију”, “ИМР”, “ИКЛ”, “Лоли” и другим пројектима где имамо инфраструктуру и где можемо у перспективи да запослимо велики број радника. Ако покренемо Београд, покренућемо Србију.

* Да ли ће почети да се гради метро?

– Београд нема средстава да прави тешки метро. Морамо да користимо постојећу инфраструктуру. Што се тиче уговора са партнерима из Француске, нисмо још стигли да га до детаља анализирамо, али ћемо у предстојећем периоду настојати да то учинимо. Београд ће бити озбиљан град само уколико направи метро.

* Ако вам буде понуђено место градоначелника, да ли ћете га прихватити?

– Нисмо до сада разговарали на ту тему. Али, ако добијем такву понуду, добро ћу размислити и можда је нећу одбити.

“ШПАНЦИ” ОДЛИЧНИ, АЛИ НЕ ЗА НАС

* КАДА сте се последњи пут возили јавним превозом?

– Крајем децембра, возио сам се аутобусом, тролејбусом и трамвајем. Занимало ме како изгледа “Соларисов” аутобус. Добар је, мада бих више волео да сам се возио “Икарбусовим”. Нови трамваји су одлични, али нису за Београд. Можда једног дана, када будемо имали бољу инфраструктуру. Добра намера, али лоша инвестиција, јер може да саобраћа само на две линије.

САНУ ЛАНСИРАЛА “ГРАД НА ВОДИ”

* ДАНАС се опет говори о силаску Београда на реке, као и за време вашег првог мандата.

– То је пројекат који је прво урадила САНУ као “Београд трећи миленујум”, па је мало модификован у “Европолис”. Данас, реализацијом “Београда на води”, направио би се привредни замајац целе Србије. Морали бисмо да завршимо Прокоп, изместимо железничку и аутобуску станицу за коју постоје две локације, на Новом Београду и на Аутокоманди.