Град цара Душана, српска престоница, српски Јерусалим, како још зову Призрен, одавно је изгубљен за Србе. У самом граду живи 17 Срба и сви се сналазе како знају и умеју. Они који нису желели да оду живе као у средњем веку и пате од процедуре, како им је то српска власт објаснила.
* Призренка Евица Ђорђевић, жена херој која је доживела да је киднапује и малтретира ОВК, али није мрднула из родног града. Са Јеванђељем као јединим оружјем одлучила је да се у Призрену породи и да у стану са блиндираним вратима, недалеко од родне куће, подиже ћерку Милицу. Самохрана мајка за државу Србију не испуњава услове да буде “у систему”, односно да прима финансијску помоћ намењену Србима који живе и раде на Косову.
Укинута јој је социјална помоћ, јер држава сматра да су сви Срби отишли из Призрена. Ову породицу недавно је угостио премијер Србије Ивица Дачић, а Евица је колико је могла објаснила тешку финансијску ситуацију и добила објашњење да је то “процедура”
– Од када су ми 2004. укинули минималац, обраћала сам се за помоћ, али никаквог одговора нема. Од силних стресова, не дај боже, да ми бар споменик ураде када је коначно добијем. Апсолутно ништа не добијамо Милица и ја, иако нам је посвећена толика медијска пажња од дана када сам се породила. Живимо од милостиње, људи добре воље који нас се сете и пошаљу нам нешто – прича Евица. Српска православна црква помаже колико може. Једини извор прихода је нешто мало пензије од деда Адама, који живи са њима, и 55 евра које добија од косовске владе.
– Ево неки дан сам отишла по тај новац, а тражили ми косовску личну карту, па у изводу држављанства уписали – косовско. А један ми још и прети, каже: “Знам тебе! Ти си она што је причала Ивици Дачићу како ти је тешко.” А ја се размишљам, еееј, кроз какве сам све трауме прошла и шта њега брига шта и како сам причала. Нисам хтела да се расправљам и да компликујем ствари, јер се овде све за тили час исполитизује.
* У међама царског града џигља седам призренских божурова. Милица, Емилија, Доротеја, Матија, Матеја и два Михајла су малишани храбрих родитеља који су се осмелили да их у условима без лекара, вртића и друге деце подигну у селу код Призрена. Нажалост, да они постоје у историјски најважнијем граду Косова, за којим и срцем и душом у јавности пате многи политичари, ретко ко зна. Ти Срби као да су остали невидљиви. Нарочито они који су остали у самом граду. Као да су платили цену зато што никада нису желели да напусте Призрен.
Село Новаке укупно има 30 људи, од тога су две породице са децом, док остале већином броје по једног и то старијег члана. Тридесетогодишњак Бранимир Глигоријевић са осам година млађом супругом Милицом настанио се са родитељима у стричевој кући и ради као санитетски техничар и возач Хитне помоћи у Призрену. Има плату од око 40.000 динара.
– Живим од плате и мало пољопривреде што имамо на селу. Социјалу, нити дечји додатак не примам, јер ми је просек плате висок. Али, како људи живе, немам право да се жалим. А да ли је живот нормалан, под сталним страхом и стрепњом, то су друге теме. А имам и “велики проблем” јер ми је супруга Црногорка. Пред порођај Милица је имала компликације и лежала је у Грачаници где је требало да се породи, али су ми тражили 1.400 евра да би је породили. Они кажу не могу без пара, јер она нема држављанство, а ја нисам имао те паре, па сам је одвезао у Црну Гору да се породи. Онда мука за пријављивање детета. Срећом успео сам, бар вакцине да прима – вајка се Бранимир, у свом крају познат као Мирча.
* Он се с полуосмехом нада да ће му српска власт некако помоћи, макар око држављанства. Док Милица чува децу и чека на ред за држављанство, који се чека и дуже од предвиђене три године, службеник канцеларије за повратак Спаса Андријевић има много мање оптимизма.
– Овде у општини Призрен у канцеларији у којој ја радим немају довољно разумевања да задрже породице које имају децу. И као да више раде на исељењу, да су за то плаћени, него за повратак српске заједнице. То могу да говорим као службеник за повратак при општини Призрен. А проблеми са којима се Срби у Призрену сусрећу се, додаје, решавају од случаја до случаја. За некога је довољно да шадрвана попије воде и јави се нашој канцеларији и одмах му се кућа гради, док су другим повратницима сва врата замандаљена.
– Као њен службеник нисам задовољан ни радом канцеларије, ни повратком, јер се неки пријављују као повратници и када се кућа направи, напусте је или продају. Било би срамота да кажем да помоћ Србије није и те како присутна. Да није помоћи Србије, не би можда било ниједног Србина. Имамо помоћ координационог центра, ко је запослен у друштвеним фирмама има увећан минималац. Добијамо помоћ Црвеног крста Србије, а не могу да запоставим и помоћ појединих министарстава – каже Спаса Андријевић.
[quote]
Бројимо се на прсте
После бомбардовања 1999. године, у селу Новаке 2003. године обновљено је 65 кућа у које се тада вратило 57 српских породица. После погрома албанских екстремиста, марта 2004. године, 36 породица је напустило село, а преостале породице се полако осипају.
– Ако се од 2003. године није вратио ниједан Србин, онда је то знак да од опстанка нема ништа. Све што живимо је од данас до сутра, па како ко умре, тако се затвара кућа. И ја сам овде због посла, иначе не бих желео да живим непрестано у страху. Када си сам, једна је прича, али када имаш жену и децу, онда је то страх. И лако је бити Србин и у Србији, и у Митровици, и у Грачаници, али је тешко бити Србин тамо где се бројимо на прсте – каже Бранимир Глигоријевић.
[/quote]
